U razgovoru za Avalainfo.net, pesnik Nenad Grujičić sasvim otvoreno kaže da Srbija ima darovite pesnike, umetnike, sportiste i naučnike, mnogi su u samom svetskom vrhu, ali ona već duže vremena nema darovitog političara koji bi imao svetski obol. Što je veliki hendikep.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

 

Ne bih puzao pred našim neprijateljima, ali ih ne bih ni gnevio. Odbio bih predloge koji su odista van pameti, ne liče ni na prgave dečje igre, amoralni su, nude oblik potčinjavanja, oblik đavolijade koja ima za cilj da potpuno iscrpi i sludi jedan narod.

Mnogi srpski pisci su kroz svoja dela bili buntovni. Bunt je jedan od osnovnih pesničkih aspekata. Bez njega se ne može. I sam Nenad, pored ostalog, piše satirične i ironične pesme i priče. Zato ga najpre pitam – vredi li biti buntovan danas u Srbiji?

– Naravno da vredi biti buntovan u poeziji. Ona je najviši oblik duhovne pismenosti. Lirika je bogoliki sjaj u ljudskom biću. Mi živimo u nestabilnom vremenu punom medijske ubrzanosti, površnosti i brbljivosti. Čovekov spas je u maternjoj melodiji jezika koja se najsuptilnije izražava u poeziji, u pesničkom govoru koji katarzično oslobađa od dnevnih gluposti, licemerja i laži.

Da su na čelu Srbije bili bolji političari, da li bi srpska stvarnost danas bila svetlija?

– Ne zavisi sve od njih niti od nas. Ako neko smisli da vam baci blato u lice, teško ćete moći da izbegnete taj trenutak. Možda ćete sa nešto veštine, trzajem vrata u stranu, ostati čisti. Ali, ako to nije moguće, onda bar na pravi načim sprati blato sa lica, ne dozvoliti da vam drugi razmazuju blato do u beskraj . Neke stvari idu s kolena na koleno. Reč je o državnim vladama, aparatima i sistemima vlasti, koji, manje više, imaju prepoznatljive oblike reagovanja i ponašanja. Kroz vekove se to kristalisalo. Čovečanstvo nema mnogo izbora, ono mora da živi, a da bi to uspelo, potrebno je da preispita svoje temelje u sadašnjem trenutku razvoja civilizacije, u protivnom, čovečanstvu preti suicid. Možda je to krajnja tačka sadašnjeg ciklusa s obzirom na količine sredstava za uništenje ljudske rase.

Nenad Grujičić

Nije li Srbija na opasnoj političkoj nizbrdici, pošto je izgubila Kosovo?

– Nije dobro izgubiti Kosovo. Kao pesnik, to ne mogu dopustiti, jer znam da sam u jeziku determinisan kosovskom supstancom duha. Veliki Inkvizitor na mahove, kroz vekove, ima svoje vreme kad želi da uspostavi tzv. viševekovno castvo po svojim zakonima i nakanama. Svi zemaljski ideološki pokreti, sve velike hilijastičke ideje koje su bile ostvarivane silom, padale su i nestajale u prašini ljudske kaljuge. Srbija ima darovite pesnike, umetnike, sportiste i naučnike, mnogi su u samom svetskom vrhu, ali ona već duže vremena nema darovitog političara koji bi imao svetski obol. To je veliki hendikep.

U kolikoj meri je nepravda Božiji poklon. Da li će nas ovo ogromno poniženje obnoviti?

– Mnoge stvari u našim životima odvijaju su u suprotnom pravcu, alogično, izvan realnih pretpostavki. Mi ne možemo predvideti sutrašnji dan. Ali, pravdu i ljubav treba zaslužiti. To se dobija često stradanjem i žrtvom. Poniženje je jedan od pritajenih puteva ka preobazbi, uspehu, slobodi ma koliko to tvrdom uvetu bilo čudno. Mi smo duhovna bića i kao takvi moramo uzimati u obzir iskustva koja nisu vidljiva golim okom, a koja svedoče mnogi naši preci i uopšte retki duhovi diljem sveta. Da, obnovićemo se ukoliko pre toga ceo svet ne nestane.

Vaskrsenja ne biva bez smrti. Kako vidiš novo srpsko svitanje!?

– Katastrofa nema uvek aspekt nesreće. Naprotiv, gradacija preporoda ide sve do vaskrsnuća. Osim toga, razni vidovi tragedija kolaju Zemljom, s kontinenata na kontinet, iz naroda u narod, iz grada u grad, iz kuće u kuću. To je princip postojanja, večiti sukob dveju oprečnih sila, svetla i mraka. U zonama koje nazivamo zorom i sumrakom, čovek pronalazi kakav-takav kompromis, pa život ima tzv. društvenu uređenost. Ali, i zora i sumrak vrlo kratko traju pa nam se život premeće u nešto nezamislivo. Tako mora biti. To smo mi na ovome svetu. Njegoš bi rekao: “Nema dana kojeg mi želimo, nit` blaženstva za kojim žudimo“.

Da si na mestu predsednika Srbije, šta bi danas uradio?

– Setio bih se velikih državnika srpskog naroda. Pre svega, uzeo bih u obzir državničke sposobnosti i rezulatet Save Namanjića. Dakle, ne bih se odricao sopstvenog korena, znao bih ga kao jedinstvenu vrednost ponuditi svetu i, pozivajući se na tuđe vrednosti, postaviti kao uslov za pregovore i dogovore svake vrste. Međutim, ma ko bio predsednik Srbije, ne može ništa sam, on mora imati pogodnu amosferu u narodu, narod mora biti snabdeven svim osnovama za život, mora biti uključen u svakodnevne poslove na svoju korist. Najveće blago jeste iskustvo srpskog i drugih naroda kroz vekove. Naučili smo dovoljno na greškama, smatram da iz tog trebnika života imamo i te kako šta uzeti. Ne bih puzao pred našim neprijateljima, ali ih ne bih ni gnevio. Odbio bih tuđe, u poslednje vreme, tendencione i alogične predloge koji su, odista, van pameti, ne liče ni na prgave dečje igre, amoralni su, nude oblik potčinjavanja, oblik đavolijade koja ima za cilj da potpuno iscrpi i sludi jedan narod uzdrman neviđenim besom udruženih država koje, u osnovi, imaju sopstvene ekonomske i svakovrsne probleme, ali vešto zataškane i skrivene od medijskog pokazivanja.

Nije li srpski narod prezasićen lekcijama o nezdravom nacionalizmu, reformama i ulasku u Evropu!?

– Naš narod je prezasićen do grla svim i svačim: lažnim mesijama, brbljivim obećanjima, patetičnim frazama političara koji grabe smo za sebe, a ne vide goli narod. Televizija mnogo doprinosi opštem mentalnom razbijanju, jer nje su se dokopali oni koji imaju novac, a novac isključuje moral. Trgovina smrću je unosan posao, ratovi takođe, a mediji služe kao mostovi tom mračnom transportu. Otuda, slike koje nas spopadaju sa ekrana nisu tek nekakve sličice, već oružana sila novog vremena.

Proteklu deceniju, Savet Evrope je bio na čelu kampanje satanizacije srpskog naroda, ne dozvoljavajući mu da bude u Evropi gde je oduvek bio i koju je toliko puta krvlju branio od azijatske islamske najezde! Ispada da smo svojevoljno pobegli iz Evrope, pa treba da se uz Betovenovu „Odu radosti“ vratimo vekovnoj kući …

– Rekao sam da se moramo ugledati na državnika Savu Nemanjića koji nije bio samo državnik. On je poznavao zakonitosti smenjivanja dobra i zla. Na globalnom planu gledano, uveren sam da danas nije sve u moći jednog pojedinca ili naroda, planeta je, u svim vidovima, živi organizam koji ima svoje boljke i zdrava mesta. Nigde mi nismo pobegli, već je Evropa osetila potmulu grmljavinu ispod svojih nogu pa pokušava da se igra mačke i miša. Pravila života nalažu da bi to trebalo da čine sa više takta i suptilnosti, sa više uvida u genezu istorisjkih i antropoloških mena. Ovako, bumerag će, neminovno, udariti ih posred čela.

Kažu da smo mi Srbi genocidan narod. Većina srpskih heroja je godinama u Hagu. Ta institucija je, kako misle mnogi – moderna antisrpska inkvizicija?

– Kad velika sila bombarduje i uvidi da je preterala, ona traži u žrtvi razloge za to. I deca to kapiraju. Sila boga ne moli. Ne verujem slepo u zemaljske institucije. Postoji granica do koje one dopiru. Ostalo je prelest, preterivanje i umobolni grohot zla. Tad kandžiju preuzima sam đavo. Pesnik Vladislav Petković Dis kaže: “Pir poruge grozne jeknuće iz pakla“. To se nama dogodilo i sad treba da čekamo klimatsku promenu svetske politike pa da se nekako sačuvamo od novog pljuska pa taman se sklonilii pod onu jednu jedinu šljivu iz poznatog predskazanja.

Ne čini li ti se da je istorija modernog čoveka priča bez ljubavi, puna virtuelnosti!?

– Čovek pokušava da napreduje kroz tehnološke inovacije gubeći iz vida da one imaju dvostruko lice. To Janusovo lice čovečanstva jeste lisičija grimasa naših moći, opsednutost samim sobom, otuđenje koje nas udaljava od izvora života. Virtuelni svet je napao stvarni. Čovek se čak i ne otima tom opasnom zagrljaju. Tu je ljubav u klopci, ali ona nikad ne može nestati. Prividno je ugrožena, čak sa svih strana, pomislimo da je i nema. No, ljubav sa velikim Lj je apsolutni princip smisla, agape, sreća nad srećama. Posmatram danas čoveka kao potkupljivo biće koje da bi opstalo, animalnim refleksima grabi sve što mu se da u ubrzanoj dopuni materijalne stvarnosti. Ne možemo očekivati da se ljubav nudi u konkretnom obliku na svakom koraku. O banalnom vidu ispoljavanja tzv. ljubavi sad ne govorim. A iskušenja su zlatonosa staza ka podvižništvu, ka radosti sveta koja nije umrla, jer još osećam neiskazivo uzbuđenje pri rađanju novog dana.