Nakon čitanja „Hazarskog rečnika“ od Milorada Pavića, koji je bio njena velika književna inspiracija, poželela je da dođete u Srbiju.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Jedna od najpoznatijih književnica današnje Kine Danjan Čen, autorka je poznatih kineskih bestselera. Sa romanom “Šangajska princeza” koji je prodat u million primeraka, predstaviće se danas po prvi put beogradskoj čitalačkoj publici na Sajmu knjiga na Laguninom štandu od 17 sati.

Napisala je više od četrdeset knjiga, a “Šangajska princeza” je prva njena knjiga prevedena na srpski jezik. Iako je rođena u Pekingu, još kao dete se sa roditeljima preselila u Šangaj, u kojem i sada živi i smatra se jednim od živih kulturnih simbola tog grada. Diplomirala je kinesku književnost. Nakon čitanja „Hazarskog rečnika“ od Milorada Pavića, koji je bio njena velika književna inspiracija, poželela je da dođete u Srbiju.

Zahvaljujući Turističkoj organizaciji Srbije, već tri puta ste bili u Srbiji?

– Došla sam u Srbiju zbog “Hazarskog rečnika, ali sam otkrila da mi se dopada ova zemlja. Beograd mi se mnogo dopada, jer je prošao težak period, ali je zadržao duh i šarm. Srbija je zemlja koja je prošla teške trenutke u svojoj prošlosti, ali je zadržala zdrav duh.

Ova nasmejana i vedra kineska književnica, objavila je više tekstova i dva kratka autorska filma o Srbiji i njenoj istoriji. Teme filmova su „Kult kneza Lazara“ i „Hazarski rečnik“. Ne bi li se bolje upoznala sa srpskom istorijom, odlazila je u manastir Ravanicu na grob kneza Lazara. U razgovoru sa srpskim monahinjama kaže da su je posebno impresionirale njihove oči koje su isijavale toplinom i sjajem.

Danjan Čen ne krije da je kao mala imala problem sa govorom i baš zbog toga je počela da piše. Kroz pisanje je mogla da se u potpunosti iskaže. Od tada je objavila više od četrdeset knjiga i sve imaju status bestselera. Za autobiografski roman „Devet života“, o iskustvima dece u vreme Kulturne revolucije u Kini, dobila je UNESKO- vu „Nagradu za mir“.

Koliko je ta nagrada bitna za Vas i Vašu zemlju? Kakve je odjeke imala u Kini?

– Kada sam bila mala, imala sam problem sa govorom i još tada sam shvatila da pisac ne mora mnogo da komunicira sa ljudima. Sa deset godina počela sam da pišem, ali tada nisam imala životno iskustvo. “Devet života” za koje sam dobila UNESKO- vu nagradu za mir i toleranciju je moje detinjstvo do 18 godine života. To je delo deteta u jednom mračnom vremenu kada sam uspela da se izrazim kao pisac. Mračni deo Kine je i u ovom romanu “Šangajska princeza” u kojem opisujem život moje poznanice Dejzi Kvok sa kojom sam tri godine radila na materijalu za knjigu.

Kroz sudbinu svoje junakinje Dejzi Kvok, prikazujete istoriju Šangaja, jednog od najdinamičnijih gradova sveta, ekonomskog i kulturnog centra NR Kine, kineskog prozora u svet kroz vekove…

– Moja junakinja je rođena u Australiji u jednoj od najbogatijih porodica tog vremena, koja se seli u Kinu. Po dolasku u Šangaj, njen život u luksuzu, visoko obrazovanje i bezbrižno detinjstvo i mladost “princeze”, okončavaju se Kulturnom revolucijom u Kini. Dejzi oseća svu surovost života,postaje žrtva te strašne Mao Cedungove čistke komunističkog društva. Naporni rad po logorima “ za prevaspitavanje kapitalista”, svakodnevno maltretiranje, iscrpljivanje do krajnjih granica, život u siromaštvu, glad i beda obeležavaju njen život čitave dve decenije.

Zbog čega je “Šangajska princeza” najčitanija knjiga u Kini?

– Ljudi je čitaju da bi preživeli teške životne probleme. I sam je čitam kada mi je teško!

Kod nas Srba se kaže: „U zlu ne poklekni a u dobru se ne uzdigni!“ Da li to važi i kod Vas u Kini?

– Nesalomiv duh Dejzin je pobedio. Ona je i u dobru i u zlu uvek išla uzdignute glave, ponosno. Ljudi nisu ni svesni šta sve mogu da prežive. Čak ni prisilni rad na ostrvu na reci Jangce, radi „prevaspitavanja kapitalista“, maltretiranja i surova kažnjavanja nesalomivoj Dejzi nisu mogli ništa. Kraj Mao Ce Tungovog režima dočekala je ponosna i dostojanstvena! Svojim rođacima I prijateljima u SAD – u tvrdila je da je živela bogat život, jer da nije bilo neprilika i teškoća, nikada ne bi saznala koliko je snažna kao ličnost.

Zahvaljujući Vama, u Kini se promoviše naš nobelovac Ivo Andrić, a jedna od ličnosti kojoj se divite je i gavrilo Princip?

– Moja poslednja knjiga “Zemlja uhvaćenih snova”, govori upravo o Srbiji. Na Sajmu knjiga u Šangaju u avgustu 2016. godine bila je jedna od najzapaženijih knjiga sajma, na kome je bilo izloženo preko 150.000 novih naslova. U Kini me često pozivaju da govorim o Srbiji. Iznenadila sam se kada me je američki proizvođač automobila “Tesla”, koji počinje da gradi fabriku u Kini, pozvao da u Šangaju govorim o Nikoli Tesli i njegovom značaju za svetsku nauku.

Kuća u kojoj ste odrasli u Šangaju nalazila se preko puta crkve u kojoj je služio Sveti Jovan Šangajski, srpski svetac, poreklom Rus. O njemu ste pisali na osnovu svedočenja njegovog saradnika?

– Ništa u životu nije slučajno. Moja ćerka danas živi u SAD, preko puta crkve u kojoj je sahranjen Sveti Jovan Šangajski. Često mislim da me je baš Sveti Jovan Šangajski poslao u svoju domovinu Srbiju da je povežem sa Kinom, zemljom u kojoj je svojim svetačkim životom dostigao mnoge svoje velike prethodnike.