Sveta Ksenija Petrogradska je jedna od najpoštovanijih svetiteljki u Rusiji, vernici je nazivaju Brzopomoćnica

Ukoliko nemate posao, novac ili sreće u ljubavi, molite se za dobro zdravlje, za one koji se leče od alkoholizma – redanje kaže da biste morali otići u crkvu i obratiti se molitvom Svetoj Kseniji Petrogradskoj i njena milost će se spustiti na vas.

Istinita priča o životu Ksenije Grigorjevne, rođene 1731 god. u Petrogradu, uglednog porekla i socijalnog statusa, obrazovane, udate za pukovnika… Njih dvoje su bili srodne duše i to u tolikoj meri da nisu mogli da žive jedno bez drugog. Nakon samo četiri godine braka Andrej Fjodorovič se naprasno razbole i umre a Ksenija odluči da svo imanje do poslednje stvari razdeli siromašnima i živi kao ptica na nebu. Iako najčešće bosa i slabo odevena imala je čelično zdravlje i doživela je duboku starost.

Živela je za bližnje, pomagala je ljudima moleći se za njih, ukazivala na opasnosti od neispravog života, isceljivala ih…

Primer čudesnog isceljenja devijčice Olge koji je zapisao sveštenik Rahmanjinov:

Devojčica se rodila zdrava, ali je jako nazebla kada je imala tri godine. Imala je bolove u glavi i temperaturu nešto više od trideset sedam stepeni. Roditelji su joj dali lek sa slatkim od malina i položili je u krevet misleći da će do jutra sve biti u redu. Međutim, devojčica cele noći nije spavala kako treba, a bol u glavi je bio prisutan i tokom sledećeg dana. Pozvali su doktora. Doktor je slušalicom pregledao bolesnicu, opipao puls, pogledao jezik, izmerio temperaturu i rekao da nema opasnosti, da je u pitanju laka prehlada. Prepisao je lek i otišao. Međutim, nakon dva dana, temperatura se povisila na trideset i devet stepeni i Olga je počela da se žali na probadanje u desnom uvetu. Opet su pozvali doktora. Konstatovao je pogoršanje nazeba i bojazan od čira u desnom uhu… Ponovo je prepisao lekove i obećao da će svratiti sutradan. Te noći Olga više nije mogla da spava; imala je temperaturu od četrdeset stepeni, a bol u uhu je postao nepodnošljiv. Roditelji su iste noći pozvali doktora, da je stvar postala ozbiljna i da pozovu specijalistu… Pozvali su četvoricu lekara, koji su započeli ispitivanje stanja devojčice, koja je vikala i stenjala od bola.

Izjavili su da Olga ima čir iza bubne opne i da je neophodno dati vreme tom čiru da sazri, što će trajati tri do četiri dana, a zatim će bubna opna morati da se probuši i izvuče gnoj. Ako operacija uspe, devojčica će ostati živa, samo će ogluveti da desno uho… Ako se, pak, ne bi uradilo probijanje bubne opne, došlo bi do trovanja krvi, i tada bi umrla.

Dva dana su doktori posećivali pacijentkinju nekoliko puta na dan, umirujući njene bližnje tvrdnjama da se bolest normalno razvija. Trećeg dana ujutru, saopštili su da bi mogli da izvrše operaciju. U međuvremenu, patnje male pacijentkinje, a zajedno sa njom i njenih rođaka (u pitanju je bila aristokratska porodica), dostigle su, činilo se, krajnje granice. Ali, baš tada je milostivi Gospod pokazao svoje veliku milost. U sobu, gde su sedeli Olgini roditelji njena baka, ušla je dadilja Agafja i rekla:

“Gospodaru dozbolite mi da odem na Smolensko groblje, blaženoj Kseniji“. “Draga dadiljo“, odgovorio je otac, “idi kuda hoćeš, moli koga znaš, samo nam pomozi, Hrista radi!“.

Dadilja je otišla. Baka i roditelji su sedeli u sobi, a koliko su tako sedeli, ne sećaju se. Samo su primetili da stenjanje bolesnice postaje sve tiše i tiše, a na posletku je i sasvim nestalo.

“Umrla je, jadnica“, proletelo je njihovim glavama i sve troje su pohitali u dečiju sobu… Ugledali su dadilju i bolničarku pored Olginog kreveta, i nju, kako leži na boku i spava tihim i mirnim snom.

“Slaba Bogu“, prošaputala je dadilja, “bila sam na Smolenskom groblju kod blažene Ksenije, tamo se pomolila, donela malo zemlje sa njenog groba i ulja iz kandila… Sada će Oljički biti lakše.“

Ujutru su došli lekari ali je devojčica i dalje spavala. Da ne bi mučili dete pred tako složenom i opasnom operacijom, nisu želeli da je bude. Čekali su jedan sat, zatim drugi… U početku su doktori mirno razgovarali između sebe, ali su postepeno postajali sve nestrpljiviji i naposletku, zamolili da devojčicu probude. Majka je, uz bolničarkinu pomoć, pokušala da je probudi, ali joj to nije polazilo za rukom. Zatim su pokušali da je probude otac, baka, doktori, svi po redu. Na kraju je majka uzela devojčicu na grudi… Najedanput, svi su ugledali da su ceo jastuk, desno uho, obraz, vrat, pidžamica i posteljina – pokriveni gnojem; čir je pukao, a zdrava devojčica je na majčinim rukama nastavila mirno da spava. Operacija nije bila potrebna.

Posle odlaska lekara, roditelji su upitali dadilju kako se sve ovo dogodilo. Rekla im je da je otišla na Smolensko groblje kod matuške Ksenije, da joj naruči parastos. Kupivši dve sveće, jednu je postavila na svećnjak, drugu je uzela u ruku i sa suzama se bacila pred sam Ksenijin grob. Baćuška sveštenik je počeo parastos, a dadilja je sve vreme ponavljala:“Gospode, spasi, Ksenjuška pomozi!“. Posle parastosa, dadilja je, sa njegovim blagoslovom uzela malo zemlje sa groba i ulja iz kandila, vratila se i, sačekavši da bolničarka izađe, pomerila sa uveta povez i sipala joj ulje iz bočice direktno u uho. Zemlju je zavezala u krpicu i stavila je detetu pod jastuk.

“Ali, otkuda si saznala za Kseniju? Ko ti je pričao o njoj?“, pitali su dadilju.

“Svi je znaju, razbolili se neko, ili ga neka muka stigne, svi idu na njen grob, tamo se pomole, odsluže parastos, i za tren, sve lakše postane…“.

Svakodnevno iz celog sveta dolaze poklonici u Petrovgrad u kapelu Svete Ksenije na Smolenskom groblju moleći se odajući joj blagodarnost…

Nađa A. Keleri