Ako bih sve o sebi prosuo, onda više ne bi bio Bata Stojković

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Malo je naših glumaca, a i svetskih koji bi tako briljantno odigrali uloge gubitnika, izmanipulisanih ljudi, kao što je to činio, na samo njemu svojstven način, pokojni Bata Stojković. Takva je uloga seljaka u Mrožekovim „Emigrantima“, poslovođe Sladeka u Havelovoj „Audijenciji“, Ilije Čvorovića u „Balkanskom špijunu“, Save odžačara u „Klaustrofobičnoj komediji“, Luke Labana u „Profesionalcu“, kao i uloga u hit – predstavi Zvezdara teatra „Lari Tompson“…

O svojoj umetnosti uvek je govorio uzdržano, posebno za novine. Stoga ne treba da čudi što sam poslednji intervju sa njim ugovarala godinu dana. Govorio je da se glumci stide da govore o privatnim stvarima, već da se brane scenom na kojoj stid savladavaju na krajnje profesionalan način. Činilo se Bati da sve što bi rekao nije toliko važno, a kada čovek dođe do toga da mu nije važno šta kaže, onda je to besmisleno. – Ako bih sve o sebi prosuo, onda ja više ne bih bio Bata Stojković.

Isticao je da u njegovim poznim godinama nije bilo crno – belih ljudi. – Osoba koju zaradim za prijatelja je velika zarada i jedina koju priznajem. Prijatelju ne možeš da gledaš na mane kao prepreke, već ih savlađuješ zajedno s njim. Znači, sve što ti prijatelj učini, ne može da ti učini prolaznik ili poznanik. Zajedničko savladavanje nepremostivosti dovodi do obostranog pročišćavanja a samim tim i do dubljenja sebe preispitivanjem, što piše u Svetom pismu u deset zapovesti. Kad je to usvojila Komunistička partija što ne bih i ja.

Od 1983. godine uglavnom je Bata igrao u predstavama Dušana Kovačevića. To jednostavno nije mogao da objasni. Iako su mnogi govorili da je Bata Dušanov glumac, a Dušan Batin pisac, Bata je isticao da Dušan dok piše, naravno da ne misli na njega, jer to je nemoguće. Dobar pisac odmah misli na sebe i neka svoja životna iskustva, pa kada to sroči – dramski pisac svaku svoju rečenicu čita u kupatilu da bi čuo bolji zvuk rečenice. Tek na kraju, kada sroči to štivo, on ponudi nekom od glumaca.

Igrao je Bata uloge u svim Dušanovim tekstovima, izuzev Svetog Georgija, koga je očekivao da igra na filmu, ali uvek su pare bile problem za njegovu realizaciju.

Za života, ovenčan je Bata mnogim glumačkim nagradama. Govorio je da ih ima i previše. Nekada su mu bile „slatke“ jer su ih dodeljivali ljudi iz esnafa, a ne kao poslednjih godina njegovog života, kada su to činili ljudi koji ne pripadaju glumačkom soju, koji nisu merodavni.

Nakon uručenog mu „Dobričinog prstena“ na moje pitanje – koliko mu ta nagrada znači, odgovorio je citirajući Mihiza: „Nagradu treba prvo dobiti, pa onda reći da nije važna, a ne unapred!“ Svaka nagrada je podsticaj. Izgleda da je Bata bio lakom prema njima, pa ih je zato i dobijao. Neiskreni su svi oni koji tvrde da u nagradama ne uživaju, jer je to ipak laskavo zadovoljstvo, govorio je Bata.

Iako je odigrao mnogo briljantnih uloga, kao glumac vrlo malo je Bata odlučivao o svom poslu. Nije krio da se glumcu desi da ponekad izabere ili se nekako dočepa neke uloge, što je ravno sreći. Isticao je da se glumci mahom osećaju kao deca pred izlogom s igračkama, jer sam rad pravi ulogu, a ne prethodni izbor. Čak ni pisac koji ima beli papir ispred sebe, ne zna šta će da napiše, iako ima vrlo dobar kostur – ne zna kakvu će dušu i telo napraviti svom delu. To obrtanje i traženje u toku stvaranja je ono što umetnika i pravi umetnikom, jer je to prosto izazov njegovog talenta. Dok su ti izazovi podsticaj glumcu, dotle glumac i traje. On ne može predvideti na šta će njegovo delo izaći, jer ako bi predvideo, onda bi važio za ziheraša, a ziheraštvo za onog ko hoće da dotakne umetnost, ne važi.

Ono nepisano pravilo: „Da se sve važne stvari u životu dešavaju slučajno“ nije važilo i za Batu. Rekao mi je da možda neki jesu u zabludi, ali se problem rešava tako da iz njega izađete čistiji, prosejaniji, mudriji ili se ubaksuzirate pa odete u nedoličnost. – Znam da niko ne može sebi da isplanira život i da se drži tog putomera, jer je to prosto kao reka koja zaobilazi i nalazi svoju putanju dubeći svoje korito. Tako i čovek sebe širi u nekim druženjima, čitanjima, znanjima, iskustvima, što se ne može desiti isplanirano. Možda grešim, ali je to moje mišljenje, isticao je velikan našeg glumišta.

Bata nikada nije otkazivao predstave, pa je tako i jednu od poslednjih, „Korešpondenciju“, odigrao teško bolestan u februaru 2002. na sceni Ateljea 212. Na tu poslednju predstavu „Korenšpodencija“ došao je Bata pravo iz bolnice i to uz dopust lekara. Pustili ga da svoju glumačku bravuru podeli sa ateljeovcima i da još jednom uživa u glamuroznom aplauzu. I dok je aplauz odzvanjao, spustila sam se u garderobu da se pozdravim sa Batom. Pre toga smo se više puta čuli i dogovarali za intervju koji bi bio objavljen u NIN- u. Svaki put, Bata je bio veoma ljubazan i isticao da sam jedna od retkih novinarki sa kojom želi da razgovara za novine. Samo što se presvukao, pošli smo uza stepenice ka ateljeovskom klubu u kojem je bio priređen koktel u čast ovoj glumačkoj gromadi. Bata se sve vreme oslanjao na mene i garderobera, teško je disao i noge su ga izdavale. Znala sam da je to njegova poslednja predstava. Suze su mi potekle niz lice, ali sam ih vešto prikrivala. Ljudi su mu prilazili i čestitali.

Na komemoraciji povodom Batine smrti Dušan Kovačević je rekao: „Ne znam da li je iko voleo pozorište kao Bata. Pred početak svake predstave ulazio je u garderobu maksimalno doteran, sa pažljivo odabranom kravatom. Govorio je: »Dobro veče deco, za vas sam se uredio, svaka predstava je za mene praznik i ja joj na ovaj način odajem počast.«