Kako je moguće da su državni organi najkvalitetnije zemljište pretvorili u Deponiju u Vinči, ostavivši  starosedeoce bez prihoda koji  su ubirali  od te zemlje!?

 

 

 

Broz je odavno umro ali je njegov manir pljačke i otimanja zemlje nastavljen do današnjih dana. Sve je isto, samo njega nema! Jer, kada bi neko zavirio u fond za Gradsko građevinsko zemljište u Grockoj, morao bi hitno da se zida novi zatvor velikog kapaciteta. U zemlji viči: “Živela EU, kao ranije – “Živeo komunizam i drug Tito”, slobodno kradi!

 

 

 

 

 

 

Piše: Nađa Andrejević  Keleri

 

Na teritoriji opštine Grocka, pod čijom su nadležnošću pored ostalih i najveće divlje naselje Kaluđerica, kao i Vinča i Leštane, država je zarad Deponije smeća u Vinči – starosedeocima ekspoprijacijom oduzela najplodnije zemljište i to mimo svih zakonskih pravila. Otimačina  zemljišta je legalno sprovedena u katastru nepokretnosti u Grockoj. Oduzeto zemljište je uknjiženo na grad  Beograd, a na tom zemljištu je prošlog leta u Vinči pored Dunava počela da se pravi Deponija smeća zbog koje je na pomolu i ekološka katastrofa. Na toj istoj deponiji, prošlog leta je izbio požar koji danima nije mogao da se ugasi. A, građani su čak do Pančeva, Ivanova, Starčeva, Vinče  i okolnih mesta stavljali ćebad na prozore da se ne bi ugušili od neprijatnog  smrada.

Niko ne kaže da deponije za odlaganje smeća nisu potrebne , ali treba naći adekvatno rešenje i lokaciju koja ne bi štetila prirodi i ljudima koji žive od te zemlje.

Tim povodom smo razgovarli sa ljudima koji su ostali bez svojih voćnjaka i vinograda, kojima su hranili ne smo Srbiju, već i čitavu Evropu. A, koji nisu obeštećeni na adekvatan način.

Jedan od njih je i vlasnik Radivoje Srećković, iz Vinče, potomak hajduk Stanka iz Crne Bare, junaka Janka Veselinovića. Vidno razočaran i delimično šlogiran od nepravde koja mu je naneta, kaže da se država uknjižila na njegovu zemlju, kao i ostalih Vinčana i dodaje:

– Uzimaju bez pitanja, sve što obeleže. Ne mogu da se borim sa njima jer sam bolestan. Ne pitaju ni pošto, niti plaćaju. Kome da se žalimo? Sto dinara plaćaju po metru. Šta da kupimo za to, nema ni za žvake. Kažu da je to državni interes. Ako treba – ići ćemo u Strazbur! Možda ostvarimo svoja prava preko tog međunarodnog suda, kada ih nemamo u svojoj zemlji. Ne možemo da dozvolimo da nas ucenjuju. Nas stotinak domaćinstava je oštećeno. To je bila najkvalitetnija zemlja, najbolje voće i povrće – sve je tu uspevalo. Ovo je Zlatna dolina u kojoj sunce preko dana greje, nema mraza, sve uspeva. Voće i povrće zri ranije 15 dana u odnosu na ostale krajeve. Priroda nas nije oštećivala, išla nam je naruku.  A danas se uništava naša imovina, kaže Srećković za Avalainfo.net i dodaje da  su za Đakovu stranu  (zvano mesto u ataru Vinči – najbolji kvalitet  zemlje, kao u Kaliforniji) –  plaćali grdne pare kako bi je kupili, a danas im tu zemlju otimaju i to budzašto.

Dok Srećković priča o nepravdi, glas mu podrhtava. A kako i ne bi kada je otac dva sina, ćerke i osam unučadi, koji su živeli od te zemlje. Teško mu je da ih odhrani jer svo imanje koje mu je donosilo prihod, više ne postoji. Naglašava da su na njihovoj plodnoj zemlji nekada postojali prirodni izvori iz kojih je tekla pitka voda! Danas su ti izvori pretvoreni u odliv crne vode (kao nafta), koju stvara odloženo smeće. Iz nekadašnjih izvora voda je oticala u bare nadomak Dunava u kojima je plivala riba koje više nema. Na svega 500 metara od pumpe – preko koje se snabdevaju vodom za piće, nalazi se kanal koji odvodi prljavštinu  iz deponije u Dunav!

Prinuđen je bio Srećković da preko Dunava kupi zemlju u Banatu i da je obrađuje. Pri tom, da bih prešao u Banat, svakodnevno mora da plaća skelu da ga preveze ne bi li obradio tu zemlju. Šta reči, Bogu je za plakati!

 

                   RADOVI  U  PUNOM  JEKU

 

Iako su svi oštećeni predali Sudu žalbe za oduzimanje zemlje, kako je moguće da bez odluke suda, bez rešenja o isplati bilo kakve nadoknade neko izvodi radove na terenu!? Vreme je da se izvšioci ovako gnusnog dela izvedu pred Međunarodni SUD pravde,  jer Dunav ne prolazi samo kroz Srbiju, već kroz mnoge zemalje, koje i ne znaju šta se ovde radi. Ako se ovome najzad ne stane na put, na pomolu je ekološka katastrofa svetskih razmera.

 

Ni jedan stari srpski domaćin ne može da dokaže da je vlasnik pradedovske zemlje koja se i po Dušanovom zakoniku nasleđivala s kolena na koleno. Malo je poznato da je Srbija jedna od retkih zemalja na svetu, koja ima stare, prastare, drevne – tapije na svoju zemlju i državu – a danas nema ni jedno ni drugo! Ovakva  otimačina  nije bila ni za vreme Turaka. Od kako je sveta i veka, pravilo glasi: čim se vlasnik uknjižio – to je njegovo i tačka. Pravo žalbe ne postoji!

 

Kako je moguće da su državni organi najkvalitetnije zemljište pretvorili u deponiju, čime su starosedeoce ostavili bez prihoda, a da ih za to niko – ništa nije pitao!? Stoga smo oštećenog Rajka Đurđevića pitali da li je on želeo da ustupi  zemljište za “dobrobit” čovečanstva.

• 
• Treba da postoji deponija za smeće, ali pitanje je da li je treba praviti na najplodnijem zemljištu? U ovom trenutku, državu smo izgubili davno, a sada smo izgubili i zemlju, jer ni jedan vlasnik ne može da dokaže svoje vlasništvo nad zemljom. Taj manir “otimanja zemlje”, začeo se sa Josipom Brozom, ističe Rajko Djurdjević i dodaje:
• To mu je jedno od 29 lažnih imena koje Kralj je zemlju delio narodu, dobar deo ovog atara – Kaluđerice, Vinče, Leštana i okolnih sela – jeste zemlja koju je podelio sirotnim porodicama – ratnim udovicama i siročadima. Sada se sve okrenulo naglavačke. Broz je izgleda umro ali je njegov manir pljačke i otimanja zemlje nastavljen. To je permanentno, to je revolucija, kako kažu – koja traje. Još nismo rešili posledice tzv. nacionalizacije, ekspoprijacije, arondacije i raznih bljuvotina koje su nas skupo koštale i koje su nam uništile poljoprivredu i selo kao čuvara privrede, vere i tradicije.
• Vidno ogorčen na državu Đurđević ističe: “Oduzeli su mi kuću, tajno uknjižili državu na stopostotno vlasništvo, jedino meni od pet hiljada kuća! Prepisali na državu. Što je komunistički manir osvete. Slučajno sam to saznao i odmah u katastru poveo postupak, ali katastar štrajkuje već godinu dana, jedini u svetu!

 

• AVENIJA KESTENOVA U KALUĐERICI

 

U slučaju Kaluđerice, sedamdesetih godina – došla je grupa komunističkih lopova. Kupili su placeve za kuće na obodima sela, preuzeli mesnu vlast i rešili da rasparčaju i prodaju selo. Hteli su da njihove kuće budu u važnom ambijentu, da bi ih prodali za skupe pare. Doveli su iz Geodetskog zavoda  krimogenu ekipu na čelu sa Anom Petrov koja je na licu mesta pravila detaljan urbanistički plan. Ana Petrov će ostati zapamćena kao Turci koji su robili ovaj kraj. A evo i zbog čega: – Ona  je napravila detaljan urbanistički plan bezumlja. Preko starog sela, ucrtano je više puteva, a preko kuća Milivojević Dragoslava i Božidara u ulici F. Kluza ucrtan je aerodrom! Kuriozitet je bila ukrasna Avenija Kestenova , koja se prostirala na šest kilometara, 36 metara širine sa četiri trake. Avenija ništa nije značila, ni u saobraćaju, ni u ukrašavanju. Bila je samo deo jednog strahotnog plana o kojem javnost ne zna ništa, naglašava Đurđević.

Šta znači razoriti jedno selo i praviti urbanistički plan po principu prazne pustinje?

 

• Znači pružiti lenjir i reći – ovde će biti dva auto  – puta koja se ukrštaju. Nikada ti putevi neće biti izgrađeni. Nikada ništa neće biti izgrađeno! Došli su s buldožerima i ruše voćnjake i sve ispred sebe. Ja pitam – pa dobro šta je ovo? – Kažu – Avenija Kestenova. Dobro, šta će biti sa tim? – Biće dve asfaltirane trake. Kada ćete asfaltirati kada evo rušite? – Kažu – Ne znam. A ja iz cinizma dodam – za deset godina, a oni će – ne verujem! Oni me sasvim ozbiljno shvatie i kažu – ne verujemo ni za deset godina! “Pa što uništavate voćnjake, bašte, useve? Po kom planu?”
• Od Avenije Kestenova nema ništa do dana današnjeg?
• Prošli su buldožeri, uništili ljudima voćnjake i više bi, da nisu skočili seljaci pod pretnjom da će da im zapale mašine. Tu je stala Avenija Kestenova. Kada se cela priča okončala, otkriveno je da su ljudi koji su tada plaćali veliku globu za izgradnju vodovoda i kanalizacije (koju nemamo ni danas), tom nezakonitom obavezom deo para plaćali Ani Petrov na privatan račun! Ljudi nisu mogli da upišu dete u školu ako nisu platili za izgradnju vodovoda. Bogu hvala, neke stvari su se ispravile u životu, ali pitanje je šta je smisao tog bezumlja?
• Zašto se crtao plan za koji je i onaj ko ga je crtao znao da je neostvarljiv? Kakav aerodrom u Kaluđerici, kakvi auto – putevi, nadvožnjaci i vijadukti!?
• Smisao je bio da Vam se oduzme zemlja, najbolja definicija kominizma : “Zemlja ničija, žena svačija”! Jedan od izuzetnih eksperimenata izvršen je u Kaluđerici. Da svaki vlastodržac na lokalnoj vlasti – seoskoj, opštinskoj, gradskoj – može sutra vašu zemlju da ustupi nekom prijatelju, tajkunu, lopovu i da mu kaže – ajde zidaj kokošinjce. Pod izgovorom da je to Mala privreda.
• Ako se ne varam, priča se završila golim kriminalom? Tadašnji predsednik opštine Grocka Marijanović je Legat dr Laze Lazarevića u Hilandarskoj ulici prepisao na svoje ime!?
• Da, i pri tom je bio nedostupan organima gonjenja. Baš kao ni Ana Petrov kojoj su bednici uplaćivali deo novca na njen privatni račun, umesto za vodovod!  Da bi im dete išlo u školu, obdanište , da bi dobili kućni broj…  morali ste da izmirite dažbine. A među tim dažbinama je i privatni račun te kriminalke Ane Petrov. Sve su to ostaci Josipa Broza Tita i njegove dečice.

       Zna li se išta o Ani Petrov danas?

– Ja ne znam da li je ona živa, možda predaje račune Gospodu Bogu! Zašto detaljni urbanistički plan nije ušao ozbiljno u tematiku, osudio Anu Petrov i  društvo iz Geodetskog zavoda?  Jer, oni su planirali čitave kolonije Vojnih stanova, tenis igrališta, aerodrom…  Na tom tzv. aerodromu i danas stoje kuće. Avenija Kestenova je trebala da zaseni prostotu.To je bilo tužno gledati. Dakle, raspad  jednog moralnog i psihološkog sistema je u toku!

 

UKRALI  MANASTIRSKU  PORTU

                    

Kada bi neko zavirio u fond za Gradsko građevinsko zemljište u Grockoj, morao bi hitno da se zida novi zatvor velikog kapaciteta. U zemlji viči: “Živela EU, kao ranije – “Živeo komunizam i drug Tito”, slobodno kradi!

Da se na opštini Grocka ne zna ni ko pije, ni ko plaća potvrđuje činjenica da je Opština Grocka ukrala manastirsku Portu po kojoj je Kaluđerica dobila ime. U toj crkvenoj Porti, kako tvrdi Djurdjević – naši pradedovi su ostavili mesto za zidanje Crkve, na kojem su udovice iz 150 kuća kulukom i dobrovoljnim radom ozidale Opštinsku kuću. To je bila prelepa zgrada moravsko – resavskog stila. U nju je bilo ugrađeno oko 250 hiljada velike cigle. To je srušeno preko noći. Nažalost, ja sam se jedini suprostavio tome . Rekao sam: “Ja se protivim ovom rušenju, morate me uhapsiti!” Bio sam u pritvoru dok je nisu sravnili sa zemljom. Razvukli su taj materijal pre tri decenije i tu je počeo da se gradi Vavilon! Crkva je proterana, ali je morala da kupi seoskom fudbalskom klubu igralište da bi na tom mestu napravila crkvu. Kada su se sveli računi, samo za tu zemljišnu nadoknadu i urbanističke uslove – otišlo je preko pola miliona maraka.

Ubrzo je ukinut Fudbalski klub, a igralište je hteo na sebe da prepiše dojučerašnji predsednik opštine Grocka  Dragoljub Simonović. U toku je spor,  jer nekoliko ljudi se za to otima.

Dakle, u Srbiji kriminalci koje ne treba tražiti nikad izvan politike, (ostalo je roblje), krstare i rade šta hoće – već poodavno. Zamislite samo koja vrsta pravne optužbe bi bila za Anu Petrov što je htela jedno urbano selo, koje se pominje u Turskim popisima 38. godina posle Kosovskog boja, da izmrcvari, da ga razori i da napravi neki novi Lenjingrad ili Staljingrad !? Donet je nov Urbanistički plan pod starim trikom: “Dole Ana Petrov – živela Ana Petrov”, samo je preslikan.

 

PRAVOSUĐE U ĆORSOKAKU

 

Koliko je pravosuđe skrenulo sa puta, iz pouzdanih izvora redakcija Tabloida saznaje da su u Kaluđerici kupci bili prinuđeni da tuže četvoro pokojnika koji stanuju na njihovoj adresi, odnosno adresi tužioca (gle čuda, svih četvoro pokojnika “živi” u ulici Ratka Pavlovića 16/a), kako bi uknjižili svoj plac.

Sudska jedinica u Mladenovcu P.br. 4643/10  sa datumom 07. 02. 2011. donela je i potpisala sramnu sudsku presudu  ni manje, ni više nego Predsednik Veća Sudija Ivana Tomić, ne proverivši da li su tuženi živi!

Od kako je sveta i veka, red je da se za umrle prilože izvodi iz knjige umrlih a za naslednike izvodi iz knjige rođenih i ko je kome pravni sledbenik. Presedan je što su svi tuženi (njih četvoro) odavno pokojni i ne “stanuju” na adresi tužilaca Zorana i Nemanje Kneževića u ulici Ratka Pavlovića 18. u Kaluđerici.

Logično je zapitati se ko je od ukućana falsifikovao potpise  svih pokojnika na dostavnicama, na kovertima u kojima su bile tužbe?

U ovu mutnu radnju, očigledno su umešani tužioci i advokat koji je smislio tužbu za Ginisa, Sudija i još neko!? I dok na hiljade napaćenih nesuđenih vlasnika bezuspešno pokušava već godinama da uknjiži kupljenu imovinu, dotle mutivode podlo uz pozamašnu sumu evra dolazi do cilja.

Zdrav razum će zapitati kako je moguće da SUD donese odluku da se tužioc može uknjižiti a da nema nikakav potpis od bivših vlasnika?  Nesreća u celoj Srbiji je što se ne donesi Zakon da svako ko ima ugovor o kupoprodaji može uknjižiti svoju parcelu onako kako je drži na terenu a ne da bude suvlasnik sa njih 25, 61, ili 97 i više suvlasnika? Zakon o ozakonjenju propisuje da se ozakone objekti u što kraćem roku a Opštinske uprave traže da se svakom podnosiocu zahteva za ozakonjenje da saglasnost suvlasnika, ukoliko ih ima. Na svu nesreću, ima ih mnogo.

Primera radi, u Učiteljskoj ulici broj 2. čiji je vlasnik Miroslav Stevanović na katastarskoj parceli 10866 čija je površina 2,92  kvadrata ima 72 suvlasnika. Naš sagovornik se pita – kako je moguće da čovek dobije zakonsko rešenje da je vlasnik te parcele (po nekom zakonu o zakonjenju), kada mu urbanizam traži saglasnost svih suvlasnika? Država Srbija, sadašnja vlast i nadležni organi na ovakve probleme se ne obaziru, niti predlažu i usvajaju novi Zakon po tom pitanju! A trbalo bi i to pod HITNO!

Posebna priča je sadašnja otimačina zemljišta koje je pripisano gradu uz obrazloženje da je po nekakvom  DUP – u, na tom mestu predviđena izgradnja vrtića, obdaništa, stambenih jedinica, kolektora…koji godinama nisu izgrađeni na otetom zemljištu. Dešavalo se da su posebno u Kaluđerici po DUP – u doneti planovi za ulicu širine od 6 do 12 metara, a da 40 punih godina niko ni ašov nije zabo, odnosno nije priveo nameni, kako u obrazloženju stoji.

Za vreme Broza nacionalizacijom država se bogatila na račun napaćenih seljaka. Usledila je otimačina voćnjaka za vreme Miloševića a danas sve što je vredno pripada Gradu. Dakle, otimačina u tri čina! Da li će ih biti još, videćemo. Jer, novim manirima zemlja se otima dalje – divljački, bezdušno  i suprotno, čak i važećim propisima.