Slobodan Ćustić, srpski glumac i upravnik BDP na Crvenom Krstu u razgovoru za  Avalainfo.net sasvim otvoreno kaže: “Ne treba očekivati od Vučića da nam pravi i decu, to ćemo mi mnogo bolje, jer znamo koliko nam dece može napuniti srce“.

Razgovarala: NAĐA Andrejević KELERI

Slobodan Ćustić je rođen na ognjištu porodične kuće u Osinji nadomak Dervente, i to “ispod šporeta”, kako mu je govorila majka Jagoda, jer u selu nije bilo ambulante. Odrastao je pored siromašnih, ali čestitih ljudi. U nedostatku igračaka deca su se takmičila lovom na zmije. Jednog jutra je i sam kročio u kuću sa poskokom u rukama. Baba Rosa ga je jedva ubedila da izađe iz kuće i pusti je da ide svojim putem. Živeo je u Sremu u Novoj Pazovi radeći kao moler, fasader, vatrogasac… Igrao je u tamošnjem amaterskom pozorištu i Narodnom pozorištu u Leskovcu. Upisao je FDU u klasi prof. Milenka Maričića kao najstariji brucoš u istoriji Akademije. Prekretnica u njegovom glumačkom životu je uloga u filmu „Kuduz“, kojom je stekao slavu i ugled . Publika ga zna iz filmova „Tri karte za Holivud“, „Vukovar jedna priča“, „Balkanska pravila“, „Do koske“, „Praznik u Sarajevu“… Otac je petoro dece.

S obzirom da je direktor  BDP na Crvenom Krstu, najpre ga pitamo kako se snalazi glumac u ulozi direktora!?

Ovo ipak nije uloga… biti upravnik u jednom pozorištu je veoma složen, odgovoran i počastan posao. Nije mi više teško kao u početku, kada sam se morao baviti ljudima i stvarima koje nemaju baš nekakve veze sa kulturom, pozorištem i umetnošću. Imam sjajnu ekipu saradnika u pozorištu, najbolja tehnika, izvrsne majstorske radionice, stolari, slikari, bravari… sjajna organizacija, prodaja, marketing… svi ti ljudi koji zaista na delima pokazuju koliko im znači naše Pozorište i nikada ga ne bi napustili, čak i u ovim veoma teškim vremenima, koja kod nas traju vekovima. Glumački ansambl BDP-a je veoma raznovrstan i gladan pravih projekata – naši glumci su zaista različiti, gostujući glumci divni… Ženski deo glumačkog ansambla je poslastica za reditelje koji žele odličnu podelu. Ne postoji tekst za koji mi nemamo glumačku podelu. Imamo blagi problem sa starijim glumcima, koji bi igrali očeve i dede, bake, tako da ću ipak morati da priskočim i kao glumac u pomoć… Naši penzioneri su spremni da odgovore na svaki poziv svog pozorišta.

U krizi koja decenijama “drma” Srbiju, stradalo je ono što je najsiromašnije, a to je kultura. Pozorišta su nam u katastrofalnom stanju, a glumci su na ivici egzistencije… Ima li nade za boljitak?

 Prošlost, sadašnjost i budućnost čovečanstva je Porodica i priroda. Opstanak i budućnost svakog naroda se temelji i razvija na duhovnosti i umetnosti, koja bez pismenosti i kulture ne može. Tradicija je takođe nezaobilazan faktor opstanka i očuvanja pravih ljudskih i društvenih vrednosti, bez kojih bi čovečanstvo davno nestalo… Potiranje svega toga je u funkciji nestanka čovečanstva… kada malo bolje razmislimo i izanaliziramo efekte navodnih ljudskih prava na sve i svašta, dolazimo veoma lako do zaključka da ostvarivanjem tih prava, manjinski deo ljudske populacije uporno i nemilosrdno budi četiri crna jahača u svoju ludačku trku…

 

Hoću da kažem da “kriza koja decenijama “drma” Srbiju” nema mnogo veze sa željama građana Srbije, već interesima nekih grupacija koje je veoma teško staviti u ljudske ambicije… Spas Srbije je u svesti i slobodoumnosti njenih građana. Mi smo jedan nadaren, pametan, talentovan i mnogo naivan narod. Naš najveći problem je spremnost na prosečnost, kompromis i nedešavanje. Ima nade, naravno da ima, međutim, sve svoje kapacitete moramo koristiti maksimalno.

Koliko je penzija glumačka stvar, s obzirom da se od nje živi  “bedno”, glumci  igraju na sceni i pred filmskim kamerama sve dok ih zdravlje služi!?

Pre dvadesetak godina sam razmišljao o vremenima koja dolaze o meni u njima, tj. o penziji… i tada mi je sve bilo dosta mutno i potpuno nesigurno. Video sam kojim putem ide sistem, društvo i socijalna pravda… Dao sam sebi tada zadatak da nikako ne smem prepuštati svoju egzistenciju u ruke nekakve penzije, koju će morati da određuju ljudi koji sa tom penzijom i mojim minulim radom nemaju nikakve veze, tj. neće biti obostranog razumevanja – tuđa ruka svrab ne češe. U filmu i pozorištu, kao i u svakodnevnom životu, žive ljudi od kolevke pa do groba, zato i mi glumci imamo mogućnost da prirodom svog posla budemo neophodni i kada odemo u tu nekakvu penziju. Glumci najčešće umiru leti, kad je u pozorištima pauza, a nema baš ni mnogo snimanja.

Popularnost i vlast navedu čoveka da se pogubi, s tim što vlast ima i moć. Koliko je tačno da pitanje popularnosti nikad nije bilo jeftinije nego što je danas!

Biti popularan nije teško u sadašnjim vremenima… nekad je dovoljno samo da promeniš frizuru ili boju kose. Vlast je društvena kategorija kojoj može biti izložen svako ko ima hrabrosti da svoju ideju o bilo čemu javno izloži i zatraži da ga masa prati, pod određenim uslovima, masa pristaje i tu počinju problemi…

Koja je to najteža i najzahtevnija uloga u Vašoj glumačkoj i  životnoj  karijeri, s obzirom da ste otac petoro dece !?

Najzahtevnija uloga u pozorištu je Ahmed Nurudin… a u životu, upotrebio bih izraz “položaj”… Svaki čovek je rođen da bi živeo, razvijao se, razmnožavao… Biti roditelj je misija, to ne može svako i to je dobro, jer imamo dosta slučajeva da su deca poluroditelja veoma nesrećna i izložena nepravdi. Srećan sam kao otac – tata, moja deca su divni ljudi.

Ako država ništa ne preduzme po pitanju nataliteta, Srbi će nestati kao narod. Deca su postala “zadnja briga” ove države. Zbog čega?

Mislim da ne treba očekivati od Vučića da nam pravi i decu, to ćemo mi mnogo bolje, jer znamo koliko nam dece može napuniti srce. Država polako počinje brigu o natalitetu, što je trebalo započeti bar pre dvadesetak godina. Svaka vlast se trudila da iz budžeta zagrabi sebi sve što može, a opoziciji prepuštala vruće kestenje.

Ova vlast je prva koja se zaista hrabro upustila u rešavanje gomile zaostalih i nerešenih problema – ne ide sve onako kako bismo želeli, ali, bolje i teže napredovanje nego uporno propadanje. Sva socijalna davanja koja su u jednom trenu morala biti pretrešena, a pomalo i zaustavljena, biće vraćena na pravedniji i potrebniji način… To je moje uverenje.

Kako gledate na sve manje ljubavi, jer izgleda ponekad da je pored radosti zabranjena i ljubav. Ne čini li Vam se da je istorija modernog čoveka priča bez ljubavi?

Ljubav je sastavni deo svakog čoveka. Ljubav je suština. Ko je protiv ljubavi, taj je protiv čovečanstva. Moderan čovek je nekakva loša mešavina, kao divan cvet bez mirisa. Mediokriteti uspostavljaju nekakve moderne vrednosti… prave alternativnog čoveka? Nedavno su me pitali šta mislim o alternativnom pozorištu, odgovorio sam da alternativa još uvek nije neophodna, jer klasično pozorište ima teške grčeve od nerazumevanja onih koji se njime bave. Tako se i tzv. moderni čovek snalazi u životu bez ljubavi, jer u tom modernizmu ljubav je emotivni nivo izložen sprdnji i izopačenju.

Koliko je dobro da glumci danas zastupaju glas javnosti!? Da budu GLASNOGOVORNICI!?

Smatram da ljudi koji ZAISTA zastupaju glas javnosti, odavno nemaju priliku da javno nešto i kažu. Glumci su uglavnom lako upotrebljiva društvena kategorija ljudi, jer su zbog prirode svog posla osuđeni na ocene i dobru volju onih kojima su oni potrebni samo u jednom trenutku. Mnogo puta se zbog toga od mojih kolega mogu čuti i pročitati gluposti kojih se ni oni ne pridržavaju.

Gledano istorijski, glumci  nisu bili uzorni građani. Glumice su poistovećivali sa kurvama zbog “sumnjivog morala”. Sahranjivani su mimo seoskih i gradskih grobalja!? Danas se glumački doajeni sahranjuju u Aleji počasnih građana…

Glumački doajeni..? Odskora svakakvog bilja ima u toj (bašti) aleji… valjalo bi je malo pro(u)rediti.

Da su na čelu Srbije bili bolji političari, da li bi srpska budućnost bila svetlija?

Bolji političari? Vođe su uglavnom dobre, ali, saradnici su češći problem… Josip Broz se krajem sedamdesetih u Zenici okupljenim građanima obratio rečima “ dragi građani Tuzle”. Mi smo veoma retko imali političare koji su imali dugoročni plan, možda i zato što se kod nas političke opcije smenjuju bez ikakvog smisla i logike, političari uglavnom kratko traju. Razlog treba tražiti i u tome da su često primorani da više vremena potroše u amortizovanju udaraca opozicije, nego u ostvarivanju predizbornih prava.

Pod uticajem EU skoro ceo svet priznaje nezavisnost Kosova, navodeći i nas Srbe da se odreknemo “svoje kolevke”. Kakav stav zauzimate po tom pitanju?

Kosovo je Srbija!!!

 Nije li srpski narod prezasićen lekcijama o nezdravom nacionalizmu, reformama i ulasku u Evropu u kojoj je od kako zna za sebe!? Unutar EU ne postoji ekonomska ravnopravnost, jer ta zajednica ne prihvata zemlje Balkana  kao punopravne, već kao kolonije…

Mi smo samo jedan poligon, koji treba da se očuva, koliko je moguće, a za to najveću odgovornost snose političari. Kapitalizam nije socijalna ustanova, već društveno uređenje, koje ne priznaje ravnopravnost, već samo dobit.

Da ste na mestu predsednika Srbije, šta biste Vi danas uradili?

Bavio bih se istim poslovima, kao i gospodin Vučić… jedino na sebi svojstven način. Potrudio bih se da oduzmem kriminalnoj grupi političara brojne i ničim dobrim zaslužene pogodnosti.

Ima li uopšte izlaza za nas Srbe? Šta nam je činiti!?

Naravno da ima… treba raditi. Samo kvalitetan rad kvalitetnih stručnjaka na svojim mestima, a bez familijarnih i kumovskih uslovljavanja.

S obzirom da ste u šestoj deceniji života, šta biste voleli da doživite u karijeri, porodici i državi!? I, vredi li biti buntovan u zrelim godinama?

Čovek koji svoje ambicije i način života okuje godinama svog životnog doba, nema nikakve šanse u bilo čemu. Moja životna parola je – propada samo onaj ko ne pokuša da uspe! Voleo bih da doživim sreću svoje dece I unučadi. Voleo bih da doživim kraj svog mandata na čelu Beogradskog dramskog pozorišta, kao jednog od najuspešnijeg pozorišta u regionu… Čovek snuje, Bog odlučuje.