Na sceni mora da se misli isključivo nogama i stomakom, jer misao druge vrste ne dopire do publike

Piše: NAĐA Andrejević KELERI

Glumac srednje generacije Tihomir Stanić u dosadašnjoj karijeri tumačio je mnoge naše istorijske ličnosti: Aleksandra Obrenovića, Dositeja, Steriju, Crnjanskog, Borislava Pekića, Branka Radičevića, Ivu Andrića, Stevana Sremca… Sve ih je svojski glumački „skinuo“, baš kao što je u „Hazarskom rečniku“ originalno tumačio muslimanskog misionara, turskog vojnika reinkarniranog nakon par vekova u arabistu dr Muvaiju. Ni sam Tika ne zna zbog čega je poslednjih godina verovao da će manje raditi kao pozorišni glumac, a da će se baviti režijom i produkcijom. Već tri decenije je među onim glumcima koji imaju najveći broj predstava godišnje. Osetio je neku vrstu zamora, telo mu postaje umorno, ali što se više bavi mišlju da manje glumi, to više igra. Ne tako davno, u jednoj sezoni imao je četiri premijere: „Mileva Anštajn“, „Sudbina i komentari“, „Čudo u Šarganu“ i „Hazarski rečnik“. Iste sezone, u Geteovom „Faustu“, kojeg je režirala Mira Erceg u Narodnom pozorištu, Tika Stanić je načinio kreaciju koja se pamti. Đvolski dobro je odigrao i samog Mefista, to oličenje zla u ljudskom obliku. Očito da postoje stvari koje ne zavise od racionalnih odluka, već od spleta okolnosti i rasporeda zvezda na nebu.

U glumačkom svetu Tika važi za čoveka bez dlake na jeziku. Istina je za njega najjače i najopasnije oružje. I sam poseduje dobar arsenal tog oružja, ali naučio je da ga ne koristi svakodnevno, već da ga čuva samo kao pretnju. Baš kao ovi sa nuklearnim arsenalom.

– Držim ga pripravno i ne koristim ga svakodnevno. Ne gađam male patrolne čamce, već s vremena na vreme pogodim neki nosač aviona – koji u vrtlogu potopi sve okolne čamčiće. Ne trošim ga na male mete i beznačajne ciljeve.

Tika Stanić je jedan od retkih glumaca koji ne krije da je demokratske promene u nas – prespavao!? Sećam se da mi je ovim rečima to pojasnio…

– Prespavao sam tu draž promene na ulici i nadu da će se nešto opštenarodnim ustankom rešiti, jer sam tu želju za promenom iživeo desetak godina ranije. Znamo kako se taj val okončao. Na vreme sam shvatio da je to samo privid načina na koji su promene izvršene. Siguran sam da se promene nisu desile petog oktobra na ulici, već mnogo ranije. Ulica je bila kao u pozorištu, kostim, dekor i svetlo. Ono što stiže na generalnim probama i na kraju kreativnog procesa. Sve to je pripremljeno na zatvorenim probama za javnost. Jedino se pred publikom desi taj stvarni trenutak pozorišnog uzbuđenja. Siguran sam da je ta predstava već odigrana, a ja kao publika to sam mogao da pratim i na TV-u.

Po Tiki, glumci misle nogama i stomakom!? Na sceni moraju tako, jer zavise pre svega od disanja. Ako pogrešno dišu, ne mogu da izgovore tekst, a ako se pogrešno kreću, ne mogu ništa da urade. Na sceni mora da se misli isključivo nogama i stomakom, jer misao druge vrste ne dopire do publike. Zahvaljujući reprizi TV serije „Kraj dinastije Obrenović“, mlađe generacije kralja Aleksandra Obrenovića poistovećuju sa Tikom Stanićem, koji je po mnogim kritikama – glumački vešto ušao pod kožu kralja Aleksandra, a time i širokim srpskim masama. Tika otkriva da je najsnažniji utisak na njega ostavila scena posle masakra, kada Draga Mašin (Ljilja Blagojević) i on, leže kao leševi ispred dvora. Izveštaj sa obdukcije je istorijski autentičan. Onih šezdesetak uboda nožem su ga dokrajčili. Činjenice o masakru su ga strašno potresle. Noćima nije mogao da spava. Preko te scene je najupečatljivije stekao svest o tome šta su sve ljudi u stanju da urade jedni drugima.

Frapantno je da je Tika od kralja Aleksandra došao do đavola Mefista u „Faustu“. Koliko je glumačkog vraga zaista u njemu uverili smo se. A sam Tika kaže da su te dve uloge i formalno najznačajnije u njegovoj karijeri.

– Ja sam dobar glumac, a dobar glumac je onaj koji u sebi prepozna razne aspekte kosmičkog univerzuma koji je u svakom čoveku sadržan. Svaki čovek poseduje ceo dijapazon dobra i zla u sebi. Dobar glumac je onaj koji u sebi prepozna te aspekte i adekvatno ih upotrebi za ulogu. Glumac oseti šta od njega lično pripada kojoj ulozi. Sve dok uspeva da na pravi način crpi to iz sebe – on je dobar, a samim tim i traje kao glumac.

Od pada „onog“ režima ne dodiruju Tiku politička dešavanja. Apsolutno je posvećen profesiji, porodici i ličnoj komunikaciji sa konkretnim ljudima. Ima egoističan pristup životu: trudi se da prema ljudima koji su prema njemu dobri i ljubazni bude bolji i ljubazniji, a prema ljudima koji to nisu, da se ponaša kao da ne postoje. Smatra da je dobro što su mladi glumci drčni i što hoće slavu preko noći. To je prirodna i pozitivna osobina mladosti. Ne daj Bože da nisu takvi, zaključuje Tihomir Stanić.

 Prati ga obrenovićevski usud

– Verovatno ću jednog dana igrati i – baba Višnju! Jer, živeo sam u Baba Višnjinoj ulici, imao sam potkrovlje u Bulevaru Aleksandra Obrenovića u vreme kada sam ga glumio. Spremam se, dakle, da u poznom glumačkom dobu odigram i baba Višnju, koja je rodonačelnik dinastije Obrenović – kaže Tika.

Glumci u senci reditelja

Tiki smeta što su kod nas: pisac, glumac i publika najmanje cenjene kategorije. Jer, reditelji su kud i kamo bolje plaćeni od glumaca. Taj odnos Tiku vređa još od Akademije.

– Često smo mi, glumci, pored talenta i hrabrosti da izađemo na scenu obrazovaniji i pojedinačno pametniji od reditelja. A u javnosti i pozorišnom životu stiče se utisak da su reditelji nešto daleko bitnije i važnije od glumaca – ogorčen je Tika.