Glumac Miloš Biković sasvim otvoreno kaže da ne pripada ni jednoj političkoj opciji i ne želi da učestvuje u rušenju bilo koga!
Sergejeva prozivka mi deluje kao neka vrsta “hleba i igara”, da narod posmatra i navija, jer ste za Sergeja ili za Bikovića?
“Medalja Puškina” koju mi je uručio Putin nije samo moje priznanje. To priznanje pripada srpskoj kulturi i školi glume, jer sam zahvaljujući nasleđu svojih kolega i profesora, tamo primećen.
Razgovarala: NAĐA Andrejević KELERI
Dok sneg provejava i Mećavnik vrvi od stranih gostiju 12 Kustendorfa, razgovaram sa Milošem Bikovićem, srpskim glumcem, koji je popularnost počeo da stiče ulogom jednog od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena Aleksandra Tirnanića „Tirketa“ u sjajnom filmu „Montevideo, Bog te video“, a karijeru potom izgradio i u Rusiji.
Iako mlad, Biković je već ostavio trag u ruskoj kinematografiji, a novembra prošle godine, predsednik Rusije Vladimir Putin, dodelio mu je priznanje – medalju Puškina. Ta medalja se dodeljuje za zasluge u oblasti kulture, prosvete, društvenih nauka, literature i umetnosti.
Pravo sa Mećavnika, Biković se uputio u srpsku prestonicu, ne bi li se sreo sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom 17 januara u Vladi Srbije. Taj susret je kako kaže bio očekivan.
– Mislim da je bilo logično da budem tu s obzirom da mi je Putin uručio orden. Sa njim su bili i neki predstavnici kulture, tako da je bilo logično da i ja budem tu. Pozvali su me iz Vlade, a moja je dužnost da se na takav poziv odazovem.
Samim tim što si igrao u ruskim i srpskim serijama, jedini si srpski glumac koji je dobio Medalju Puškina iz ruku ruskog predsednika Putina…
- Velika je čast kada dobijete takvu nagradu. Za mene je to potvrda da to što radim je značajno za rusku državu, da je doprinos kulturi. Ali je to još značajnije priznanje za srpsku državu, jer nije to priznanje samo moje. To priznanje pripada srpskoj kulturi i školi glume, zato što sam zahvaljujući nasleđu svojih kolega i profesora, tamo primećen. Time što sam naučio ovde, uspeo sam da se tamo pozicioniram kao jedan relevantan faktor, koji je primećen od samog vrha države. Time sam doprineo Srbiji, jer to je velika promocija Srbije. Posebno mi je drago da jedna takva super – sila kao što je Rusija, oda priznanje srpskom delatniku iz oblasti kulture.
U Vladi Srbije, u razgovoru sa Putinom bio je i Emir Kusturica. Reci nam nešto o samom Kustendorfu i druženju sa Kusturicom?
- Znam da Putin podržava festival na Mećavniku. Još kao student sam ovde dolazio. Prvi put uživo sam ovde video i Nikitu Mihalkova, čuvenog ruskog reditelja, koji je odredio moju sudbinu i saradnju sa njim. Ovo Mesto privlači umetnike i ljubitelje umetnosti i jedna je jako važna tačka za Srbiju i za kinematografiju uopšte. Tako da je moje poznanstvo sa Emirom Kusturicom ovde počelo.
Ne samo da te gledamo u nekim našim domaćim serijama koje su postale veoma popularne, ti glumiš i u ruskoj seriji „Kuhinja“, a uostalom gledali smo te i ovde u SC na svetskoj premijeri Mihalkovog filma „Sunčanica“.
- Kao što sam rekao, Mihalkova sam ovde na Kustendorfu prvi put video uživo, a do naše saradnje je došlo kasnije. Mi smo se nekoliko puta upoznavali. Kustendorf je definitivno mesto gde možete da vidite velike svetski značajne ljude kada je u pitanju kinematografija i umetnost.
Kako je došlo do tvoje uloge u najuspešnijoj ruskoj seriji „Kuhinja“?
- U Rusiji je to definitivno najgledanija serija, kada je u pitanju savremena televizija. Serija “Kuhinja” je imala svoj “spin of”, tj. nastavak koji se zove “Hotel Leon”. Glavnu ulogu sam dobio na kastingu, jer glavni junak je Srbin. Oni su po meni čak lik i napisali. Promenili su da taj lik bude Srbin, kako bi sve to bilo logično. Ruski znam perfektno! Oseća se taj akcenat, jer ja nisam rastao u Rusiji, ali se osećam dovoljno slobodno da mogu da razmišljam na ruskom i ne saplićem se kada govorim na ruskom, tako da mi je sve lakše i lakše. Jedno vreme mi je bilo teško, kao da sam sve vreme bio u tuđim cipelama.
Treba li vratiti ruski jezik u školske klupe. Neke starije generacije su učile ruski jezik kao obavezan predmet, koliko bi bilo lepo da se taj jezik ponovo vrati u škole?
- Mislim da se ruski jezik vraća u svakom slučaju. Ruski jezik je vrlo interesantan i prosto Rusija nudi mnogo mogućnosti. Od kada su ekonomski procvetali, Rusija je postala privlačno mesto za život i za razvoj karijere. Naravno da bih vratio ruski jezik u škole. Ja bih svoju decu vaspitao tako da osim srpskog govore ruski, engleski i još jedan jezik.
Ako se ne varam, ti se ne slažeš sa uličnim šetnjama po beogradskim ulicama sa Sergejom Trifunovićem na čelu?
- Nema to veze sa Sergejem Trifunovićem. On je samo bio taj koji je mene prozvao javno preko društvenih mreža da se o tome izjasnim. Problem je u tome što se u Srbiji sve rijalitizuje i da je sve deo nekog rijalitija i prepucavanja. To je nešto u čemu ne bih želeo da učestvujem, jer to je suprotno kulturi – ta vrsta javnog sukobljavanja. Meni to deluje kao neka vrsta “hleba i igara”, da narod posmatra i navija, jer ste za Sergeja ili za Bikovića? U suštini svi smo za isto. Svi smo za bolji život u Srbiji, ali taj duh razjedinjenja, taj duh nesloge i unutarnjeg sukobljavanja je zapravo ono što je naš neprijatelj.
Većina tvojih kolega se priklonjavaju nekim strankama ne bi li došli do uspeha, položaja !?
- Ne, samo neke moje kolege su vidljive u političkom životu! A, to nije većina mojih kolega. Većina mojih kolega se ne priklanjaju, zato se o njima i ne govori.
Kažeš da duboko veruješ da svi ti “igrači” na političkoj sceni – manje više, misle da rade dobro svojoj državi, koliko god jedni druge smatrali zlim i štetnim…
- Što se tiče protesta, ja se prema tome odnosim veoma oprezno, zato što protesti vode u revoluciju, revolucija vodi u neku smenu vlasti i posledice toga su nesagledive. Ja ne mogu kao ličnost da izađem na ulicu i da pozovem narod na ulicu zato što ne mogu da sagledam posledice. Znate, mi danas izađemo a sutra se promene i ciljevi i posledice i nije mi jasno ko tu kontroliše i pitanje je da li to iko kontroliše. A kada je psihologija mase u pitanju, ona je vrlo opasna, psihologija mase je jedna zapaljiva stvar i zbog toga sam veoma oprezan prema tome. Ne pripadam ni jednom od tih tabora. Ne pripadam ni jednoj političkoj opciji i ne želim da učestvujem u rušenju bilo koje opcije! Jednostavno, moj posao je i dužnost kao umetnika da radim najbolje što mogu i kad već imam priliku, a nemaju svi tu priliku, da promovišem svoju zemlju gde god se pojavim. Bilo to Irska gde sam dobio nedavno nagradu, ili bila to Rusija, voleo bih da Srbiju promovišem gde god se pojavim.
Kako bi voleo da vidiš budućnost Srbije. Problem Kosova je goruća tema… Kakvo očekuješ razrešenje…
- Da biste mogli da dajete takve prognoze i mišljenja, vi morate da imate uvid u sve informacije, a osim toga morate da imate i talenat za državu i državnika, da biste prema tome mogli ozbiljno da se ophodite.
Ja mogu da kažem šta su moje želje. Moje želje su da Srbija postane perjanica sveta, ali koliko je to realno, to je druga stvar. Tako da govoriti o mojim prognozama, mislim da su to ćorava posla. Nisam ja kompetentan i adekvantan da dajem takve prognoze. Ono što bih ja voleo, a to je pitanje culture. Da ljudi jedni prema drugima budu manje ostrašćeni i da shvate da je naš neprijatelj upravo ta ostrašćenost i mržnja prema ljudima koji ne misle isto. Zaboravljaju ljudi da svi želimo da živimo bolje. Svi želimo jedno dobro uređeno društvo, svi želimo ekonomski procvat. Postoje neki faktori koje baš briga za to. Govorim o normalnim ljudima, dakle ne govorim o ljudima koji ubijaju druge ljude – ne mislim das u oni dobri. Većina ljudi želi procvat Srbije, pitanje je samo umemo li mi da razgovaramo? Da umemo da se mrzimo, to je jasno, a da li umemo da razgovaramo? I da jedni od drugih nešto naučimo? Ja mislim da nam je svaki čovek poslat kao lekcija, a ne kao neprijatelj.
Trenutno završavaš rad na filmu “Balkanska međa”. O čemu se radi u filmu i kada možemo očekivati njegovu premijeru?
- Film će nas podsetiti na događaje iz 1999. godine. To je srpsko – ruska koprodukcija, govori o zauzimanju aerodrome od strane rusko – srpskih snaga. Film je inspirisan istinitim događajima. Ono što je važno, da publika ne očekuje rekonstrukciju tih događaja. Meni je bitno što ćemo mi iz perspektive srpskog naroda, kog su bombardovale najmoćnije zemlje, pokazati kako smo pružali otpor i što će to u celom svetu biti prikazano. Naš način gledanja na to, nikoga ne interesuje, i ako mi ne progovorimo, ljudi neće moći da emotivno dožive kako izgleda biti bombardovan na kraju 20. veka i početku 21. Film smo radili inspirisani istinitim događajima. Ne treba očekivati veliku istinu ili ispravljanje nepravde, ali želimo da se čuje naš glas na međunarodnom nivou, a u tome nam pomaže to što film distribuira strana londonska kuća. To je jedna akciona drama. Važan je što će svet moći da vidi film koji je sagledan iz našeg ugla, ugla naroda koji je bombardovan od strane celog sveta u ime neke demokratije i slobode. Premijeru možemo da očekujemo krajem marta na dvadesetogodišnjicu od bombardovanja.
Ako se ne varam, jednu od uloga igra i Kusturica…
- Kusta je pokazao koliko su veliki ljudi jednostavni time što je pristao da se pojavi u filmu i nama je velika čast jer nam je na neki način tako pokazao svoj odnos prema mladim stvaraocima i kinematografiji. Napravili smo malu ulogu za profesora, a sama njegova pojava u filmu već je dovoljna.
Šta generalno misliš o ratovima, oni nikome dobra nisu doneli, pa ni nama, zar ne?
- Želim da kažem da gde god je rat, kakav god povod bio, borba za ljudska prava, demokratiju i ostale besmislene floskule kojima se opravdava rat, on je uvek stradanje i uvek je tragedija. Mi imamo dve linije u filmu, srpsku i rusku. Ruska, kao i srpska, govori o heroizmu, o ljudima koji su spremni bili da za neke svoje ideale daju život braneći svoju zemlju.
Rusi nisu za raskol Crkve
Kako je ruski narod reagovao na to što je Vaseljenski patrijarh dao autokefalnost Ukrajinskoj Crkvi!? Što je put u raskol Pravoslavlja…
- Nisam imao prilike da o tome razgovaram sa ljudima, jer sam bio svojom voljom zatvorenik na setu, na snimanju. Nisam se bavio time, niti sam razgovarao sa ljudima koji o tome imaju neka relativna saznanja. Generalni stav crkve, a pretpostavljam i stav većine vernika je da se negativno odnose prema tome i da smatraju da je to politička odluka. To nema nikakve veze sa duhovnošću, već je to čista politika.
