Viktor Troicki: Uspesi moje generacije neće biti dostignuti u narednih nekoliko  decenija.

Teniska reprezentacija Srbije pobedom protiv Rusije plasirala se u črtvrtfinale Dejvis kupa. Viktor Troicki je bio junak ovog trijumfa donevši našoj selekciji ključne bodove u singlu i dublu sa Zimonjićem.

Troicki je oduševljen onim što je video i doživeo u Nišu.

– Važna pobeda uz sjajnu publiku nije moglo drugačije. Bili  su uz nas fer i korektni prema rivalu. Igrali smo protiv bratske Rusije i onaj gest na početku sa zastavama tokom intoniranja himne me je dirnuo. Nišlije su pokazale da su sjajne i zaslužuju da u narednim godinama dolazimo ovde. Voleo bih da je ova dvorana još veća da možemo češće da igramo u njoj jer je ovo najbolja publika u Srbiji.

Sledeći rival je Španija. Verovatno sa Nadalom?

– Izuzetno jak protivnik bez obzira u kom sastavu će igrati. Možda su trenutno u blagoj prednosti, ali verujem u sebe i svoje saigrače i očekujem trijumf u aprilu protiv renomiranog rivala.

Srpski tenis godinam je u svetskom vrhu. Šta će da se desi kada vi prestanete da igrate, ima li tu među ovim klincima nekih naslednika?

– Iskreno mislim da će biti jako teško ponoviti  uspeh ove naše generacije. Ja mislim da to neće biti moguće u narednih milion godina. Ima dobrih klinaca. Kecmanović, priča se o njemu, Olga Danilović je veliki talenat. Ima talenata, ali ništa još ne znamo, u juniorskom uzrastu se još ništa ne zna. Makar bili i najbolji kao juniori ništa to ne znači dok ne dođu do tih seniorskih turnira.

Da li je to zaista tako teško?

– Jeste. Cela moja generacija i muška i ženska je bila sjajna. Činjenica je da smo napravili odlične rezultate. Pored Noleta i Ana i Jelena su takođe bile prve na listi. Zaista neverovatna generacija i ne znam da li će se ponoviti. Teško je ponoviti da toliko igrača bude u isto vreme u samom vrhu.

Šta sve treba da se uklopi pa da se dođe do tako velikog rezultata?

– Puno toga treba da se spoji, pre svega vera u sebe, ja mislim da je to ključ. Kada veruješ u sebe i kada znaš da možeš da postigneš to što veruješ to je početak nečega. Naravno rad, trud, želja, pravilni treninzi, puno okolnosti treba uklopiti.

Ko je tebi uzor od starijih tenisera?

– Agasi. Valjda zato što je bio nekako simpatičan i neobičan, prvi koji je radio stvari drugačije. Nosio je maramu, igrao je dosta agresivan tenis sa osnovne linije, svi su igrali servis volej na mreži, a on je prvi koji je odigravao neke neverovatne udarce.

Jesi li imao prilike da igraš protiv njega?

– Nikad nisam igrao s njim. Upoznao sam ga, ali nisam nikad igrao. Upoznali smo se na poslednjem turniru poslednje sezone kad je igrao. Posavetovao me je oko neke povrede i bio sam tri dana van sebe. Ja sam tek počinjao da igram na velikim turnirima, a on je završavao karijeru.

Kako izgleda jedan tako veliki šampion, kako se ponašaju takvi asovi?

– Svi su oni normalni momci. Svi oni žive normalne živote, jedino što su uspešni u tome što rade. Popričaće, našaliće se, zaista retko ko deluje nedodirljiv. Nadal je recimo super lik.

Šta je na velikim turnirima važnije, fizička spremnost ili mentalna snaga?

– Sve je potrebno, na tom nivou moraš da budeš jak na svim poljima ako želiš da dođeš daleko. Naravno, kad znaš da si jak fizički onda si i mentalno jak jer znaš da možeš da izdržiš više od drugog i samim tim to te drži jačim i postižeš više. Svi aspekti su važni, i fizički i tehnički i mentalni i ishrana. Pogotovo u zadnje vreme je to veoma bitan faktor u svakom sportu. Tako da svi obraćaju pažnju na sve detalje i svaki mali detalj znači puno.

Mnogo putuješ gde se osećaš najlepše?

– Jako malo sam u Beogradu. Nedostaje mi, volim Beograd, ali jako, jako malo vremena provodim ovde. Iskreno, neki put kad dođem u Beograd zaista mi bude naporno, jurcam na sve strane, završavam sve obaveze koje imam. Ali opet volim, svi su mi tu, svi moji prijatelji, roditelji.  Imam sjajne prijatelje koje znam ceo život, iz prvog razreda osnovne škole – pet nerazdvojnih prijatelja, nas petorica se znamo ceo život i stalno smo u kontaktu. Jedan je isto profesionalni sportista i često nije tu tako da se viđamo kad god možemo. Kad sam u Beogradu uvek se okupljamo.

Koliko ti je bitna podrška porodice?

– Oni su bili moj oslonac, najveća pomoć u čitavoj karijeri. Ljudi koji su mi dali mogućnost da krenem u ovako nešto i podržali me u tome. Bilo im je jako teško, definitivno, to oni mogu da kažu, a i ja. Iz iskustva znam da im je bilo teško i da pogotovo u ona vremena kada je to zaista bilo užasno u našoj zemlji. Izdvajali su sve moguće da bi se ja bavio sportom i igrao tenis, čak smo se mama i ja preselili u Ameriku kad sam imao trinaest godina samo zato sto sam tamo imao bolje uslove. Bukvalno su davali sve za mene. Bilo je teško, znam da su se mučili mnogo zbog toga i da su puno ispaštali, ali mislim da su sada srećni i ponosni. Makar tako kažu.

Koliko planiraš još da igraš?

– Dokle god mogu. Sanjao sam kao klinac da postanem profesionalni teniser, ispunila mi se ta želja i sad želim da to radim dok god mogu, dok god imam šansu da igram, dok god me telo služi ja ću se boriti. Ne znam koliko će to trajati, nadam se još dugo – zaklučio je Troicki.

Srđan Antić