Srbi Božić obeležavaju vekovima, a Badnjakom, odnosno božićnim drvetom u kuću unose sreću, zdravlje i napredak. Uz drvo se daruje i žito da bi naredna godina bila plodna. Prema predanju, u svetim hrastovim šumama ložene su večne vatre za zaštitu od zlih ljudi. Za vreme hrišćanstva hrast je dobijao magijsko značenje. Hrastove grane smatrane su svetim, a lišće se prinosilo bolesnicima da bi što pre ozdravili. Prema predanju, u Vitlejemsku pećinu badnjak su doneli pastiri. Josif iz Nazareta ga je zapalio kako bi zagrejao pećinu u kojoj je rođen Isus Hrist. Bezbroj varnica koje su izlazile iz pećine označile su Hristovo rođenje. Osim u pravoslavnoj hrišćanskoj, paljenje badnjaka danas je prisutno i u staroj hinduističkoj religiji i kulturi, kao i kod nekih paganskih naroda. Običaji nalažu da se, pored Badnjaka i žita, na Badnji dan u kuću unese i slama jer se na taj način prinosi žrtva duhu Hrista koji je rođen na slami.

Kako tradicija nalaže, za Božić se priprema česnica, bela pogača od pšeničnog brašna bez kvasca. Česnica, kao i božićna pečenica potiču još iz starozavetnih priča, a jedan od običaja koji se vezuje za lomljenje česnice jeste i stavljanje novčića u testo da bi onog ko ga nađe cele godine pratila sreća. U prošlim vremenima, prvo parče testa napravljenog za česnicu odvajalo se za pravljenje kolača zdravljaka, koji se u nekim krajevima Srbije nazivao „zdravlje i veselje“, „mali kolač“ ili „badnjak“, a koji se jede za Badnje veče. Pre pečenja, domaćica ovaj kolač zaseca na onoliko delova koliko ima ukućana i pritom izgovara: „Sreća, zdravlje i napredak“. Božićni kolač je kružnog oblika i pravi se od dva do tri kilograma brašna. Gornja površina ukrašavana je reljefnim ukrasima od testa, a po sredini kolača obavezno su bile dve reljefne trake testa postavljene u vidu krsta. Na mestu gde se trake ukrštaju postavlja se krug uvijenog testa pod nazivom ruža, u koju se zabada struk bosiljka ili tri vlati pšenice vezane crvenom vunom ili pamučnim crvenim koncem.

Za ovaj praznik priprema se prava gozba, a glavna poslastica je uglavnom prasetina, koja je nagrada nakon četrdesetodnevnog posta. Uz to, veruje se i da božićnu sveću ne valja gasiti duvanjem, već je treba umiriti hlebom natopljenim vinom.

Položajnik je prva osoba koja ulazi u vaš dom na Božić. U davna vremena uvek se gledalo da to bude muškarac i to neko ko želi dobro vašem domu. Međutim, kako se menjaju vremena, menjaju se i običaji pa je sasvim normalno da položajnik danas bude i ženska osoba. Prvi gost na Božić, položajnik, obavezno mora da bude darovan jer on simbolizuje božanstvo. Prva dužnost položajnika jeste da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinovom domu. Kada uđe u kuću (prag preskače desnom nogom), prilazi vatri i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice. Domaćin i položajnik razmenjuju pozdrav: „Hristos se rodi“; „Vaistinu se rodi!“ Kada napušta dom, domaćini položajnika daruju.

Porodična i hrišćanska tradicija nalažu da se na najveći praznik porodica okupi i da zajedno polomi česnicu. Kažu da je srećnik onaj koji izvuče novčić iz česnice. Jedan od najdražih običaja za Božić mnogima je lomljenje česnice i iščekivanje da li je baš u njihovom komadu novčić koji simboliše sreću, zdravlje i bogatstvo. Ono što je bitno je da svakako svaki član porodice mora da pojede svoj deo česnice, bio u njemu novčić ili ne, kako bi svi članovi domaćinstva imali snagu i zdravlje.

Prema običajima, novac koji je izvučen iz česnice treba da se otkupi drugim novcem od onoga ko ga je pronašao u kolaču, a zatim se stavi na ikonu ili pored nje i čuva se do sledećeg Božića jer se veruje da će srećnik koji ga je izvukao biti srećan i bogat cele godine.

Pored dobro poznatih običaja, za Božić se vezuje i dosta sujeverja koje narod i danas uglavnom poštuje. Ukorenjeno je verovanje da sve dugove i pozajmice obavezno valja vratiti na Badnji dan, a na Božić nikako ne treba pozajmljivati stvari jer će u suprotnom stvari samo izlaziti iz kuće. Na Badnji dan i Božić, veruju ljudi, valja raditi one stvari koje su nam zadavale probleme tokom godine da bismo ih u narednoj lakše savladali. Jedno od najstarijih sujeverja kaže da treba uraditi nešto malo 7. januara iako je praznik, jer to znači da će biti posla i u narednoj godini. Jedno od najneobičnijih verovanja ukorenjeno je u okolini Niša, gde se svi ukućani istovremeno izuvaju pre jela, jer se veruje da će se zbog toga pilići istovremeno izleći, žene se sa lakoćom poroditi, krave oteliti, a koze ojagnjiti. Za Božić bi bilo dobro da kupite neku novu stvar i to neki predmet za kuću koji ćete napuniti kovanicama, i tako, prema verovanju, porodici obezbediti finansijsko izobilje.

Od Božića pa sve do prve slave, koja je Sveti Stefan, ne treba čistiti kuću, a gostima je strogo zabranjeno da kucaju na vrata, jer će se u suprotnom ukućani čitave godine svađati.

Dan uoči Božića zove se Badnji dan, a noć Badnje veče. Tada se ne spava, već se očekuje najsvečaniji trenutak u istoriji ljudskog roda – Rođenje Bogodeteta Hrista.

U današnjim, urbanim uslovima proslava Badnjeg dana izvodi se u donekle promenjenom i prilagođenom obliku. U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna, ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.

Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom. Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.

Spaljivanje badnjaka se obavlja uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na postojećem, velikom badnjaku.

Prema narodnom običaju, muškarac koji je ranom zorom pošao u šumu po badnjak, pre sečenja, drvetu čestita praznik sa „Dobro Badnje jutro“ i moli da donese zdravlje i sreću porodici. Ovo je samo jedan u nizu običaja koji su Srbi nasledili od svojih predaka i koje još uvek održavaju. Mnogi od njih su paganski, ali im je crkva kasnije dala hrišćansko obeležje, a nažalost, neki su i izgubljeni ili zaboravljeni. Ipak, izmenjeni ili prilagođeni životu u gradu, rituali koji počinju Badnjim danom se i dalje sprovode sa ciljem da se umoli Bog da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Samo unošenje badnjaka u kuću trebalo bi da okupi celu porodicu. Domaćin kuca na vrata, a kada ga ukućani pitaju „ko je?“, on odgovara sa: “Badnjak vam dolazi u kuću”.