Otac Vojislav Bilbija nije bio običan sveštenik. Bio je jedinstvena, neponovljiva duša u kojoj su se spojili krajiški prkos, umetnički genije, lekarska blagost i očinska mudrost. Kao vrhunski stomatolog, umetnik koji je zubarskim alatima duborezao i kovao srebro u slavu Boga, i kao neumorni pastir u Roterdamu, svedočio je Hrista svakim svojim dahom.

Pamtimo ga i kao čoveka neizmerne hrabrosti koji je godinama donosio jedinu istinsku utehu, molitvu i zagrljaj srpskim pritvorenicima u mračnim ćelijama Haga. 

Danas, dok je podno Avale, u manastiru Presvete Bogorodice Trojeručice, odzvanjao tihi jecaj njegovih duhovnih čada, znali smo da se ne opraštamo od njega zauvek. Opraštamo se samo od njegovog umornog tela, dok njegova duša već hita ka svetlosti Carstva Nebeskog. 

Sutrašnji povratak oca Voje u Studenicu je povratak kući. Zemlja koja čuva kivot svete majke Anastasije, koji je on svojim svetim rukama i zubarskim dletom godinama strpljivo i s ljubavlju vajao, sutra će primiti njegovo telo u večni mir monaškog groblja. On je Studenicu ukrasio za života, a Studenica njega prima u večnost. 

Otišao je naš otac Voja – silni gorostas, utešitelj, umetnik i molitvenik. Iza njega ostaju kivot u Hilandaru, kivot u Studenici, njegove tople reči na talasima radio stanica i, iznad svega, živa crkva u srcima svih nas koje je privoleo Hristu.