Hrlimo u zagrljaj našim osvedočenim neprijateljima!

RADIKALI OBELEŽILI STRANAČKU SLAVU
12. фебруара 2020.

Hrlimo u zagrljaj našim osvedočenim neprijateljima!

Slikar Miloš Šobajić otkriva da državna komisija Srbije nikada nije otkupila ni jednu njegovu sliku, iako već pola veka važi za avangardnog slikara širom sveta

 

 

 

Vidite li koliko je gneva upotrebljeno za napad na Nobelovca Handkea, samo zato što nije prihvatio njihov obrazac po kojem su Srbi jedini krivci za sve zločine.

 

Jedan francuski, samoproklamovani filozof je nedavno izjavio da je Zapad morao da bombarduje Srbiju, Irak, Siriju, Libiju, Avganistan, samo zato što je hteo da ih spase od njihovih zlih političara.

 

Razgovarala:

Nađa Andrejević KELERI

 

Jedan od naših najpoznatijih avangardnih slikara, koji je pre četiri decenije otišao u Pariz da odande „osvoji svet”, Miloš Šobajić ga je osvojio, i kao priznat i poznat, vratio se u rodni Beograd. Malo ko zna da državna komisija Srbije nikada nije otkupila ni jednu njegovu sliku, iako već pola veka važi za avangardnog slikara širom sveta.

I pored toga, Miloš svom rodnom Beogradu priprema sliku na platnu, dimenzija 22 x 10 metara, koja će biti izložena na Obilićevom vencu. Krajem prošle godine imao je retrospektivnu izložbu slika u Modernoj galeriji u Valjevu, nastalih sedamdesetih godina, dakle, pre pola veka. Što je u godini iza nas bila četvrta samostalna izložba, pored izložbe u Grčkoj.  Dobitnik je godišnje nagrade „Kulturni obrazac“ koju dodeljuje Ministarstvo kulture Srbije. Tako da Šobajić od mila do nedraga ide samo napred  kroz  ovaj, kako sam kaže  – neverovatan  život!

Tim povodom ga najpre pitamo: – Kako je moguće da državna komisija nikada nije otkupila ni jednu njegovu sliku, već od 5. oktobra odabira samo radove svojih pulena?

– Kako bi NATO – art ekipa mogla da otkupi bilo šta, što ne odgovara njenom strateškom interesu?

Jedan ste od naših najpoznatijih avangardnih slikara, koji je pre četiri decenije otišao u Pariz da odatle „osvoji svet”, i osvojili ste ga, ali ste se vratili u rodni Beograd. Šta danas znači biti slikar u Srbiji?

– Slikar prevodi svet kroz njegov, specijalni filter, pa bilo to da radi u Srbiji ili u Kini, njegova situacija posmatrača varira od podneblja, a prevashodno od talenta kojeg poseduje. Odnosno, svaki pojedinac mora da se izbori za svoje mesto, kako zna i koliko može, nezavisno od toga na kojem mestu stvara. Naravno da je u bogatim društvima to lakše, ali kvalitet umetničkog rada ne zavisi od bogatstva zemlje u kojoj radite. Slikar u Srbiji, isto kao i onaj u Parizu, ima isti cilj, da pokaže publici svoj rad. U Parizu kao velikoj svetskoj prestolnici postoji veća šansa za promocijom, samo se postavlja pitanje šta se to pokazuje publici? Daleko od toga da su svi slikari uspeli, samo zato što su radili u Parizu, ili da su svi neuspeli, jer su radili u Beogradu.

Koliko se pridržavate naslova Vaše knjige „Slikaj i ćuti“, u kojoj govorite o umetnosti i globalizmu?

– Slika dovoljno govori o onome šta mislite. Slika je vaša savest. Knjiga „Slikaj i ćuti“ je napisana u jednom dahu o svemu onome što preživljavam u umetnosti već pola veka. Odnosi se na fenomen koji je jedinstven u istoriji umetnosti, a to je, da je diktatom vlasti, na globalnom nivou, nešto nalik staljinističkom principu, silom sproveden sasvim veštački izum, tzv. „vizuelna umetnost“, u cilju razbijanja i dezorijentisanja ljudskog pojimanja, šta je dobro, a šta je loše.

Skoro pedeset godina ste proveli u Parizu, na bojnom polju, gde ste, kako sami kažete shvatili  kako  funkcioniše  globalizam u razbijanju ljudskog uma i svega okolo…

-Vojna alijansa, NATO pakta je po zvaničnim informacijama oformila 1999. godine NATO – art, pre svega u cilju zažtite ideologije svojih zemalja članica. Upravni odbor ove vojno – umetničke organizacije, pod zaštitom vojne sile NATO pakta, čini devetnaest članova upravnog odbora, koliko ima i članova ovog vojnog saveza, a uloga i cilj im je „očuvanje globalne sigurnosti i stabilnosti, kroz radove konceptualnih umetnika“, izjavljuju njegovi tvorci.

Pored toga što eskluzivno komunicira raketama, kao udarna pesnica protiv malih i nezaštićenih naroda, NATO svojom silom sprovodi i ideološki rat, u ovom slučaju, preko tzv. „vizuelne umetnosti“. Zašto smo primorani da po muzejima savremene umetnosti, konstantno gledamo prosute lavore vode, ili pocepane papiriće, pobacane po podu, rastegnute kanape kao u lavirintu, koje pratimo po salama muzeja, kao niz  sličnih nedela rađenih za intelektualni nivo jednog deteta? Cilj je da posmatrač počne da veruje da je to velika umetnost i da počne da sumnja u svoj zdrav razum i svoje rasuđivanje, kako bi lakše prihvatio druga, krvava nedela osnivača NATO – arta, na primer, bombardovanje jednog evropskog naroda od osam miliona stanovnika.

Dakle, političkom i vojnom silom bez presedana, primorati sve države da se njihova „Happy New Art“ promoviše uz ogromnu finansijsku podršku na planetarnom nivou, u cilju fundamentalne promene ljudske svesti, neophodne za funkcionisanje globalističke vlasti. Otuda već decenijama, na opšte zgražavanje svih zainterosovanih, svetski muzeji i najmoćnije državne galerije predstavljaju bez prekida, nedela ovih netalentovanih mladih ljudi, željnih brzog uspeha i titule „transavangarda“, dobijene iz kancelarije Velikog brata.

Ako se ne varam, osamdesetih godina pitali  ste Titovo obezbedjenje – da li je moguće da je Josip Broz visok samo 163 centimetra? Odgovor je glasio: „Jesi li ti slikar?! E, onda slikaj i ćuti, pusti nas drugove da rešavamo te probleme.“ O kojim problemima je zapravo reč?

– To se desilo sedamdesetih. To je strogo zatvoren krug u koji niste mogli ni pod kojim uslovom da zavirite. Moje pitanje je bilo namerno glupo, jer sam još gluplji odgovor očekivano i dobio ga. Mogao sam da pitam, koji broj cipela Tito nosi, odgovor  bi  bio, šta te se tiče! Lice Boga se ne sme videti.

S obzirom da živite na relaciji Beograd – Pariz, koliko je bezbedno živeti u “gradu svetlosti” nakon terorističkih napada?

– Veliki je grad Pariz. Od kad znam, u njemu bukte nemiri. To ga valjda i pokreće. Sećam se pre pola veka kad sam prvi put večerao u jednom pariskom restoranu, bio sam zaprepašćen gomilom demonstranata koji su trčali uz veliku galamu pored restorana, bežeći od policije. Mi večeramo, oni se mlate i nikom, ništa! Od tada su protekle decenije, pa pitam juče Rolana Dimu, kod kog sam jedva stigao, zbog štrajkova, šta se ovo dešava? Odgovorio mi je sa osmehom: Pa to je Pariz. Tako će uvek biti.

U jednom od intervjua koji sam radila sa Momom Kaporom rekao mi je: “Kada Srbija dođe na red da uđe u EU, ta ista EU će se raspasti”. Što je tačno, ali, srpsko ludilo o ulasku u EU ne jenjava…

– To je velika sramota srpske politike, od 5. oktobra, do danas. Hrlimo u zagrljaj našim osvedočenim neprijateljima! Kako drugi kontinenti opstaju bez te evropske, nedemokratske tvorevine koja se raspada, a mi proklamujemo kao naš jedini cilj da postanemo njen deo!? Sama ta izjava, da ulazak u organizaciju koja nam ne priznaje teritorijalnu celovitost, nema alternativu, je zloslutna i nesrećna, jer tako pokušavamo providno da sakrijemo daleko mračniju realnost, a to je neopoziva predaja Kosova i Metohije okupatoru. Mi pomažemo teroristima i okupatoru na sve moguće načine. Mi učestvujemo i na njihovim izborima, ne usuđujići se da proglasimo Kosovo okupiranom teritorijom. Siguran sam da srpski narod ipak nije toliko jadan, kako bi se dalo proceniti ovom analizom.

Zbog čega bogati Srbi školuju svoju decu na Zapadu, a ne u Rusiji koja nam je bliža i po veri, jeziku, kulturi…

  • Zato što je finansijski, Zapad i dalje primamljiviji od Rusije.

U Americi je uvreženo mišljenje da je neophodno novo bombardovanje Srbije. Kažu da mi jedino razumemo jezik bombi i da ćemo samo tako priznati Kosovo.

– Jedan francuski, samoproklamovani filozof je nedavno izjavio da je Zapad morao da bombarduje Srbiju, Irak, Siriju, Libiju, Avganistan, samo zato što je hteo da ih spase od njihovih zlih političara. To bi bilo ravno izjavi, da se bombarduje Francuska, kako bi se njen pobunjeni narod spasao od zlih političara. Eliti koja vodi Zapad, ništa ne sme da stane na put zla. Njihovom cinizmu ne postoje granice. Oni umesto razgovora šalju lepe rakete na one koji ne mogu da uzvrate adekvatnom merom. Ali, već se vidi dan kada će svet postati bipolaran, a elita zla postati inpotentna. 

Krajem devedesetih poručili ste NATO-u da će se sa vaših slika slivati krv nevinih srpskih žrtava, kao upozorenje o neophodnosti spasavanja ljudskih duša.

– Krv nevinih je prosuta. Sa mojih slika i dalje curi krv. U građanskom ratu su svi krivi i svi odgovorni. Zločine u našem ratu su izvodile sve zaraćene strane, a ne samo Srbi. Vidite li koliko je gneva upotrebljeno za napad na Nobelovca Handkea, samo zato što nije prihvatio njihov obrazac po kojem su Srbi jedini krivci za sve zločine. Otuda toliki bes i mržnja prema priznanju koje je dobio, jer im je on živ dokaz da su unapred označili Srbe kao jedine krivce, a sve za potrebe i interese rata NATO alijanse.

Da li je zaista slikar Milo Milunović imao veću platu od Tita, kako vam je govorio otac?

– Sigurno da nije, ali slobodoumlje svakog umetnika fascinira, pa je tako i mog oca fascinirao Milo, koji slika šta želi i živi kako hoće. Ta sloboda je pravo bogatstvo.

Kako je moguće da su osamdesetih godina beogradski policajci verovali da su samo Četnici opasnost po Jugoslaviju, ne obazirući se na Ustaše? Tražili su od vas da pratite Četnike u Parizu!? 

– Da. Tako je mislila ondašnja vlast. Ako suzbiju „velikosrpski hegemonizam“ i pobiju sve četnike, da će spasiti Jugoslaviju. Nisu videli da Evropa i neonacističke snage jačaju i da će oni razbiti državu, koja je u ono vreme realno predstavljala umanjenu „Evropsku uniju“, mnogo pre ove najnovije evropske tvorevine koja je razbila Jugoslaviju. Oni su uspeli da vrate stanje na Balkanu u period s početka Drugog Svetskog rata. „Sve je isto“, što kaže narod, „samo njega nema“. Nemačka vojna komandatura je danas, isto kao 1941. godine u Prizrenu, nezavisno od toga što u Berlinu sedi demokrata, Merkelova.

Nakon tri decenije života i umetničkog rada u Parizu, od 2005. godine, Vi ste opet Beogradjanin. Šta slikara Vašeg kalibra navede da se vrati međ osiroteli narod koji glavom bez obzira beži iz zemlje?

-Došao sam zbog divne ideje da otvorim Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerztetu. Ja se nisam vratio u Beograd. Ja samo provodim više vremena u njemu nego nekad. U Parizu i dalje imam atelje u koji rado odlazim, ali u Beogradu smo ostvarili najbolji fakultet za dizajn u regionu, koji je godinama bio bez premca. Bićemo opet najbolji. Da ponovim. Nije važno mesto gde radite, već šta radite. U velikom ateljeu sam u Luci Beograd, kojeg mi je ljubazno ustupio moj drug  Miša Beko. U njemu spremam veliku retrospektivu na proleće u Muzeju grada Beograda, kao i izložbu u muzeju u Pekingu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *