SAVINDAN U OŠ „SVETI SAVA“ U VRČINU
29. januar 2019.
Petar Božović se vraća u Narodno pozorište
31. januar 2019.

MILIVAN BRESS: ŠVAJCARCI SU MOJA DRUGA DOMOVINA

Životna priča Milivana Bressa koji je veći deo života proveo u Švajcarskoj i bio prinuđen kada su Srbi satanizovani da promeni svoje ime

 

 

 

Razgovarala:

Nađa Andrejević Keleri

 

Nadomak srpske prestonice, u Vinči, živi jedna naša svestrana umetnička ličnost Milivan Bress, koji se bavi pevanjem, kulinarstvom, slikarstvom i poezijom. Veći deo života, proveo je na relaciji Vinča – Švajcarska, gde je imao umetničku galeriju u svojoj kući, blizu Univerzitetskog grada Friburga u kojoj su izlagali mnogi umetnici sveta.

Za sedam decenija života, ostvario se i kao poeta sa zbirkom pesama “Đeram veram da se vode dođem”, a želja mu je da učestvuje u emisiji “Nikad nije kasno”, jer mu je muzika velika ljubav od najranijeg detinjstva.

U razgovoru za portal Avalainfo, Milivan kaže da mu je Bog bio vrlo naklonjen, jer ga je obdario mnogim pozitivnim stvarima u životu. Zahvalan je Gospodu na svemu. I danas sa 70 i kusur godina, još uvek je u pozitivi. Bavio se svim i svačim i što god je počeo da radi, to mu je uspevalo.

U mladosti sam jako voleo da naučim da sviram. Toliko sam  zavoleo harmoniku da sam je od cepanice drveta pravio. Kada je moj otac to video, za rođendan mi je kupio harmoniku na kojoj sam vežbao danima dok nisam naučio nešto da odsviram.

Prognozirali su mi da ću da budem veliki harmonikaš, međutim ja to nisam postao. Ali, naučio sam dosta toga, da sam mogao društvo da zabavljam i budem komunikativan preko harmonike. Kasnije sam po završetku školovanja išao koje – kuda – na more, gde sam slikao portrete i slike sa vodenim akvarel bojama.

Svirao sam po raznim kafanama i dostigao vrhunac sa harmonikom koji je krunisan pločom. Radio sam sa vrhunskim muzičarima i pevačima tokom tih dvadeset godina i to sa jako velikom voljom i ljubavlju.

Život je hteo da se Milivan oženi na vreme i da stekne decu, ali je situacija bila takva da je morao da ide u inostranstvo da radi

  • Proveo sam četrdesetak godina – što u Nemačkoj, što u Švajcarskoj, gde sam kasnije uspeo da napravim i kuću sa mojom suprugom Veroslavom i da otvorim galeriju slika. U galeriji smo se sakupljali sa srpskim društvom koje smo tamo osnovali posle svih onih bombardovanja i situacija koje su nas Srbe zadesile. Društvo se zvalo „Uroš Predić“ i još uvek postoji. Slike smo izlagali pojedinačno ili kroz grupne izložbe koje smo pravili.

Kada sam zašao u godine tu veliku kuću smo prodali i preselili se u jednu manju, jer nam je jako bilo teško da to održavamo.

Sada se nalazimo u Srbiji i želim da još malo ovog života što mi je ostalo provedem na Dunavu, da još malo slikam.

Dosta toga sam uspeo i sve što sam radio radio sam sa zadovoljstvom.

Harmoniku ste toliko voleli, da ste je u detinjstvu pravili od drveta. Baš zbog te prevelike ljubavi prema muzici, želite da se prijavite u emisiju „Nikad nije kasno“?

  • Na nagovor mog prijatelja s kojim se već godinama družim, čak smo nekada išli zajedno i u istu školu, ja sam pristao da se prijavim da gostujem u emisiji „Nikad nije kasno“. Smatram da još uvek mogu da radim taj posao i da znam da ga radim. Želja mi je da obnovim poznanstva, prijateljstava i drugarstva po celom svetu gde me ljudi poznaju. Jer, smo se malo i zaboravili.

 Živeli ste na samoj granici između Nemaca i Švajcaraca. Da li ste imali nekih neprijatnosti s obzirom da smo devedesetih godina bili bombardovani od strane celog sveta i satanizovani. Kako ste to preživljavali.

  • S obzirom da sam imao galeriju Martilijakus u jednom malom mestu, političari tog mesta su bili prezadovoljni i strahovito su me cenili što sam baš takvo ime dao galeriji. Jer, Martilijakus se nekad zvalo to selo za vreme rimljana kada je i osnovano.

Dakle, nisam imao ličnih neprijatnosti, ali te neprijatnosti su se pokazivale spontano kroz razne sitne situacije koje nekad znaju da uvrede više od neke krupne stvari.

Uglavnom, Švajcarci su moja druga domovina i ja cenim što su oni meni omogućili da postignem onaj nivo ljudstva.  I, što sam doživeo lepa iskustva kroz tu moju galeriju.

Sa galerijom koja je bila srećom ili nesrećom u ulici koja je delila dve etničke zajednice: sa leve strane ulice su bila nemačka sela i nemačko govorno područje, a sa desne strane ulice francuska sela i francusko govorno područje. Dakle, oni su tamo sebe smatrali na višem nivou, nisu toliko pokazivali mržnju jedni prema drugima ali svako je svoje čuvao. Komšije su razgovarale na tim različitim jezicima, iako su obadvoje znali te iste jezike i tako su komunicirali. Ovaj njemu odgovara na francuskom a ovaj njega pita na nemačkom, ali se odlično razumeju.

E, ja sam tako u jednoj sredini rastao, i nisam baš bio dobro primljen kao stranac, ali mi ništa nisu mogli jer sam im puno toga pozitivnog doneo u njihov kraj. Oni su čak bili i ponosni na neke moje situacije zbog te galerije. Ipak su u moju galeriju dolazili eminentni ljudi iz Opštine i pokrajine na otvaranja izložbi. Tu su se odvijale kulturne manifestacije za koje su bili jako dobrovoljni da ih priznaju i ne pokazuju na ružan način da baš nisam njima naklonjen.

Ako se ne varam, galerija je dobo radila sve do bombardovanja 1999.  kada smo kao Srbi satanizovani i prozivani za mnoga zlodela?

  • Galerija je relativno dobro radila sve do trenutka dok nismo bili anatemisani kao Srbi. Do korica su smatrali da smo takvi kakve su nas opisivale novine. Ja sam se snašao u tim vremenima pa sam izmislio umetničko ime za koje oni nisu znali. Tako da sam uspeo da opstanem među njima, da im ne dam, to jest da im dam do znanja da ne gledaju ljude po nacionalnosti nego po onome kako ljudi vrede po kvalitetu.

Sa staklom i ogledalima ste dosta radili. Kako ste uopšte prepoznali te materijale za vaš umetnički rad, s obzirom da je staklo rizično. Možete se povrediti njime. Koja je to vrsta umetnosti?

  • Ja sam radio u firmi koja se bavila staklorezačkim poslovima. Između ostalog, imala je odeljenje koje je radilo vitraž na crkvama i popravku raznih ukrasa od bojenog stakla. Kroz to sam uspeo da vidim kako to lepo izgleda. Došao sam na ideju da pravim ta unikatna ogledala, koja se satoje od prirodnih stakala i prirodnih kamenja od stakla. Uspevao sam da ih pronađem u jednoj fabrici koja se bavila proizvodnjom malih – specijanih staklića za mikrobiologiju. Tu sam pronašao ta ogromna kamenja koja su mi dala ideju da pravim unikatna ogledala. Tako se rodila ideja da radim i slike koje su unikatne, ne mogu se nikada napraviti iste slike, jer su od otpadaka ili rezanog stakla – koje je meni u datom trenutku moje inspiracije davalo ideju kako ću to da napravim. Tako da sam ja jedinstven u tom pogledu mojih kolega slikara.

 

Švajcarcima su se Vaša dela veoma sviđala. Ne sumnjamo da će se svideti i našim ljudima. Kada možemo da očekujemo neku Vašu izložbu?

  • Svojevremeno sam imao izložbu u Progresovoj galeriji u Knez Mihajlovoj. Jedna moja slika, koja je bila nagrađivana u Švajcarskoj, dobila je jako velike ocene. Čak sam bio u jutarnjem programu našeg RTS – a. Nudili su mi da otkupe sliku. Međutim, takva je tada politika bila da mi nismo mogli ni jednu sliku da prodamo. Sve smo morali da šifrujemo i da vratimo ponovo za Švajcarsku. Ni jedna slika nije mogla da se proda.

Nameravam da na proleće ili leto organizujem izložbu mojih slika, pošto ih imam dosta. Moram samo da pronađem neku dobru galeriju. Čak sam razmišljao da to bude u mojoj kući na Dunavu, da od nje napravim hram umetnosti u koji će da dolaze i slikari iz Švajcarske. Međutim, malo sam onemoćao sa zdravljem, tako da nisam uspeo sve to da uradim, iako imam veliku želju.

 

 

Iako ste u sedmoj deceniji života, kažete da ste i dalje željni da sarađujete, pomažete i izlaže Vaše slike i knjige. Vaša knjiga poezije “Đeram veram da se vode dođem” mnogo govori o Dunavu, zbog čega?

 

Uspeo sam da objavim knjigu poezije u kojoj je najviše zastupljen Dunav, koji mi je opsesija kao reka. Eto, čak sam uspeo da nađem i kuću blizu Dunava. Ovo je jedna od njih:

 

MOJ DUNAVE

Sanjah Dunav moje more, kako nosi bele lađe,

a ja, jahač mojih snova, zabrinuh se; šta me snađe?

Volim Tisu, Volim Savu, volim Drinu vijugavu,

Pa Moravu I njene ćudi, al’ mi samo Dunav uspomene budi.

 

Volim Timok pa Rzavu,južnu prugu pa i Mlavu,

Kolubaru i njene sprudi, al’ ne k’ o Dunav, verujte mi ljudi moji.

 

Nešto mislim,kako zrelost u životu menja sliku,

Pa mi Dunav žudnju budi, i moju ljubav preveliku.

Volim more i jezera, pa košavu sa severa i …

Zoru volim kad zarudi, al’ mi samo Dunav uspomene budi.

 

Volim vino ružicu, i, u mog kuma sojenicu,

Pa i dragu kad se budi, al’ ne ko Dunav, verujte mi ljudi moji.

 

Mnogo volim da recitujem svoju poeziju. Čini mi se i da umem baš lepo da recitujem moje pesme. One daleko lepše zvuče kada se recituju, nego kada ih čovek čita slogovski po redu.

Veoma su cenjeni ljudi koji umeju da recituju poeziju, jer ne zna svaki poeta dobro da odrecituje svoje stihove!?

– Prisustvovao sam mnogim poetskim večerima i ustanovio da malo ima talentovanih ljudi ili glumaca koji znaju lepo da recituju poeziju. Mnogo sam recitovao u Švajcarskoj, ali voleo bih da me ljudi čuju i ovde. Išao sam na jedno takmičenje u Inđiji. Tamo ima jedan naš veliki pesnik, koji je inače slep, a organizuje večeri poezije. Nekim večerima sam prisustvovao i recitovao pesme. A posebno volim da recitujem moju pesmu o Kosovu, koja ovako glasi:

 

KOSOVO MOJE

Oj, Kosovo, slavno ime, s’Metohijom
u carstvu –
Ljuta gujo iz njedara izrođena –
Svetsko ime bez greške govorkano-
Ceo svet o tebi priča
kao o čudu neviđenom.
Slavnija od Careva, Sinđelića, Kraljevića Marka,Tesle, Milankovića,
Đokovića u tenisu prvaka…

U veku siledžiske pravde,
gde i oko kroz čvor gleda,
gde se ruke s’pameću zavrću,
gde najslavnija igra je
na stolu bilijarskom,
gde moćni sa Bogovima plešu,
i traže da se klanjamo i molimo
za milost.
Sa milosrdnim anđelima tuku nas i dugmićima i dirkama, gde nas
gledaju kroz inče,
i dijagonalesvetlećih ekrana,
i šalju izvinjenja
kao kolateralnoj šteti,
a darove nam poklanjaju sa neba,
pa nas silom uče da sami sebe pitamo –
šta je žuto a šta braon.
Gde u takvoj zemlji, mr.i dr. po planeti bežeći jure,
Ne bili bilo kom poslu pristali,
gde se na kursu politika studira
gde svakakvi države vode,
gde samo jedan jedini
šahovski turnir postoji,
gde rod sa nerodom kolo mora igrat,
gde dugove u naturi plaćaš,
a sa kuglama u telu kredite vraćaš.

Oj, Kosovo tužna rano, krvlju natopljena.
Džaba ti kosovskih Miloša, Lazara, Uroša, Jugovića.
Srpskom krvlju svetinje nam ispisane,
kosti nam u temelje sazidane,
gde nam svete mošti u njima dušu blaže,
gde nas ikone u oči gledaju i veri uče,
gde su Prote, Đakoni i Vladike heroji prostora,
što u grotlu zla i mržnje, opelo i psalme pevaju,kada sila i profit nezna za ikone i svece,
kad se sitne zloće pod vučiju kožu uvuku,
ne bili se kojih mrvica dograbili
zarad pravoslavlja satrti.
Dali je Bog jedan ili ih ima više,
pa se posvađati mogaše,
il’ se izrodiše novi sveci
koji se igraju trulih kobila.

Rasuti po svetu propasti se gledamo.
Crkve naše zidamo i bogu se molimo.
Heroje naše po prilogu, u temelje ispisujemo.
U tuđini vapaj svoj tražimo za iskonska bića,
da nam se trag ne zatre za zelenim stolom.

Oj, Srbijo, gordosti dična, glavu gore
jer bilo je još gore.
Ti bar znaš iz koje si rupe iznikla.
Za komšije tvoje pravoslavne,
koji su iz neke druge iznikli.
Iz te rupe još će mnogi Srbi stasati.
Zlo će proći a dobro se dobrim vraća,
ako je uopšte dobro što nam se sada zbiva.
Živela ti nama, Srbijo, mila,
neće nam se lako tragovi zatrti.

NOVEMBAR 2017. VINČA
Milivan Bress

 

 

 

Ostavite odgovor