Posle uloge u seriji „Otpisani“, reditelji su Voju godinama doživljavali isključivo kao lepotana, pa nije bilo šanse da „priviri“ u neki drugi, ozbiljniji fah

Piše: NAĐA Andrejević KELERI

Jedan od najvećih zavodnika stare Jugoslavije, čovek za kojim su sedamdesetih godina prošlog veka – žene bukvalno ludele, svakako je Voja Brajović. Iako im je dugo odolevao, „dolijao“ je mlađanoj Milici Mihajlović, ćerki akademika Dragoslava Mihajlovića.

Svog nekadašnjeg glumačkog idola Tihog iz „Otpisanih“ Milica je ulovila u bračnu mrežu ne mareći za 23 godine razlike među njima. Okruženi skepticima i zlobnim komentarima, njih dvoje su uspeli da dokažu da godine ponekad ne znače ništa.

Kao plod njihove ljubavi, rodio se mali Relja, uz koga je Voja posle dugo vremena morao da obnovi roditeljsku lekciju… Jer, iz prvog braka ima ćerku Iskru, koja je krenula očevim stopama i sina Vukotu.

Glumački bračni tandem Brajović – Mihajlović uspešno funkcioniše i na pozorišnoj sceni. Posle Čehovljevog „Galeba“ na sceni JDP – a, gledamo ih i u predstavi „Zvezdara teatra“, u komadu Dejvida Hera „Pogled u nebo“, gde njih dvoje čak glume supružnike. O najgledanijoj  domaćoj TV – seriji SINĐELIĆI da i ne govorim. U njoj bravurozno tumače supružnike svojih najboljih prijatelja.

Verovatno se pitate gde Voja bolje funkcioniše kao muž, u teatru ili u braku?

Voja kaže – ukoliko stvaralački problemi postoje, borba za njihovo rešenje je time, tj. brakom veća i izazovnija. Milica i on teže da postignu što više, kako na sceni, tako i u privatnom životu. To je u „Pogledu u nebo“ očito.

Ne krije Voja da je bio „lepotan“ bez perspektive. Jer, uloga Tihog u jednoj od najgledanijih domaćih serija „Otpisani“, bila je, kaže, kako njegova sreća, tako i nesreća. Serija je bila ultrapopularna, ali su Voju zbog Tihog godinama posle doživljavali isključivo kao lepotana. Nije bilo šanse da „priviri“ u neki drugi, ozbiljniji fah. Istina, ljudi su ga prepoznavali na ulici, što mu je tada veoma prijalo, ali sve je imalo svoju cenu.

– Tek sa „Mrešćenjem šarana“ moj glumački talenat došao je do izražaja. Dobio sam pravu, dramsku ulogu. Rečju, oslobodio sam se „fioke“ zavodnika u koju sam, ne svojom voljom, svrstan od strane reditelja.

Na pitanje – da li je tačno da je u „Mrešćenju šarana“ zapravo odigrao „ulogu“ svog oca, zatočenika Golog otoka, Voja kaže:

– Moj otac nije igrao uloge, nije ni drame pisao, ali je bio učesnik jedne političke drame koja se dešavala 1948. godine. Moj otac je bio vojno lice i bio osuđen kao politički nepodoban, ali kaznu nije odležao na Golom otoku, već u Gradiški. To je bila neka vrsta čišćenja, obračuna „sa svojima“, a mi Srbi smo u tome najveći majstori: da se razračunamo sa neistomišljenicima. Ta pojava je aktuelna i danas. U politici postoje „mi“ i „oni“ i „vi“… a sve smo to, ipak „mi“. Zato toliko i kasnimo u promenama, jer nikako da shvatimo da smo sami sebi najveći neprijatelji.

Koliko je danas uopšte poželjno da se umetnik, glumac bavi prljavim političkim igrama!? Po Voji, ima glumaca koji su ušli u politiku iz urođenog čankolištva, hipokrizije, ili ličnog interesa.

„Postoje samo ljudi i neljudi“, kaže Aca Popović u „Mrešćenju šarana“. Sve druge podele su lažne i izmišljene. Švarceneger je bio guverner jedne od najznačajnijih država Amerike, Regan je bio i guverner i predsednik. To sve zavisi od čoveka. Treba voditi računa da se neki maloumnik ne bavi sudbinama ljudi, sa čim smo se već susretali u našoj istoriji, upozorava Voja Brajović.

Bravura na „Skeli“

Da glumci glume u svim uslovima: na vetru, snegu, suncu, na prljavoj i blatnjavoj sceni… uveravamo se godinama. Tako je bilo i u Orašcu ispred spomen – škole Orašac, na dan 200-godišnjice od Prvog srpskog ustanka, kada je pod otvorenim nebom izvedeno muzičko – scensko delo „Skela“. Reč je o zajedničkom radu pisca Gorana Petrovića i reditelja Kokana Mladenovića, koje je izvelo preko 50 naših eminentnih pozorišnih umetnika. Centralni lik na „Skeli“ kroz vekove bravurozno je odigrao doajen našeg glumišta Voja Brajović, koji kao jezikoslovac – glas razbora – poziva Srbe da se dozovu pameti.

Promrzao od vetra i mokar od snega koji ih je tokom cele predstave zavejavao, Voja mi je tada u garderobi rekao:

– To su te nepredvidive stvari koje nas koštaju i života i zdravlja, ali koje će u našim sećanjima ostati zapečaćene. Jer, znate, glumca nikada nešto prijatno ne može da iznenadi, već samo nešto neprijatno: da stane sa tekstom, ili propadne kroz binu… Sve te nepredvidive stvari i teškoće će nam ostati u sećanju i nekada nam biti na radost. To je zapravo cena glumačkog života, trajanja i opstajanja. Šta da se radi!?