Pravoslavna crkva i vernici danas slave svetog Nikifora Ispovednika, patrijarha carigradskog

Njegov otac Teodor bio je visoki činovnik na carskom dvoru, bogat i blagočestiv. Nakon očeve smrti i Nikifor je službovao nekoliko godina u dvoru u istom zvanju kao i otac njegov. Videvši svu svetsku sujetu dok je službovao u dvoru, on se udaljio od obale Bosfora i tamo sagradio manastir.

Manastir mu se ubrzo napunio monasima, a on je upravljao manastirom ne želeći da primi monaštvo pod izgovorom da je nedostojan, mada je u svemu služio kao uzor svima. Po volji cara i patrijarha učestvovao je pre toga na Sedmom vaseljenskom saboru kao mirjanin i koristio je mnogo Saboru svojim izvrsnim poznavanjem Svetoga pisma.

Kada je umro patrijarh Tarasije, nasuprot svojoj volji Nikifor je izabran za patrijarha carigradskog. Odmah po izboru primio je monaški čin i sve ostale činove redom, a 806. godine je ustoličen u Svetoj Sofiji kao patrijarh. To se dešavalo za vreme cara Nikifora, koji je ubrzo posle toga krenuo u rat na Bugare i poginuo.

Njegov sin Stavrikije vladao je samo dva meseca, pa umro. Posle njega na presto je došao dobri car Mihail, prozvani Rankaba, ali je vladao samo dve godine, dok ga Lav Jermenin nije oborio i prognao.

Kad je Lav postao car, patrijarh mu je poslao knjigu o Pravoslavnom veroispovedanju da potpiše (po običaju svih vizantijskih careva, što se smatralo zakletvom da će se držati i braniti prava vera).

Car je nije potpisao i odložio je to do nakon krunisanja. Kad je bio krunisan, on je opet odbio da potpiše i objavio da je jeretik ikonoborac. Patrijarh je pokušao da ga posavetuje da se vrati pravoj veri, ali uzalud.

Car je onda naredio svim grčkim episkopima da dođu u Carigrad i naredio je da oni koji ne pristanu na jeretičko jednoumlje budu utamničeni i moreni glađu i žeđu.

Videći šta se dešava, Nikifor je pozvao najuglednije arhijereje, a nakon dugog razgovora sa njima o poštovanju svetih ikona, pošao je sa njima u sabornu crkvu svete Sofije, gde je održao svenoćno bdenje moleći Boga za umirenje crkve i izbavljenje od jeresi.

Saznavši za to, car se uznemirio od straha jer se mnogo naroda skupilo u crkvi, a on se bojao da će patrijarh da digne narod, s obzirom na to da je omiljen u narodu i da su ljudi spremni da ga slušaju, a čak i da umru za njega. Ranom zorom, car je poslao patrijarhu u crkvu poruku:

“Zašto stvaraš pometnju u narodu i kuješ zaveru protiv cara, koji želi mir i jednomislije među svima? Zašto bezumne ljude podstičeš na bunu, i hoćeš da krvlju međusobne borbe zaliješ prestonicu?”

Patrijarh je odgovorio da se oni samo mole Bogu da im da snage da se izbore protiv užasnog stanja u crkvi, ali carevi izaslanici nisu poverovali.

Car ga je onda prognao u zatočeništvo, na ostrvo Prokonis gde je živeo trinaest godina u bedi i lišavanju svake vrste.

Tamo je i umro 817. godine. Kao patrijarh upravljao je Crkvom Hristovom devet godina. Skoro trideset godina kasnije, kad se vratilo pravoverje, njegove mošti su prenete u crkvu svete Sofije.

Izvor: Pravoslavlje/Avalainfo.net