Razočaran ekranizacijom svog  romana “Čarape kralja Petra”, bez njegovog znanja, pod drugim naslovom „Kralj Petar Prvi“, Milovan Vitezović se obraća javnosti: Ovo nije kralj Petar, ni svoj, ni moj, ni istorijski, ni geografski. Ovde nisam izneveren samo ja, izneveren je kralj Petar, izneverena je srpska istorija i izneveren je srpski narod.

 

 

 

 

Razgovarala:

 

 

 

 

 

NAĐA Andrejević  KELERI

 

 

 

Jedan od najvećih živih srpskih pisaca i pesnika, čije je stvaralaštvo ovenčano mnogim domaćim a i svetskim nagradama, svakako je Milovan Vitezović. Iza njega je mnoštvo pesama, romana, drama, filmskih i televizijskih scenarija, knjiga za decu, eseja i aforizma, da nabrajanju ne bi bilo kraja. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod  Predsedništva SFRJ, ordenima Svetog despota Stefana Lazarevića i Svetog Save Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve i Njegove svetosti partijarha Irineja.

 

O dugogodišnjem  uredničkom radu igranog programa TV Beograd i glavnom uredniku umetničkog programa RTS, da i ne govorimo. Sada je profesor filmskog i televizijskog scenarija na katedri Dramaturgije Akademije umetnosti.

Ekranizacija njegovog romana “Čarape kralja Petra”, bez njegovog znanja, urađena je pod drugim naslovom „Kralj Petar Prvi“ . Film je premijerno prikazan krajem prošle godine, a RTS emituje seriju pod istim naslovom. Vitezović je potpisan kao drugi od trojice scenarista, iako je jedini autor scenarija. Skrenuo je pažnju da se u seriji ne vidi da kralj Petar u Dvoru, prvi u svetu, sluša telefonski prenos iz Skupštine u koju, inače, može samo po pozivu. Nije snimljena ni scena kada se kralj Petar suprotstavlja zabrani lista „Pravda“, zbog loše vesti o njemu, jer je on potpisao zakon sa samo jednim članom: „Štampa u Srbiji je slobodna.“

Zato ga najpre pitamo, da li je on od strane producenata obavešten o izmenama ili su oni to uradili “na svoju ruku”?

• Moji scenariji imaju naslov mog romana. Producenti su bez obaveštenja promenili naslov “na svoju ruku”, verovatno veoma smišljeno kako bi menjali sve, uvodeći dvojicu novih scenarista, inače diletanata po istorijskom i scenarističkom znanju, bez obzira na zvanje koje imaju i koji će izmeniti scenarije ne samo na moju štetu, već i na štetu istorijske istine i istorijskih događaja. I u filmu i u seriji ja ne prepoznajem svoje scenarije. Inače, nisam bio na premijeri filma, a seriju sam gledao kad i ostali televizijski gledaoci. Kad sam ulazio u ovaj poduhvat verovao sam da ću bar ponoviti uspeh serije “Vuk Karadžić”. Jedino sam se, razočaran svim ovim što je urađeno, morao obratiti javnosti: Ovo nije kralj Petar, ni svoj, ni moj, ni istorijski, ni geografski. Ovde nisam izneveren samo ja, izneveren je kralj Petar, izneverena je srpska istorija i izneveren je srpski narod.

U kojoj ste meri Vi, kao autor, zaštićeni autorskim pravima i da li uopšte u ovoj državi neko štiti autora od izmena i piraterisanja?

 

• U vremenu koje sledi, videću koliko sam kao autor zaštićen, a što se države tiče, koliko znam, u pripremi je novi zakon o zaštiti intelektualne svojine.

 

Među mladima Beograda, vlada veliko oduševljenje hit predstavom omladinskog pozorišta  DADOV, mjuziklu “Lajanje na zvezde”, rađenom po Vašem romanu. Kako danas doživljavate svoje delo na sceni?

 

• Šta da kažem – čestitam im! Dramatizaciju za predstavu je uradio Mihajlo Vitezović, a songove napisala Katarina Borisavljević. Muziku su napisali Vojkan Borisavljević i Igor Andrić. Mjuzikl je režirao Radovan Knežević, profesor Akademije. Ja im se u rad nisam mešao, a oni su uz dramske zahvate poštovali i moj roman, a time i mene. Svojim uspehom oni su dali novi zamah i mom romanu. Dodali su svoju radost mojim junacima.

Da li je roman “Lajanje na zvezde” Vaša najčitanija knjiga?

 

• Ne znam. Zvanično, nikad nije dobila nagradu Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu. Doduše, to se proglašava samo kad su u pitanju knjige koje se izdaju iz fonda biblioteka. Ono što znam jeste da je knjiga imala 38 izdanja i da su najmanji tiraži bili dve i četiri hiljade primeraka, a najveći do trideset hiljada. Knjiga je ekranizovana po mom scenariju u režiji Zdravka Šotre i u produkciji Komune i Radio televizije Srbije. Znam i da je krajem 1998. i početkom 1999. godine film prikazivan u ono preostalih bioskopa Srbije. Bio sam na krcatim premijerama u Beogradu, Novom Sadu, Užicu i Prištini. Sa malim brojem kopija, jer tada nije bilo digitalizacije, film je stigao do milion gledalaca, što je rekord srpskog filma. Dalje prikazivanje je prekinuto NATO bombardovanjem i preneto na televizijsko emitovanje. Pre pet godina film “Lajanje na zvezde” imao je preko 300 000 fanova. Mladi su se preko fejsbuka udvarali replikama iz romana. Koliko sada film ima fanova, ne znam.

 

Kako je i kada to sa romanom “Lajanje za zvezde” počelo?

 

• Roman je 1975. godine pisan i objavljivan u nastavcima iz nedelje u nedelju u Mladosti, listu omladine Jugoslavije, zahvaljujući tadašnjem glavnom uredniku Milovanu Milu Gligorijeviću. Dva meseca kasnije, takođe u nastavcima, počeo je da roman objavljuje ljubljanski Pavliha, u prevodu Bogdana  Novaka na slovenački. Posle toga, 1977. Nolit je pokrenuo svetsku ediciju Raspust, gde su se našle i dve naše knjige, Kišovi “Rani jadi” i moje “Lajanje”.

 

Ogledali ste se i ostvarili u prozi, poeziji, esejistici, dramama, scenaristici, pesništvu za decu, aforizmima… Šta vam je osnovna vokacija?

 

• Ja sam po obrazovanju i dramaturg i u estetskom opredeljenju aristotelovac. Aristotel je u svojoj “Poetici” svu književnost nazivao pesništvom. A pesništvo je delio na epsko, lirsko i dramsko. Tako je i sa mojim stvaranjem. Zavisno od toga  šta počnem da pišem, to mi je, u tom času, osnovna vokacija, sve dok ne završim.

 

Pišete li lako jer, kad Vas čitamo, primamo Vas neposredno?

 

• Pišem teško, neprestano premišljajući. Tako je moja neposrednost stečena. Imam jedan distih: Pišem i obliva me znoj / Mislim da ostanem svoj. Ostati svoj, reći sve nameravam, i biti neposredan, to je moja književna sreća. Ili prokletstvo.

 

Od malih nogu Vi ste u porodici bili poštovani kao čovek. Onako, kako to peva Duško Radović: „Dete je čovek u odelu deteta.” Ništa od vas nije bilo skrivano, ni od kakvih istina niste bili „štićeni”. Današnje generacije rastu drugačije…

 

• Potičem iz Vitezovića kod Kosjerića. Iz obične patrijarhalne seoske porodice. Sigurno je da su moje moralne osnove otuda. Ali, ne zato što sam to učio, već što se tako živelo. To mi je Dedovina. Mislim da sam to i opevao u pesmi „Dedov amanet” (koju je, inače, komponovao i pevao Arsen Dedić):

Ako imaš svoju glavu

Ti je barem drži pravu

 

Drži pravo glavu dičnu

Budi čovek, imaj kičmu

 

I krivicom smatraj ličnom

Ako ideš s krivom kičmom

 

Dobro znamo i ti i ja

Bez kičme si samo zmija

 

Budi čovek kad te skole

Kada voliš nek te vole

 

Nemoj biti misli brze

Više voli kad te mrze

 

Najviše što sam iz Vitezovića poneo jeste prezime koje me u svemu i u svakom času obavezuje.

 

A što se tiče današnjih generacija?

 

• Voleo bih da nove generacije budu odgovorne pre svega za sebe, pa i za roditelje, ako su ih ispustili. Kad ovo kažem,mislim na Domanovića koji reče: „Neka vaspitanici budu bolji od svojih vaspitača, to je najiskrenija želja naša.”

 

Koliko je Vaše pesništvo za decu pod utiskom vašeg detinjstva?

 

• Samo delimično, i to u zbirci “Dedovina”. Već zbirka “Ja i klinci ko pesnici” i naslovom pokazuje da sam za ravnopravnost dece sa pesnicima. Pesničkim istraživanjima misli i jezika došao sam i do filozofije detinjstva. Tu vidim glavni razlog što je ta zbirka bila nekakva prekretnica u pevanju za decu i što se našla na besteseler listama tadašnjih izdavača.

 

Bili ste bliski sa Dušanom Radovićem. Koliko je on svojim pesništvom za decu uticao na Vaše?

 

• Bio sam blizak koliko je Radović hteo. Između nas je bila veća starosna razlika. On mi je moralno imponovao i podržavao me na svoj, često činičan, način u svemu onom što sam drugo pisao u satiri, u odnosu prema cenzuri, u književnoj istrajnosti… Iz zahvalnosti prema njemu napisao sam i knjigu “Majstore, dobro jutro” koja ga objašnjava u mnogo čemu, i u svoj složenosti njegovog karaktera… Što se pesništva za decu tiče, mislim da mu je Ljubivoje Ršumović bio mnogo bliži.

 

U Beograd ste iz Užica došli sa svežim uspomenama iz gimnazijskog života i sa sveskom ljubavnih pesama, sa kojima ste prvo osvojili Studentski grad…

 

• Naročito kad ih je recitovao Ratomir Rale Damjanović, koji je nekoliko godina kasnije snimio i ploču mojih pesama u svom kazivanju…

 

A, onda ste 1968. postali pesnik studentske pobune.

 

• Zaista, pesmom „Sa kolena na koleno” napisanom te noći između 2. i 3. juna 1968. postao sam pesnik himne pobune. Ne samo pesnik moje generacije, koja će je napamet učiti, već i svih koji su te studentske događaje živo pratili, pa i tužioca Spasoja Miloševa i sudije Ljube Radovića, koji su zabranili list “Susret” u kome sam bio urednik i koji je pesmu objavio. Nisam do tada bio nepoznat u književnim krugovima, ali sam ipak izazvao veliku radoznalost. Pesnik Vasko Popa, kao urednik “Nolita”, tražio mi je rukopis knjige… Knjigu koja je nastajala već sam bio obećao Stevanu Raičkoviću, uredniku “Prosvete”… Mnogo godina kasnije, čuću kako ovu pesmu govori napamet tada devedesetogodišnji saborac Gavrila Principa, akademik Vaso Čubrilović… A nedavno sam saznao da je već godinama komponovanu peva Branimir Džoni Štulić kao himnu pobune.

 

Dok ste pripremali pomenutu zbirku, “Slobodnije od slobode”, objavili ste zbirku aforizama “Srce me je otkucalo”, koja je odmah zabranjena i spaljena. Kako ste se osećali?

 

• Tada sam bio pun sebe. Ne zabranjuje se svako. Nisam mislio na posledice. Na posledice su mislili drugi iz želje da me zaštite.

 

Da li vas je trebalo zaštititi?

 

• Sada pretpostavljam… Onda sam bio naredan za svaki udar. Bio sam nekoliko godina član redakcije revije “Susret”. Susret je te, 1968. ukinut. Pisao sam za “Jež”. Imao sam rubriku „Skica političkog lica” (satirične portrete političara). Posle Brozovog govora u Zrenjaninu, kada su napadnuti “Jež” i predstava “Kad su cvetale tikve” ukinuta mi je rubrika. Međutim, u Beogradu je tada postojala veća intelektualna solidarnost. Komisija za prijem novih članova, na predlog Zorana Gluščevića, primila me je u Udruženje knnjiževnika Srbije. Otvorila su mi se vrata Književnih novina. Dramska redakcija Radio televizije Beograd pozvala me je na interni konkurs da napišem TV dramu. Napisao sam TV dramu “Šešir profesora Koste Vujića” koja je primljena i odmah realizovana u režiji mog generacijskog ispisnika Vladimira Andrića sa Pajom Vuisićem u glavnoj ulozi. Drama je emitovana u isto vreme kad se kod “Prosvete” pojavila i zbirka “Slobodnije od slobode”.

 

Na kakav uspeh je naišla knjiga pesama a na kakav uspeh televizijska drama?

 

• Knjiga pesama “Slobodnije od slobode” objavljena je u tiražu od tri hiljade primeraka i za samo nedelju dana u tri Prosvetine knjižare rasprodana. Tada su u “Večernjim novostima” i u “Politici ekspres” objavljivane liste bestselera. Moja knjiga je bila ubedljivo prva. Druga na listi bila je knjiga “Vojni puč 27. marta” Nikole Milovanovića. Sećam se naslova koji je Dragan Gajer stavio u Ekspresu: „Vitezović ugušio vojni puč.”  Svraćao sam u tih nedelju dana u knjižaru kod “Balkana” da kod knjižara Ace Konstantinovića potpišem primerke za izabrane kupce. Posle “Prosveta” nije obnovila tiraž, ali mi razrešenje ugovora nije dala celu deceniju.

Ako se ne varam, još veći uspeh doživela je televizijska drama “Šešir profesora Koste Vujića”!?

• Onda su se neke TV drame ponavljale posle više meseci. Šešir je ponovljen idućeg ponedeljka na zahtev gledalaca JRT. Najbolji i najpozitivniji prikaz napisala je Mira Boglić u zagrebačkom “Vjesniku”. Tadašnji predsednik Srpske književne zadruge Dobrica Ćosić želeo je da razgovaramo o drami: „U redu je, odlično je prošlo, ali da znaš da rasipaš motive. To isto je jednom meni rekao Miroslav Krleža. Moraš se vratiti istoj temi.” Presabirao sam se, ne zaboravljajući ove reči. I možda dve godine kasnije počeo sam da prikupljam podatke o đacima profesora Vujića, imajući u vidu šta je ko od njih kasnije postao. Tako sam počeo da pišem roman “Šešir profesora Koste Vujića”. Roman je objavilo tada elitno izdavačko preduzeće “Vuk Karadžić” u luksuznoj opremi koju je uradio Rade Rančić. Rančić je dobio nagradu beogradskog Sajma knjiga, a roman nagradu Politikinog zabavnika.

 

Znači, tako ste se potvrdili kao romanopisac?

 

• I posle sam ispisao i objavio još deset romana koji su svi imali ponovljena izdanja: “Simfonija Vinaver” (15 izdanja), “Čarape kralja Petra” (25 izdanja), “Princ Rastko” (9 izdanja), “Hajduk Veljko Petrović “(6 izdanja), “Sinđelić se sa suncem smirio” (6 izdanja), “Sveta ljubav” (8 izdanja), “Kad je neven bio sunce” (8 izdanja), “Gospođica Desanka” (12 izdanja), “Bulerleska u Parizu” (Bulatović u Parizu – 7 izdanja), “Milena iz Knez Mihailove” (8 izdanja).

 

Često ste dolazili na “crne liste”. Kako ste se sa njih oslobađali?

 

• Nisam pravio nikakve ustupke. Oslobađao sam se velikim radom i poduhvatima. Posle uspeha TV drame “Šešir profesora Koste Vujića” Televizija Beograd mi je naručila da napišem igranu dramsku seriju “Dimitrije Tucović”… Na uspešnu seriju nadovezao se poziv od iste redakcije da pišem seriju o “Vuku Karadžiću”. I deset godina sam posvetio ovom poduhvatu, jer se samo tako može i nazvati, i po obimu, i po vremenskom zahvatu, i po uspehu.  Ući u javni razgovor sa istorijom, i to govorom i delanjem njenih junaka, osvetliti jednu epohu njenim likovima, verovatno je najpakleniji posao koji pisac može pred sebe postaviti…

Morao sam uvesti i izvesti oko 450 likova. Samo da im otvorite vrata, bilo bi previše, a kamoli istoriju oživeti u junacima kroz njihovu dramu. U ređanju likova po značaju, opredeljivao sam se za ličnosti koje određuju epohu, ili su od velikog značaja za Vukov život ili Vukovo delo, ili i jedno i drugo. Zato serija Vuk Karadžić jeste prvo veliko katarzično otvaranje tema sa stranica srpske istorije skraja 18. i prve polovine 19. veka. Zato je Vukova biografija data na planu Srpske revolucije, jer je i sve njegovo delanje bila revolucija.

 

Zato ste, kao pisac, ovenčani Evropskom nagradom za seriju “Vuk Karadžić”, koja je tu seriju uvela na listu filmske i televizijske baštine Evrope… I roman “Šešir profesora Koste Vujića”, po kome ste ispisali filmski scenario i scenario za televizijsku seriju ekranizovani su u režiji Zdravka Šotre i produkciji “Košutnjak filma”. Film je na filmskom festivalu sveslovenskih zemalja “Zlatni vitez” u Moskvi dobio Gran pri. Prepostavljam da je to bio razlog i da se ekranizuje i vaš roman “Čarape kralja Petra”?

 

• Ovaj poduhvat je bio zamišljen na bude srpska kruna proslave Stogodišnjice Prvog svetskog rata. Nosioci projekta su “Zilion film” i Radio televizija Srbije. Ja sam ispisao scenarije i za film i za seriju.

 

Na kraju, kako primate kritike?    

 

• Pošto su najčešće pozitivne, uglavnom dobro. Kao priznanja za ostvareno. Nisam bio sporen, a i da jesam, pretpostavljam da bih isto primao. Kritike su orijentiri za čitaoce, koji su opet svojevrsni produženi autori. Dobro je kad kritike nisu površne i kad utvrđuju mesto autora i dela u savremenoj, u ovom slučaju našoj književnosti.