Ne zna Patar zbog čega važi za „teška čoveka“, kada je kako kaže, na početku karijere bio upola lakši!?

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Da su putevi gospodnji nepoznati, uverio se u to i glumački bard Petar Božović, jedini srpski glumac koji je obilazeći Svetu zemlju, postao – ni manje, ni više, već hadžija. Hodočasnički je bio u Jerusalimu, hodio po pustinjama jordanskim i poklonio se svetim mestima.

A, seća se Petar kada je iz Kolašina došao na Akademiju, živeo je na Dorćolu i s ortacima govorio nekim slengom. Jezikom koji skoro niko nije razumeo, sem njih klinaca. Baš kao i današnje političare. Kako sam kaže, žedan znanja banuo je na Akademiju, jer mu je bilo jasno da umetnost ne može da menja svet, ali oplemenjuje pojedinca.

– Baš kao danas, možemo sedeti u ovakvim kafanama brionskim, ali ne bi bilo zgorega da smo malo i enciklopedijski obrazovani, kao što je bio Tin Ujević. Naravno, ne treba mahati svojim znanjem, jer kad – tad delo izađe na videlo, ističe Petar.

Treba li podsećati da je Petar miljenik kako srednje i starije, tako i mlađe generacije, jer se za predstave u kojima on igra, pod obavezno traži karta više, a o filmovima i serijama da i ne govorim. Uvek je originalan, na samo sebi svojstven način, u filmovima: „Čudo neviđeno“, „Lepota poroka“, „U ime naroda“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“… Skoro da nema reditelja od imena koji će se latiti rediteljske palice a da ne zove Petra za neku od uloga.

– Kao pomamljeni, danas svi hoće da budu glumci i manekeni. Pod starost postadoh rob mode, čudi se Petar i dodaje da se posle 27. godina čudo opet dogodilo u Šarganu i da je na kraju otišao sa Cmiljom kući, našao svoj dom – makar i na repištu. Shvatio je da je jedini preživeli veteran Prvog svetskog rata, i da sve više radi u ekipama kao najstariji glumac.

Glumački veteran ne krije da ga je ophođenje mlađih kolega navelo na preispitivanje. Na tu vrstu pažnje nije navikao, jer je obično drugima pružao. Odjednom je shvatio da se poštuje minuli rad među glumcima.
Na moje radoznalo pitanje zbog čega od početka karijere važi za teška čoveka, kada je uvek spreman za šalu, odgovorio je da se tome i sam čudi, jer je na početku karijere bio upola lakši nego što je sada.
Ulazeći likovima pod kožu glumci kopaju po sebi, svojoj ličnosti i vrlo često poistovećujući se sa likovima pronađu delove svoje ličnosti a da je nisu bili ni svesni. Ili, pak, zahvaljujući ulozi prošire svoje životne vidike.

Desilo se Petru da je nakon uloge vladike Nikolaja Velimirovića, njegova odanost služenju Crkvi još jača. – Vreme je zanimljiva kategorija. Ono je rešeto svega. Po Petru, pozorište i Crkva su stamena uporišta u koja čovek može da se pouzda i uvek da im se vrati.

– Mogu da vam umru roditelji, ali ove dve kelije – isposnice, uvek stoje na istom mestu i čekaju vas, bez obzira na to da li ste u Njujorku ili u kontejneru sa pijancima, ili pak na dnu života.

Petar je u grupi Hilandaraca koji svake godine posećuje Svetu Goru. Oni se lepo druže i van manastirskih dveri. Svake druge nedelje prave zajednički ručak. Tada kod njih vladaju hilandarska pravila. Ženama taj dan nije dozvoljen pristup. Ako se slučajno pojavi neka od njihovih žena ili devojaka, dočeka je zgranutost i zaprepašćenje. To nepisano pravilo ne sme da se krši. Petar kaže da su oni vanpartijska organizacija, slobodnog udruženja po afinitetu i profesiji – novinari, dekorateri, glumci, filmadžije…

Petar voli da kaže da glumac traje onoliko koliko traje njegovo telo. Verovatno svaki čovek ima svoj životni opseg – koliko pića može da popije u životu: neko svoje piće popije za pet godina i više ne pije, a neko pije ceo život. Još u mladosti je govorio da „koči“ i pazi kako bi mu ostala lepota iznenađenja bavljenja svojim poslom. Ako radi preterano, glumac se pretvori u mašinu za izbacivanje predstava i filmova. Mamutske serije su mu odvratne i teške. Srećom, nikada ih nije prihvatao.
Voli Petar da bira, a ne da ga biraju prilikom dodele uloga. Na moje pitanje kako uopšte opstaje, odgovorio je – samo prirodnom selekcijom.

Ne tako davno, dugo se pričalo po čaršiji da je Petar zaspao na sceni!? Kroz smeh je komentarisao da je to nezaobilazna istorijska činjenica za ovaj deo savremene istorije.

– Od toga sam se izvukao od Haga i sada mogu da pričam. Verujete mi, niko nije stradao zbog mog sna, nikakav hegemonistički potez, niti gest nije učinjen, jer se to desilo na tlu naše bratske republike Makedonije“.

Savladao ga umor i publika je petnaestak minuta slušala njegove gudačke sposobnosti i verovatno mislila da je to nekakva BITEF – ovska novotarija. Probudio se u pozorišnom bifeu sa velikom šoljom crne kafe u ruci.

Iako godinama nije živeo sa Marinom Koljubajevom, uvek je Petar isticao da je ona žena njegovog života, jer mu je rodila sina Draška.
Srbiju danas Petar vidi sa velikom nadom i sa istorijski nasleđenom zebnjom.

– Sve u šta sam se nadao, neko je pokarabasao. Nadam se da će naša kuća nasred druma u budućnosti biti prednost a ne mana.

Kao Crnogorac, Petar nije bio za otcepljenje i odvajanje Srbije i Crne Gore. Javno je govorio da su to igre političara, koji ne vladaju, već zavode narode.

– Srbi i Crnogorci, nisu zaslužili da ih vuku za nos, i da u svoj svojoj bedi budu na nečijoj strani. Političari su odani svojim foteljama. Omogućavaju jednom sloju ljudi besprimerno bogaćenje, bez iole poštenog rada. I to naočigled istog tog naroda, koji treba da se opredeljuje za ili protiv. Zbog takve politike mnogi su u Hagu. Ako dobro krenemo ekonomski, biće svejedno gde si. Svetu je dosta svih balkanskih tuča i svađa.

Da je na mestu srpskog premijera, Petar kaže: “Svim majkama bi ispravio bore, učinio da očevi ih vole, o kako bi se živelo i kako bi se voljelo“.

I pored svega, jedna lepa žena Savina Geršak ga je uporedila sa Marlonom Brandom. Čuvši za to, izjavio je:

“Fala joj, ja njoj vjerujem – bogumi vjerujem!”.

Većini glumaca nakon mnoštva odigranih uloga dosadi slava, scena, aplauz … Osete potrebu da se osame i udalje od ljudi i svetla velegrada. Valjda se kroz likove koje igraju prosto istroše i požele da budu sami sa sobom. Desilo se to i hadžiji našeg glumišta – Petru Božoviću.

Nakon četvorogodišnje pauze, izjavio je Petar da je sloboda vražja stvar. Ko je jednom oseti, bez nje ne može!
Bilo mu je lepo da se probudi i krene za bilo kojom rekom, bilo kojim putem… biti – a ne znati gde si.

– S’ te strane, zahvalan sam što su mi dozvolili da dam otkaz, jer za to nikada ne bi imao prilike. Pobegao sam na Kopaonik, hodio po Sinjajevini, Bjelasici, Komovima. Hodočasnički bio u Jerusalimu, hodio po pustinjama jordanskim i poklonio se svetim mestima. Postadoh i hadžija.