„POSLEDNJI ROK“ Valentina Rasputina VEČERAS PREMIJERNO u BDP

„NEMANJIĆI“ osvajaju SRBIJU
19. фебруара 2018.
Danici je mikrofon spao u kosu!
22. фебруара 2018.

„POSLEDNJI ROK“ Valentina Rasputina VEČERAS PREMIJERNO u BDP

“Hvala Kirilovu na divnom iskustvu koje je doneo i podelio sa ansamblom BDP-a. Njegov način rada je vrlo poseban i naši glumci su veoma zadovoljni. Dobili smo predstavu koja je po mnogo čemu neobična, a njena najveća vrednost je to što je pozorišna, što ima specifičan rukopis koji će publika voleti”, izjavio je direktor Slobodan Ćustić i naglasio da ne želi da “sortira” publiku – u smislu da jedni idu u Atelje a drugi u JDP, nego da svi pozorišni zaljubljenici mogu doći u BDP i naći dobru predstavu za sebe.

Predstava govori o otuđenju koje je prokletstvo savremenog doba. Ljudi iz iste porodice, iz istog “gnezda” ne mogu da nađu zajedničku temu za razgovor… Oni dolaze u rodnu kuću da sahrane majku (koja je, zapravo, na samrti), ali ona se odjednom oseća bolje: budi se, prepoznaje ih, traži kašu da jede. Majka je “oživela” zato što su se deca ponovo oko nje okupila. Ali užas je u tome što svako od njih ima svoje poslove i ne može da se oslobodi podsvesnog pitanja: kada će majka da umre! Jer, prolazi vreme, a oni bi već trebalo da se vrate svojim svakodnevnim obavezama.

“Seoska proza je moj jezik, moja tema. U njoj se ne može falširati”, objašnjavao je Rasputin.

On poznaje narodni karakter ne tako kako je uobičajeno u tradicionalnoj sovjetskoj klasici. Njegovi junaci satkani su od najupečatljivijih crta nacionalnog karaktera – mudrog, slobodoljubivog, čas buntovnog, čas suzdržanog i uvek vrlo stamenog. Pisao je o ravnodušnosti, nestanku normalnih porodičnih odnosa, ljubavi i tolerancije, o potrebi za povratku korenima i istinskim vrednostima morala i duhovnosti.

Uporedio bih “Poslednji rok” sa Markesovim “Sto godina samoće”. Rasputin je u jedno vreme bio proskribovan kao “seoski” pisac, a zaboravlja se da se i radnja Markesovog romana dešava u malom mestu Makondu… Ipak, niko zbog toga o Markesu ne govori kao o seoskom piscu. Kod obojice, jedna od najvažnijih tema je porodica i pitanje u kom trenutku ona počinje da se ruši, da se cepaju bliske veze, izjavio je reditelj Valerij Kirilov.

Ovo je priča kako mi u nekom trenutku izneveravamo sopstvenu prirodu, nebitno da li u gradu ili selu. A to se dešava kada “izdajemo” sopstvene roditelje. Proces samouništenja počinje kad ih se odričemo i kad ih zaboravljamo. Za mene lično, bitnije je što sam sin svoje majke nego sin bilo koje države, istakao je Kirilov.

Režiram ono što znam. I sam sam odrastao na selu, u ženskom okruženju: odgajile su me mama, baka i kuma. Tako da je lik seoske žene koja sve može da nosi na ramenima jedna od najdražih pojava u mom životu. U šta jedan čovek treba da veruje? Svako od nas ima detinjstvo koje ne može da promeni, to je stalna veličina. I kad osluškujemo sopstveni početak, branimo se od nejasnih simbola i sumnjivih vrednosti, zaštićeni smo od rizika da sami sebe izneverimo i izdamo. Svaki čovek pravoslavne duše ta razmišljanja shvata i prihvata. Dakle, „Poslednji rok“ je apsolutno univerzalna priča u tom smislu i biće Srbima bliska ništa manje nego Rusima, kaže Valerij Kirilov.

Staricu igraju, naizmenično, Danica Ristovski i Jadranka Selec, ali nije reč o klasičnoj alternaciji. Obe glumice igraju i staričinu drugaricu iz istog sela, te će se smenjivati u rolama od predstave do predstave.

Unuku igra Tamara Aleksić, a u ansamblu su Andrej ŠepetkovskiMilena Pavlović ČučilovićSandra BugarskiMilica MilšaJovo MaksićBoris KomnenićNada Macanković i muzičar Ljubomir Ćustić.

Nađa A. Keleris

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *