Uroš Tripković, je pre dve godine prelomio i odlučio da prekine uspešnu karijeru. Po oceni brojnih stručnjaka jedan od naših najboljih šutera, rekao je tada da “životnije samo košarka”. Prošle godine počeo je da se bavi uzgojem borovnice na imanju u Preljini, a ove je ušao u posao sa aromatičnim smiljem.

– Bilo je i drugih ideja, ali sam prvo postavio sebi pitanje da li je to nešto što bih voleo da radim. Ako čovek ima mogućnosti, treba da obrati pažnju na to. Jer, ako je to nešto što mu se ne sviđa, to može trajati samo neko vreme, a to nisam hteo.

Kada je napustio košarku, razmišljao je o raznim poslovima kojima bi se mogao baviti. Izbor je pao na voćarstvo, naizgled bez velike veze sa njegovom profesijom.
– Želeo sam, pre svega, da nađem nešto što bi me ispunjavalo, da mi ne bude opterećenje, već nešto što mi je zanimljivo. Da spojim, kako kažu, hobi i posao. Jednostavo, trebalo mi je nešto čemu bih se iskreno posvetio. I to sam pronašao upravo u voćarstvu, u uzgoju borovnice – objašnjava Uroš i nastavlja.
– Ovo je još uvek probna faza sa 1500 sadnica. Pre konačne odluke, o svemu sam se dobro informisao, učio o proizvodnji i plasmanu. Zasad je potpuno obezbeđen protivgradnom mrežom i sistemom za navodnjavanje. U sadnji, ali i ostalim poslovima, pomogli su mi roditelji i prijatelji. Plantaža sa smiljem je u podnožu Suve planine u tom poslu sam kooperant. Prvu berbu očekujem sledećeg leta, nakon čega će se raditi destilacija eteričnog ulja, jednog od najskupljih na svetu, koje se koristi u kozmetici i farmaciji.

Posle skoro dve decenije pehovi sa povredama odvojili su ga od košarkaškog terena.
– Dva puta sam operisao kuk, operisao i nerv na stopalu. Lomio sam koščicu na desnoj ruci, imao još gomilu sitnih povreda za nepunih 27 godina, sa koliko sam se poslednji put operisao. Dosta pehova, ali to je sastavni deo sporta. Možda je trebalo da sve to probam da umanjim preventivnim vežbama, možda nisam dovoljno radio na tome kad sam bio klinac. Većina igrača počne da razmišlja o tome posle 30 godina, a trebalo bi uvek. Imao sam dosta vremena da razmislim. Teško je, naravno, ipak je to kraj karijere, kraj jednog poglavlja u životu. Ali, odluka je morala da se donese.

Počeo je u dresu Borca, nastavio u Partizanu, sa reprenzetacijom je osvojio srebro na Evropskom prvenstvu 2009, a zatim sledi igranje za Huventud, Unikahu i Fenerbahče Ulker.
– Mlad sam došao u Beograd. Imao sam 15 godina kada sam potpisao za Partizan. Naravno da mi je žao što sam tako rano završio, što nisam imao bolju karijeru. Čak i igrači sa vrhunskim karijerama uvek misle da je moglo bolje. Sigurno sam mogao mnogo više da napravim, ali se neke okolnosti nisu poklopile. U suštini, zadovoljan sam. Ne mogu da bijem glavu oko toga šta sam mogao da budem da nije bilo povreda. Ali, imao sam uspešnu karijeru, u Partizanu gomilu trofeja, srebro sa reprezentacijom.

Sa porodicom živi u Beogradu, a u košarkašku halu ulazi samo kao gledalac.
– Sada mogu mnogo više da provedem vreme sa porodicom Naročito ćerkama, koje su male i potrebna im je pažnja.

Srđan Antić