Glogovcu su od početka bili naklonjeni svi, od pozorišnih stvaralaca do publike i kritičara. Ni sam nije bio svestan da ih je prosto opčinio.

Piše: NAĐA Andrejević KELERI

Tog vrelog leta 1997. godine, Petar Zec je snimao TV film „Pokondirena tikva“, Jovana Sterije Popovića, u kojem je Glogovac tumačio lik Jovana. Kao novinar dnevnog lista „Građanin“ koji je uređivao Aleksandar Tijanić, otišla sam na snimanje da bih uradila  reportažu i ekskluzivne intervjue sa glumcima.

Ući na set međ glumce za vreme snimanja, mogao si samo ako ti reditelj dozvoli. Imala sam tu sreću da je Petar Zec moj prijatelj. Rado sam primljena u ekipu i to sa foto – reporterom, ne bi li pričom i slikom čitaocima „Građanina“ dočarala atmosferu sa snimanja.

U ekipi: Vesna Čipčić kao Fema, Ružica Sokić kao Sara, Tika Stanić u ulozi Ružičića, Pepi Laković je glumio šefa kuhinje a Bata Paskaljević kuvara sa sve belom kuvarskom kapom na glavi.

Nebojša Glogovac je igrao Jovana. Iza njega su bile četiri godine glumačkog rada, a samo je tokom 1995. ostvario mnoštvo uloga: u „Troilu i Kresidi“, „Tamna je noć“, „Rođacima iz najboljih dana“, „Šćepanu malom“, „Srpskoj drami“, „Buretu baruta“… kao i izuzetan filmski debi u „Ubistvu s predumišljajem“. Već tada je bio dobitnik godišnje nagrade JDP i visokog priznanja „Stojan Dečermić – Mladi prvak“ za ulogu Andreje u „Buretu baruta“. Bilo je sasvim izvesno da je Glogovac dečko koji i te kako glumački obećava! I, zaista, to je potvrdio svih ovih godina, jer po „jutru se dan poznaje“.

U jednoj od pauza, rado je pričao samnom o sebi, glumačkom pozivu i životu.

Na moju konstataciju da je najpre upisao studije psihologije i iznenada  se našao na „daskama koje život znače“, Glogovac je rekao da je psihologija bila za njega varka. Mislio je da se ona zanima ljudskim karakterima i sudbinama, ali se ispostavilo da se bavi formulama ponašanja i nekim matematičkim odnosima u svemu tome pokušavajući da postane nauka.

„Ono što mene zanima ne može da isključi prisustvo Boga i sveopšte harmonije u životu, a vezu sa time pruža samo umetnost.“

Glogovcu su od početka bili naklonjeni svi, od pozorišnih stvaralaca do publike i kritičara. Ni sam nije bio svestan da ih je prosto opčinio. Postao je idol ženskog dela publike, što mu je bilo veoma drago, jer ipak su žene u pitanju.

Kako biraš uloge i čime daješ prednost: klasici ili ovovremenoj drami?

– Ne pravim neku razliku, jer mislim da će i ove savremene jednog dana postati klasika, tako da ne postoji bitna razlika. Uloge biram na osnovu procene da li mogu da mi pruže nešto novo u glumačkom iskustvu i da kroz njih razrešim neka svoja lična pitanja ili pitanja situacije u kojoj se nalazi čitav jedan narod, kao što su ratne predstave koje se bave sudbinom ljudi u ludilu rata. Biram ih dakle, samo ako imam nešto da kroz njih kažem ili poručim.

Kako bi opisao sebe? Ko je, zapravo Nebojša Glogovac van scene?

– Ni sam ne znam, mislim da sam ćudljiv, ponekad čak težak i samom sebi, a verovatno i drugima. Nekad se odjednom otvorim pa imam toliko toga i da kažem i da dam, a nekad ne mogu ni sa kim, pa ni sa samim sobom. Na mene utiči i vreme, i ljudi oko mene, količina dobra ili zla… Imam jako sužene teme i dešava mi se da iz okoline primam dosta toga zbog čega kasnije patim.

Ali jedna trajna crta – VERA, uvek mi vraća nadu, snagu i ljubav za život!

Nije postojala uloga koju bi iz galerije likova koje je tumačio posebno izdvojio. Sve su mu bile drage, samo su mu se neke – malo bolje „primile“, poput Andreje iz „Bureta baruta“… kako mi je rekao „Troil“ mu je bio najveći izazov na samom početku karijere. Šekspir je veliki pisac i bio je najveće iskušenje za njega. Drag mu je bio i Vladimir iz „Potpalublja“, s kojim je imao puno problema.

Na moje pitanje na koji način sve postiže i odakle crpi toliku energiju odgovorio je da ni sam ne zna koliko je to merilo, jer za njega je važnije bilo trajati nego uraditi toliko za kratko vreme.

– Ako nešto želim da radim, onda mi ne nedostaje energija, a radio sam uglavnom ono što sam želeo.

U trenucima kada je želeo da pobegne iz sveta glume, poverio mi se da je tada odlazio u prirodu ili u svet knjiga, a možda i neku vožnju kolima.

LJUBAV JE BILA NJEGOV POKRETAČ

Ljubav je važna za sve nas, ona je veliki pokretač, snaga i bez nje teško da bismo bilo šta postigli. Neosporno je da ponekad ljudi s ambicijom i kompleksom uspevaju da postignu velike rezultate, ali kasnije to uvek plate. Uprkos svemu, ako je ljubav pokretač, onda su rezultat bilo kog rada i sam život mnogo slađi, zanimljiviji i lepši – Nebojša Glogovac

Glogovac se protiv najteže bolesti borio do poslednjeg daha, a pre samo desetak dana hitno je primljen u Institut za onkologiju.

Zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo poslednjih dana decembra, pred Novu godinu, te je po savetu prijatelja i lekara, prvih dana Nove godine otišao u Nemačku po pomoć i posle konsultacija sa tamošnjim lekarima vratio se u Beograd. Lečio se na Institutu za onkologiju Kliničkog centra Srbije, gde je primao terapije.

Iznenadna vest o smrti poštovanog i cenjenog glumca duboko je potresla srpsku javnost i njegove kolege, koji su u šoku i neverici. Napustio nas je tako mlad, i vinuo se ka Nebeskoj kafani, rame uz rame sa najvećim velikanima srpskog glumišta.

Ovaj sjajni glumac iza sebe je ostavio troje dece, sinove Miloša i Gavrila iz prvog braka, i jednoipogodišnju devojčicu Sunčicu.

Glogovac će biti sahranjen danas u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Slava mu i od Gospoda velika milost.