Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista pa je zbog toga on praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva i ukrašen je lepim verskim običajima i obredima. Svi oni imaju za cilj da umole Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Badnje veče i Božić ispunjeni su običajima koji ovaj period čine najsvečanijim periodom u godini.
Slama koja se unosi u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“.
Večera je tiha upravo zbog toga da se preci, koju su sa ukućanima na večeri, ne bi oterali. Iz istog razloga se sa trpeze ne sklanja ništa nego samo donosi. Badnjedanska večera je jedna od najvažnijih večera u čast mrtvima i jedan deo svakog jela se ostavlja za pokojnike. Večera se kadi da bi se za večerom spojili i živi i oni koji to nisu.
Najveći broj običaja i radnji vezan je za Badnje veče – od unošenja badnjaka i slame, paljenja badnjaka, preko Badnje večere i bdenja, do zahvatanja vode. Osim toga, opraštanje je važan hrišćanski element i ako ste se sa nekim tokom godine zavadili na Badnji dan treba da se pomirite.
Savremena „urbana“ proslava Badnjeg dana
Badnjak
U današnjim, urbanim uslovima se proslava Badnjeg dana izvodi u donekle promenjenom i prilagođenom obliku. U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom. Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom. Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Spaljivanje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu, ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku.
Badnja večera
Interesantan je značaj tradicionalnog jelovnika tokom Badnje večere. Mnogobrojni običaji se tiču i izvesnih jela koja se moraju ili ne smeju jesti, jer svako od njih ima izvesno simboličko značenje.
Badnja večera je posna, ali je trpeza bogata. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Neka jela su obavezna jer im se oduvek pridavao poseban, magijski, značaj. Tu spadaju: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive).
Od jela se dakle sprema tucani pasulj, kiseo kupus, pita od oraha (ili od višanja u nekim domaćinstvima) i riba. U boljevačkom okrugu, sa ove večere ne sme da izostane ni pečena bundeva, koja se jede kako deca preko godine ne bi imala kraste na glavi. Ovaj običaj vremenom se proširio i u druge krajeve.
Sa trpeze za Badnje veče ne bi trebalo da izostane med, koji se jede sa orasima, a posle Badnje večeri se u kući čuva kao lek.
Pre nego što otpočne večera domaćin uzima sito sa orasima, odabere četiri oraha i svaki baci u po jedan ćošak. Ovakav običaj potiče od drevnih narodnih verovanja. Naime, orah je hrana zlim silama i lošoj energiji, pa je bacanje oraha kao bacanje mamca, koji će sve loše oterati od domaćina i ukućana, nakon čega bi večera trebalo da protekne u miru i tišini.
Zanimljivo je da se prema narodnom verovanju, orah jede samo za Badnje veče, dok se ostalih dana Božića ne dira, kako se ne bi patilo od čireva.
Verovanje koje je poteklo od indogermanskih naroda svedoči o tome da je pasulj omiljeno jelo za duše pokojnika. Na taj način se, tokom Badnje večeri, uspostavlja simbolička veza sa našim precima, koji upravo preko jela dospevaju u vezu sa svojim naraštajima, dajući im snagu i podstičući prosperitet.
Riba ima ritualno značenje, čije poreklo nije toliko poznato, ali koje se u srednjem veku vezivalo za simbol Isusa Hrista.
Jedan od običaja u vezi sa pićem za trpezom, jeste da se rakija i vino ne smeju popiti, odnosno sud ne sme da ostane prazan, a poslednja čaša se vraća natrag. Kako vino simboliše krv, sa stola ne sme da se prosipa niti baca.
Za vreme jela ne ustaje niko, ukućani čekaju jedni druge, i tek kada svi završe ustaje se istovremeno, što prestavlja simbol sloge i jedinstva porodice.
Nađa Keleris
