Sinoć je u Drvengradu otpočeo svoj filmski život 12 po redu Kustendorf
Iako zavejan snegom, Drvengrad je od sinoć pa sve do 16 januara centar filmskog sveta. Da je tako, potvrđuju i sami gosti – filmofili koji su sedeli u prvom redu: gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić, glumac Miloš Biković, advokat Zdenko Tomanović, bivši košarkaš Dragan Tarlać, ambasador Kube u Srbiji…
Ovogodišnji Kustendorf 12 po redu, održava se pod krilaticom „Savršeno tuce“. Na sinoćnjem otvaranju, pred krcatom salom, prisutnima se najpre obratio Emir Kusturica:
Ovaj festival, koliko ja vidim, ostaje veran tome da se životne utopije pretvaraju u realnost i da je pamet mladih i starih sveto jedinstvo a da će dobri filmovi biti vidljivi kao pobedničke zastave koje svako malo zaustavljaju naš pogled i ubrzavaju rad srca.
U duhu slogana, specijalnu tačku u režiji Emira Kusturice izvele su akrobate iz Cirkusfere: Sanja Radulović, Ivana Koraksić, Kristina Šormaz i Vojislav Šantić praćene muzičarima „The no smoking orchestra“ koji su kombinovali kolo i muziku iz filmskih klasika. Prikazana su i dva kratka filma nekadašnjih studenata Romana Polanskog (Dva čoveka sa ormarom) i Kštištofa Kišlovskog (Kancelarija), kao neki vid savršenog početka festivala. Obraćajući se prisutnima, Emir Kusturica sasvim otvoreno je rekao da se prethodnih dana mučio pokušavajući da napiše govor za otvaranje ovogodišnjeg festivala.
– Ako kažem „Film je umetnost koja stiže u vlastiti zenit“, ne ide da vas lažem. Film je bio u tom zenitu sedamdesetih, kad sam ja studirao i kad su ovi ljudi (Polanski i Kišlovski) pravili filmove.
„Nema više filma“. I to bi bilo netačno.
Da izgovorim frazu kako „film trži svoj put“, to bi suviše ličilo na onu ideju da čovek na svom životnom putu traži boga pa ga neko nađe a mnogi se trude da ga ubiju. Ako već ne mogu da ga ubiju, onda ubiju boga u njima.
Možda bi pomoglo da krenem da kukam. Da kukam nad sudbinom rediteljskog zanata i da naričem kako budale režiraju filmove. Ne smem, jer bi to bilo nadmeno, posebno kad svi znaju da budale padaju od neizlečivih bolesti a nije ni moje da određujem ko je budala a ko nije.
Kad bi na ovom mestu okrivio Holivud, o tome bih, doduše, nešto mogao da kažem, i umeo sam, ali imam i ja mere. Da li da kažem, recimo, da sam, zaprepašćen, kad sam ušao u kuću svog prijatelja i video njegovog sina kako ne može da se snađe na guglovoj listi, gde skroluje i ne može da se zaustavi ni na jednom filmu, onda sam shvatio da će u budućnosti trebati da se obučavaju vodiči za filmove.
Ne bi za taj početak govora pomoglo ni kada bih uzviknuo „Film je mrtav, živeo film!“, pošto je film abdicirao i prepustio kraljevinu elektronskoj slici. Tu se desilo ono najgore.
Možda bih mogao da počnem citirajući američkog sociologa koji je napisao, „pošto su već ubili boga, oni su napravili elektronsku sliku“. Elektronska slika je nešto čemu se svi kreću, ljudi idu ka elektronskoj slici kao nekad što su išli ka svetom trojstvu. Dakle, umesto da idu bogu, idu sebi i mnoštvu vlastitih slika koje postaju svaka za sebe deo neke idolatrijske propagande.
Da se posvetim istoriji (to mi u poslednje vreme ide dobro) da kažem da naši istorijski filmovi liče više na svečane akademije, ali ni to nije dobro za neki dobar početak, šta će mi to, jer svaka budala zna da napraviti film nije isto što napraviti vodoskok ili rijaliti šou.
Ono čime bih mogao da počnem, ali sam već mnogo govorio pa sam propustio šansu, jeste da filmovi nastaju iz ambijenta. Film ne može da nastane ako u komuni ne postoje uslovi za to. Možda bi bilo sreće da sam počeo sa idejom da je film pobegao na televiziju. Ali kako je film uvek bio na televiziji ne možemo reći da je pobegao, nego je tamo već bio. Film se sakrio u reklamama. Film je počeo da – možda je tako trebalo da počnem ovaj govor! – film je izvukao svoj novi jezik iz te dinamike u kojoj se nešto reklamira. Možda je najbolje bilo da sam počeo sa idejom kako je film kao more. Ali pošto Srbija nema more, onda je to mnogo teško. Ali, dobro, ima reka, jezera i tamo postoje mrestilišta za filmove.
Najgore bi bilo kada bih i ja sam pomislio da sam riba ali da mnogo pričam. A razlozi za ćutanje su upravo u superiornosti ribe. Možda sam tako mogao dapočnem? Veliko je pitanje. Zašto riba ćuti? Riba ćuti jer joj je sve jasno i ne mora ništa da govori. Dakle, došlo je vreme da i ja nešto kažem, kad već ne mogu da sklopim ovaj svečani govor. Ovaj festival, koliko ja vidim, ostaje veran tome da se životne utopije pretvaraju u realnost i da je pamet mladih i starih sveto jedinstvo a da će dobri filmovi biti vidljivi kao pobedničke zastave koje svako malo zaustavljaju naš pogled i ubrzavaju rad srca. Možda je ovako trebalo da počnem, istakao je Kusturica.
Ministar kulture Vladan Vukosavljević, takođe je bio u nedoumici šta reći prisutnima, ali ga je filmska atmosfera inspirisala. – Retko koji dorf postane burg a retko koji burg postane „štat“ (stadt), a tek malo koji štat postane hauptštat. San svakog sela je da postane glavni grad ali, eto, desilo se da jedan dorf u brdovitom delu Srbije već 12 godina u januaru mesecu postaje prestonica filmske umetnosti u celom svetu – rekao je ministar.
On je dodao da svetlost sa Mećavnika već 12 godina osvetljava ne samo oblast filma već umetnost i kulturu u svetu na osoben, delikatan, specifičan i dragocen način.
– Kada bismo na globusu nacrtali putanje velikih i važnih gostiju, ali i svih mladih talenata koji su dolazili iz celog sveta na Mećavnik, simbilički gledano, nacrtali bismo krvotok jedne kulture i krvotok jedne umetnosti čije je srce svakih sedam dana godišnje upravo na Mećavniku…
Želim da svetlost sa Mećavnika obasjava i srpsku i evropsku i svetsku kulturu u godinama koje su ispred nas i da svake godine sve veći broj mladih ljudi dolazi ovde da se zarazi virusom prave, istinske autentične kulture i prenese ga u sredinu iz koje dolazi i da se tako ono što se može iz ovoga sveta spasiti na kraju i spase – poručio je Vukosavljević.
Glumac Slavko Štimac, ovogodišnji dobitnik Nagrade za buduća ostvarenja, imao je i čast da svečano proglasi festival otvorenim zahvalio se rečima da mu je velika čast, naročito što nagradu dobija od nekog ko je majstor svog zanata.
– Emire, ti i ja smo proveli mnogo dana i noći na filmskom setu ispred i iza kamere, ali jako si me prijatno iznenadio ovim. Nagrada nosi naziv za buduće filmove, nadam se da ću ih raditi i spremam ih a tebi Emire takođe želim puno filmova i želim da ovaj mali festival, po mnogo čemu specifičan i jedinstven, želim da traje još puno godina – poručio je Štimac.
– Slavko je jedinstvena pojava u svetu filma, istakao je Emir i dodao: – Nikada i niko naš, toliko naš, nije tako direktno izražavao emociju kao Slavko. Kada, posle mnoštva glumaca koji se nađu pred vama, dođe na Slavka red, onda odahnete. Samo on i Paja Vuisić imali su taj talenat da nepogrešivo izgovaraju replike. To je čovek koji je lakoćom virtuoza unosio emociju u svaki objektiv. Mislim da je ovo divna prilika da mu se zahvalim za to mnoštvo filmova i da izrazim nadu da ćemo makar još jedan da uradimo do kraja.
Nakon programa otvaranja prikazan je novi dokumentrani film Emira Kusturice, „Pepe, jedan uzvišeni život“, o poslednja dva dana predsedničkog mandata Urugvajca Hosea Muhike („Zabranjeno je plakanje“, poručio je Kusturica), a onda je Veliki orkestar narodne muzike braće Advahov iz Moldavije sa svojih 40 muzičara održao vanserijski koncert.
