Ovih dana, u svečanoj sali biblioteke „Dimitrije Tucović“ u Lazarevcu, održano je predstavljanje knjige „Oci otaca“ novinarke Nađe Andrejević Keleris

 

 

Da su građani širom Srbije, van srpske prestonice željni žive reči pisaca, pesnika i novinara, potvrdila je nedavna promocija knjige “Oci otaca”, koja je odžana u lazarevačkoj biblioteci “Dimitrije Tucović”. Program je vodila Jasmina Ivanković, direktorka biblioteke, koja se na samom početku programa zahvalila Crkvenoj opštini Lazarevac uz čiju pomoć je promocija organizovana.

Nakon uvodne zdravice Dragiše Simića, predsednika udruženja „Prela i posela“, publici se obratio starešina hrama Svetog velikomučenika Dimitrija iz Lazarevca otac Marko Mitić, koji je istakao da im je velika čast da sa blagoslovom Njegovog preosveštenstva episkopa šumadijskog gospodina Jovana u saradnji sa bibliotekom „Dimitrije Tucović“, prisustvujemo promociji knjige uvažene gospođe Nađe Andrejević Keleris „Oci otaca“.

 

Otac Marko je u svom izlaganju obrazložio pojam oca, odnosno otaca crkve i njihovom velikom duhovnom značaju za veru i narod. Zatim je autorka govorila o samoj knjizi što je i bio razlog okupljanja.

 

 

Oci crkve su svedoci apostolskog prijemstva

 

 Svoje obraćanje bih posvetio fenomenu, odnosno instituciji OCA CRKVE. Zbog čega je ona toliko važna u Crkvi da je eto Nađa posvetila čitavu knjigu intervjuima sa ocima Crkve i šta oni uopšte znače za nas pravoslavne hrišćane?

• Pre svega, rekao bih da oce Crkve možemo (u zavisnosti od toga kako crkvu doživljavamo), da pogrešno tumačimo njihove službe – ako Crkvu doživimo samo kao instituciju. Kao što to može da bude Vlada Republike Srbije ili neko ministarstvo, otac crkve je samo nekakva istorijska ličnost.

Ako uzmemo u obzir da ekvivalent za oca Crkve jeste (kako ih mi u Crkvi zovemo jezikom pravoslavne teologije), ako govorimo o Ocima Crkve i ako hoćemo da ih shvatimo – to su za nas Sveti oci. Možemo da imamo taj idolatrijski pristup prema njima i da pomislimo da su to ljudi koji nisu delili sa nama ovaj život i ovo vreme, nego da se radi o nekakvim nadljudima koji su ko zna odakle došli.

Pravilno ćemo razumeti ko je otac Crkve ako Crkvu doživimo kao organizam a ne kao instituciju. U tom kontekstu Oci Crkve jesu svedoci, odnosno prenosioci nečega što se zove apostolsko prijemstvo. Apostolsko prijemstvo jeste prenošenje onog živog života, predanja i učenja Crkve od vremena samih apostola do današnjih dana. Kako kaže Sveti apostol Pavle u svojim poslanicama: „Izvole se duhu svetome i nama“.

Otac Crkve nije istorijska ličnost. Njihova služba, služba otaca Crkve koji  uglavnom jesu: jerarsi, pravoslavni episkopi, arhiepiskopi, patrijarsi – jeste nadpersonalna služba. Dakle, oni se u određenom trenutku odriču svog identiteta kakvog ga dobijaju rođenjem, pa čak i ličnim izborom i postaju ono za šta ih Crkva postavlja. A to je da budu upravitelji svoje pastve za koju žive.

Dakle, ako je neko patrijarh srpski ili patrijarh aleksandrijski – on prestaje da bude samo Pavle, Porfirije ili Vartolomej ili bilo ko drugi. On je jerarh, odnosno načelnik svoje pastve. Sveti otac, odnosno otac Crkve je ličnost koja je sposobna da apsorbuje i u svakom trenutku izloži autentično učenje Crkve onakvim kakvim ga je Crkva sačuvala od vremena apostola do današnjih dana. Zbog toga oci Crkve postoje od kada je postojala Crkva. Od momenta kada je ustrojena sama Crkva, od silaska Svetog Duha na apostole i postojaće do poslednjih vremena. Dok Hristos ne bude ponovo došao.

 

Svet je onaj koga Duh Sveti posveti

Ako pitate zapadne hrišćane, protestanti će vam reći da je vreme otaca Crkve završeno sa sedmim vekom a rimokatolici da ga je bilo negde do 14 odnosno 15 veka. Oci Crkve postoje sve vreme i to je naš pravoslavni doživljaj svetosti. Kada kažem svetosti, ne bih voleo da nekoga sablažnjavamo. Mi u Crkvi jedni druge zovemo svetima zbog toga što svetost nije nikakvo svojstvo atribuiranja. Znači, nije niko lep, pametan, zanimljiv pa na sve to i svet. Svetost je relacioni pojam. Svet je onaj koga Duh Sveti posveti. Ko sebe u dovoljnoj meri otvori za zajednicu sa Duhom Svetim.

Svetost ne znači bezgrešnost po automatizmu. Bezgrešan može da bude samo Bog, a svetost je jedna duboka svest o tome da smo mi dušom i telom ugrađeni u način života kojim je živeo Hrist i kakvim nas on kao ljude vidi.

U tom kontekstu, ova knjiga može da bude izuzetno važno svedočanstvo za živo iskustvo živih ljudi, u njihovoj službi prema ljudima i prema Bogu a koja je, pošto smo svi mi kao ljudi neponovljive ličnosti i sama po sebi neponovljiva. I zbog toga bih u svakom slučaju preporučio svima ovu knjigu i predao reč autoru.

                  

Na granici dva milenijuma

 

Knjiga je od istorijskog značaja za pravoslavni svet, jer su u njoj sabrani razgovori sa skoro svim poglavarima hrišćanskih crkava istočnog obreda na granici između dva milenijuma. O svom pregalačkog radu, Nađa je rekla da je povod za njen rad na ovoj knjizi bila dve hiljade godišnjica od Hristovog rođenja.

• Kao ekskluzivan novinar NIN – a koji je pratio Crkvu, imala sam tu čast i privilegiju da više puta radim intervjue sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom. Bližila se dve hiljade godišnjica od Hristovog rođenja, taj veliki praznik na planetarnom nivou i odlazak našeg patrijarha Pavla u Jerusalim. Poželela sam da uradim intervju sa vaseljenskim patrijarhom Njegovom svesvetošću gospodinom Vartolomejom, koji stoluje na Fanaru u Turskoj, u grčkoj četvrti. Htela sam da od prvog među jednakima dobijem odgovor na pitanje – šta je hrišćanstvo donelo čovečanstvu za dve hiljade godina svog postojanja?
  

  Nadja u razgovoru sa vaseljenskim patrijarhom gospodinom Vartolomejom

Sa svih strana smo bili zasuti bombama NATO alijanse. Ali, podrška pravoslavnog sveta nije izostala. Vaseljenski patrijarh je došao u posetu našoj patrijaršiji ne bi li nam dao podršku. Kao ekskluzivni novinar, imala sam tu čast da me pozovu iz kabineta patrijarhovog. Uradila sam intervju sa vaseljenskim patrijarhom koji mi je otvorio dveri pravoslavnog sveta. Jer kada imate intervju sa prvim medju jednakima, do ostalih je znatno lakše doći; grčkog Hristodulosa, aleksandrijskog Petra Sedmog, kiparskog Hrizostoma, koji se pre neki dan upokojio… sve do našeg patrijarha Irineja.

Naglašavam da pored razgovora sa pravoslavnim patrijarsima, u drugom delu knjige se nalazi „Pravoslavna geografija“ i „Kratka istorija hrišćanstva“.

Moj rad na knjizi, trajao je skoro tri godine, jer nije bilo lako doći do svih duhovnika. Neki su se u međuvremenu upokoliji. Smatram da je knjiga baš zato od istorijskog značaja. Jer, to su svedočanstava svetih otaca naše pravoslavne Crkve. Ti razgovori su nam bili velika podrška i nada, kao što to jesu i danas. To potvrđuju naslovi intervjua: „Nada će pobediti“,“Pravoslavlje nije u nemilosti Zapada“, „Svi naši gresi“, „Ulazak u doba nade“, „saosećamo sa Srbima“, „Kako se sačuvao narod Božji“… Vidimo da su nam velika podrška i da u pravoslavnom svetu vlada veliko jedinstvo i saosećanje.

To potvrđuju i reči vaseljenskog patrijarha gospodina Vartolomeja koji ističe da je hrišćanstvo ponudilo i nastavlja da nudi najverodostojniji model života za čoveka i društvo, jer je u Hristovoj ličnosti otelotvoren najautentičniji dijalog čoveka i Boga i suštinski njegov odnos sa svetom, tako da čovek sačuva svoju duhovnu ravnotežu i da ne sklizne na duhovne stranputice imaginarnih ideoloških ideala ili utopijskog društvenog raja. Društveni realizam hrišćanske poruke nalazi svoje ostvarenje u duhovnom životu Crkve, koja daje najdublji smisao i drugim duhovnim i društvenim čovekovim traganjima.

SILAZAK SVETOG OGNJA

Poseban utisak na mene je ostavio jerusalimski patrijarha Njegovo blaženstvo gospodin Diodor koga sam u ime poklonika pitala o silasku Svetog ognja. Kako silazi i zašto? Njegov odgovor je glasio: – Bogoslužbeni čin Svetog ognja pojavljuje se u prvim vekovima hrišćanstva i detaljno se opisuje u prvim putopisima poklonika sa Zapada, a simbolizuje svetlost i sjaj koji su zasjali iz Presvetog groba Gospodnjeg, prilikom Njegovog slavnog i svetlonosnog Vaskrsenja.

Da li Sveti oganj silazi uvek prizivom pravoslavnih patrijaraha?

– Bogoslužbeni čin Svetog ognja ostvaruje se prisustvom pravoslavnog patrijarha ili jednog od arhijereja koga određuje patrijarh, a primaju ga samo pravoslavni. Ovaj događaj posvedočen je i u putopisima iz XII veka. Ruski iguman Danilo, koji je posetio Sveta mesta u vreme krstaša, svedoči da se 1101. g., i pored upornih uzaludnih pokušaja Latina da ga prizovu, Sveti ogaw ipak pojavio prizivom pravoslavnih klirika pod vođstvom igumana Sveštene lavre Svetoga Save, jer su krstaši bili zbacili pravoslavnog patrijarha jerusalimskog sa njegovog trona. Ovakav poredak prihvatili su i neki inoslavni, kao što su Jermeni, Kopti, Jakoviti, to jest, oni uzimaju Sveti oganj iz ruku pravoslavnog patrijarha.

Direktorka lazarevačke biblioteke, zamolila je autorku da im nešto više kaže o susretima sa patrijarhom Pavlom, jer u knjizi su tri intervjua koje je radila sa njim. A posebno da se osvrne na knjigu „Kosovska iskušenja“ koju je Nađa posvetila patrijarhu Pavlu, a nije se potpisala kao njen autor!?

• Knjiga „Kosovska iskušenja“, koju sam uradila u znak zahvalnosti i ljubavi prema patrijarhu Pavlu, doživela je pet izdanja. Uz blagoslov patrijarhov, u knjizi su pored mojih intervjua sa njim, njegove pouke, besede, izjave… Želela sam da se to nađe među koricama ove knjige, kako bi se otrglo od zaborava sve šta je govorio, kao 44 duhovni poglavar na svetosavskom tronu. Ne samo da sam imala blagoslov za ovu knjigu, već je sam patrijarh Pavle moj rukopis autorizovao. Dva ipo meseca su rukopisi bili kod njega. Ispravljao ih je čitkom pisanom ćirilicom. Svoje ispravke je na belim isečenim papirima, na moj odštampani rukopis kačio spajalicom. Njegove ispravke sam ubacivala u rukopis na kompjuteru. Te rukopise imam i verovatno ću ih jednog dana zaveštati patrijaršijskom muzeju, kao svedočanstvo i uspemenu na patrijarha Pavla.

 

Inače, svaki put mi je patrijarh Pavle rekao nešto važno i nezaboravno o ljudima i prilikama na KIM – u i uvek je isticao da na Kosovu ima dovoljno Božjeg Sunca, kako za Srbe, tako za Šiptare, Rome i ostale narode i narodnosti koje žive na njemu. Da se iz krize kosovsko – metohijske, može i jedino treba izaći na miran i dostojanstven način.

Uvek ljudi, nikad neljudi

 

Pre neki dan mi se nije dopao natpis u gradskom autobusu gde citiraju patrijarha Pavla ovim rečima : „Budimo ljudi iako smo Srbi!“ To patrijarh nikada nije rekao. On je govorio da budemo ljudi, a nikad ne ljudi, pa po cenu da nas nestane sa zemaljske kugle. Ako je cena da opstanemo kao neljudii, a da je on poslednji Srbin, neka nas nestane kao neljudi. To „iako smo Srbi“ su reči nekih zlonamernih ljudi, a ne patrijarha Pavla.

Patrijarh je uvek isticao da smo narod čojstva i junaštva, „jetrvice Adamskog kolena“, da smo narod sevapa, a ne ljutih kavgadžija, da ne treba da budemo hajdučije – da napadamo i osvajamo tuđe teritorije, već da branimo svoje. Živeo je skromno, šetao po Beogradu, ljudi su ga susretali u tramvaju. Nekim stranim državnicima je i lično otvarao patrijaršijske dveri u kasnim popodnevnim časovima, jer je u patrijaršijskom dvoru živeo. Što se danas ne može ni zamisliti!

U međuvremenu se pojavilo dosta knjiga o patrijarhu Pavlu, ali ističem da je ovo jedina knjiga koja je urađena sa njegovim blagoslovom i koju je autorizovao. Objavljena je i na engleskom jeziku. Objavio je „Liber pres“, ali je ceo tiraž otišao za potrebe Koordinacionog centra, koji je vodio gospodin Nebojša Čović.Volela bih da se to izdanje obnovi.

 

Direktorka lazarevačke biblioteke je nakon Nađinog obraćanja pročitala deo razgovora sa počivšim patrijarhom Irinejom.

Kako biste voleli da vidite budućnost SPC i Srbije, kao države?

– Naša vizija budućnosti nema možda mnogo veze sa onim što političari imaju kao svoju viziju. Voleli bismo da vidimo Srbiju u kojoj će hrišanski ideali biti ne samo ispovedani, nego i vidno izraženi u našim životima.

 

Sledstveno tome, nove vrednosti će izgraditi novi sistem koji će omogućiti jedan pravedniji i dostojanstveniji život za sve ljude. U tom smislu vidimo i ulogu Srpske pravoslavne crkve koja nas sve podseća da ,,pripravimo put Gospodnji“. Potrebno je da pokažemo ljubav prema ljudima oko nas. Svi smo mi Božja stvorenja, neko ovakav neko onakav, ali smo svi njegovi. Pa, kad nas on voli, zašto se mi ne bismo voleli međusobno. Zlo se ne može pobediti zlom; pobeđuje se samo dobrom. I bolje je da

stradamo na putu Božjem, nego da činimo nepravdu

drugima. Sveti Sava nam je zacrtao put kojim treba da hodimo, put Hristov. Dakle, kada znamo put onda zašto da lutamo. Gospod nam je, preko svojih učenika, ostavio Jevanđelje, svoju blagu reč, koja je svima tako razumljiva i koja nas upućuje kako treba da vodimo svoj život od dolaska na ovaj svet do odlaska iz njega. I Sveta crkva nas kroz vekove uči šta nam valja činiti. Zato neka nas ništa ne odvaja od crkve, od Svete liturgije na kojoj slušamo reč Božiju i saborno učestvujemo u molitvi i sjedinjujemo se sa večno živim Bogom kroz Svetu tajnu pričešća. A sjedinjeni sa Hristom, postajemo novi ljudi, ljudi koji su sa svima u ljubavi; koji ne ogovaraju svoje bližnje; koji ne zavide; koji čuvaju čistotu i svetinju braka i porodice; koji neće veru zamenjivati sujeverjem; koji ne mrze i ne čine nepravdu, jednom rečju, koji čuvaju u sebi lik Hristov.

Ovaj deo intervjua sam pročitala jer je intervju sa patrijarhom Irinejom jedan od poslenjih u knjizi. Intervjui su nastajali u periodu od 1998. godine, pa do početka dvadesetog veka, kaka je nastao poslednji intervju.

 

• Poslednji sam radila pre šest godina za Božićni broj NIN – a. Taj ekskluzivni intervju je izašao na osam strana i bio na naslovnoj strani NIN – a. To je ustvari poslednji intervju patrijarha Irineja.

 

Nađa je naglasila da je na nju najveći utisak ostavio počivši patrijarh Pavle, koji je između ostalog na njenu konstataciju da mnogi danas hoće da budu Evropa i dobro je što to hoće, istakao da kao svetosavski narod mi smo u Evropi vekovima. I to u onoj uzvišene duhovnosti koja je od istoka išla ka zapadu. Mi smo u njoj ne samo sa sazvežđima svojih svetinja, već i sa jednim od prvih evropskih Zakonika Dušanovim. U njemu je i Zakonik narodne mudrosti, jezika, sveg našeg istorijskog i duhovnog postojanja.

 

Na promociji su se čule i reći ruskog patrijarha Alekseja koji je svoju odanost i podršku pravoslavnim hrišćanima u Jugoslaviji u onim tekšim vremenima, saosećajno ukazao održavši zajedničku liturgiju za mir sa našim patrijarhom Pavlom. Tom prilikom, mnogobrojnim vernicima na Svetosavskom platou obratio se sledećim rečima:

,,Nekoliko silnih i bogatih zemalja, drsko smatra sebe ,,svetim,, merilom dobra i zla, gazi volju naroda koji želi da živi drugačije. Bombe i rakete ne zasipaju ovu zemlju zato što one nekoga brane. Bolna lekcija NATO – a ima drugi cilj: da razruši posleratni poredak u svetu i nametne poredak zasnovan na diktatu i sili. Ali, nepravda i licemerje nikada neće pobediti“.

Otac Marko je istakao da koliko god su patrijarh Aleksej i Pavle bili različiti kao pojave, toliko su kao kompoziciona celina predstavljali, odnosno svedočili to jedinstvo. Bez obzira kakav je ko od njih lično. Zbog toga sam i rekao da je njihova služba nadpersonalna. Oni su kriterijom toga da je Crkva jedna, zato što je jedinstvo koje postoji između njih najvažnije i što se prvo svedoči, a ne nekakav lični ton, koji svako od nas po prirodi daje svojoj službi.

Model života (patrijarha Pavla) ne mora biti model nekog drugog patrijarha srpskog. Da će neko drugi biti potpuno drugačiji, imamo primer iz četvrtog veka Svetog Vasilija Velikog. Bio je jedan od najvećih otaca i učitelja Crkve, a mnogo je polagao na tožestvenosti. Odnosno, da bogosluženje bude svečano, bogato. Da to bude puna predstava carstva na zemlji, i to nije bila prepreka da on bude Sveti Vasilije Veliki.

Život patrijarha Pavla, bio je njegov lični podvig, koji nikome drugome nije nametao. Njegova poruka na pitanje kakav čovek treba da bude, glasila je: „Strog prema sebi a blag prema drugima“.

 

Dvadeseti vek, vek iskušenja

 

Direktorka lazarevačke biblioteke Jasmina Ivanković, istakla je da je zajednička poruka svih ovih Nađinih razgovora sa pravoslavnim patrijarsima da je u dvadesetom veku pravoslavno hrišćanstvo prošlo velika iskušenja. Sve ono što se srpskom narodu događalo 1999. godine, ukazuje da je to sudbina pravoslavnog sveta, i da nam predstoje velika iskušenja i udari, koja će pravoslavni svet pretrpeti i u trećem milenijumu. Što se upravo i dešava ratom Ukrajine i Rusije.

Optimizam i nada, koje imamo gotovo u svakom naslovu intervjua su poruka ove knjige. Nada će spasti naš hrišćanski svet. Jako je bitno da pročitamo sve ove intervjue da bismo shvatili da ni jedan od ovih poglavara naše Crkve to tog mesta nije došao slučajno. Da oni zaista imaju jasnu viziju i jasnu svest o tome šta je ono čemu Crkva treba da teži i na koji način oni Crkvu vide u budućnosti. Iz tog razloga je ova knjiga jako dragocena, jer mi danas nju praktično čitamo sa skoro 20. godina distance i zapravo ni jednu jedinu reč stvarnost nije demantovala. Sve ono što nam se danas događa, naši pravoslavni oci, poglavari crkava su znali i pre 20. godina. Možda je to tada delovalo nemoguće. Mi smo sudbinu našeg naroda doživljavali kao neminovnost, naš usud, a zapravo  se ispostavilo da je u svemu tome bila neka komponenta koja je mnogo indikativnija. Sve to što se nama događalo, bio je početak udara na pravoslavni svet uopšte, zaključila je Jasmina Ivanković.

Odlomke iz knjige čitao je glumac Prvog prigradskog pozorišta „Puls teatar“ iz Lazarevca, Aleksandar Trmčić.

 

Loreta Andrejević