Odmah posle liturgije, opelo je služio takođe vladika Stefan, po blagoslovu Svetog arhijerejsko sinoda SPC, a sasluživali su mu dva sveštenika uz pomoć po jednog đaka i pojca. Po pravoslavnim običajima, sada već bivši episkop valjevski Milutin, sahranjen je u ranije pripremljenoj grobnici, u ovom valjevskom hramu, jednog od najvećih u pravoslavnom svetu za čiju izgradnju ima ogromne zasluge.

Crkveni vrh vodio je računa da sahrana upokojenog episkopa koji je umro od posledica virusa korona u beogradskoj bolnici “Dragiša Mišović”, pre tri dana, bude u doslovnom smislu po propisima koji važe za aktuelne vanredne uslove, koje je naložila država, i koje apsolutno poštuje i sprovodi SPC, u svim svojim eparhijama. Sahrani nisu mogli da prisustvuju vernici, a po rečima prote Stanka Vasića iz Loznice, školskog druga i kasnije jednog od najboljih prijatelja pokojnog episkopa Milutina, da je prisustvo naroda bilo moguće, bio bi to ispraćaj do sada neviđen, ne samo u Valjevu i okolini.

– Bio je i ostao zaista čovek iz naroda, ničim se nije promenio za razliku od mnogih drugih, ni kada mu je stavljena mitra na glavu – kaže prota Stanko Vasić.

– Ničim se nije udaljio od svog vernog naroda i zato su ga ljudi ne samo poštovali kao duhovnog oca, već i voleli. Ni kad mu je bilo najteže, u zdravstvenom smislu, nije se nikome žalio, bio je neka vrsta duhovnog div-junaka našeg vremena. Posebno mi je zanimljivo da je uvek pokazivao živo interesovanje za porodice sveštenika, za njihovu decu i unučad, kao i kod mnogih vernika. Imao je ljubav za sve, koju je trebalo osetiti i to se pamti za sva vremena.

Protođakon dr Ljubomir Ranković, čiji je vladika Milutin bio dugogodišnji saradnik u Radiju “Glas crkve”, kaže da je jednostavno prirodno što je episkop sahranjen u sabornoj crkvi, jer je praksa u SPC da se nadležni arhijereji po upokojenju sahranjuju baš u tim kako se to popularno kaže katedralnim hramovima. Mada je određen za administratora Eparhije valjevske do izbora novog episkopa, vladika šabački Lavrentije, koji je svojevremeno i predložio Saboru da Milutin bude izabran za episkopa, nije mogao da prisustvuje sahrani, jer ga godine ograničavaju i uredbe vezane za vanredno stanje u zemlji. Kao i mnogi sveštenici i vernici, vladika se molio za pokoj duše Milutinu, za koga je rekao da je “kao dete došao u manastir, gde je stasao u monaha za primer, vrsnog namesnika, sjajnog arhijerejskog zamenika i vladiku za poštovanje”.

Vladiku Milutina ne žale samo vernici, sveštenstvo i monaštvo u Srbiji, već i na levoj obali Drine, u RS, BiH, rasejanju… Tugu i žalost naših vernika za njim, preko sajta Eparhije valjevske preneo je episkop australijski i novozelandski Siluan, koji je kao čedo Valjevske eparhije, na predlog sada već pokojnog Milutina izabran za arhijereja u tim zemljama. Vladika Siluan je rekao da je njegov prethodnik, vladika Milutin, ostao u najlepšem sećanju vernika koji su ga neizmerno voleli i uvažavali.

– Još pre četiri decenije, čuo sam za svetle primere srpskih monaha koji delaju na njivi gospodnjoj, u manastiru Kaona kod Šapca, za Milutina i Arsenija, dva rođaka iz valjevskog kraja, koji su tada bili pod okriljem igumana Teofila. Bili su uzor za mnoge monahe, i to s razlogom. I eto, Arsenije je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, a Milutinu je došao glave korona virus, koji je došao iz belog sveta. Ostaće iza njega velike i lepe uspomene u našoj Crkvi i našem narodu.