Nakon filma “Ime: Dobrica, prezime: Nepoznato” glavni glumac filma Slavko Štimac je za Avalainfo.net istakao da i okoreli kriminalci vole da su u društvu dobrih ljudi!

Nakon projekcije filma na ovogodišnjem SOFEST – u, Slavko Štimac je bio raspoložen da svoje zadovoljstvo podeli sa nama. Iako je reditelj Srđa Penezić izjavio da ga je Slavko podsticao da snimi ovaj film, naš sagovornik ističe da je ideja bila zajednička. Vesna (Golubović, supruga), Srđa i on su zajedno imali ideju o nečemu dobrom, nečemu pozitivnom, što će da neguje lepe vrednosti, ali i da bude posveta klasičnom filmu.

Na početku filma prikazuje se detinjstvo glavnog junaka za šta su korišćeni isečci iz filmova u kojima je Slavko glumio kao dete. Za je moje prvo pitanje glasilo: čija je to ideja bila!?

– Srđina. On je režirao dugometražni animirani film „Film noir“ i ima jako dobro tehničko iskustvo. Njemu je palo na pamet da imamo jedinstvenu priliku da pratimo istog glumca od malih nogu do današnjeg dana, s obzirom na to da sam ja rastao na filmu. Prema tome su birani isečci i prilagođeni dijalozi, to je sve malo odužilo post produkciju, trebalo je dosta čistiti, doterivati. Niko u svetu to do sad nije uradio tako da je to jedan mali kuriozitet ovog filma.

Likovi u filmu se često protive Dobričinoj pozitivnosti. Ne žele da čuju nešto lepo, već insistiraju da sve bude negativno. Koliko to govori o zlu koje se ušunjalo međ’ ljude?

Govori o navikama, na šta nas mediji navikavaju. Ljudi u većini jesu dobri i čine dobro, kažu da i okoreli kriminalci vole da budu u društvu dobrih ljudi.

Kako procenjujete reakcije publike na temu filma?

Često nam se ljudi javljaju da kažu da ih drži inspiracija i dobro raspoloženje i po nekoliko dana posle filma. Znam da su te reakcije iskrene i ne sećam se da sam to ranije doživljavao u tolikoj meri. Film nije dugo bio u bioskopima, ne znam koliko ljudi ga je videlo, koliko ljudi uopšte idu u bioskop i kako ih namamiti. Ali ima i svoj televizijski život, ide polako, najvažnije je da ga što više ljudi vidi.

Bajkovitost ovog filma u mnogome odudara od onoga na šta smo navikli da gledamo u domaćem filmu…

To je i bio cilj, smatram da se treba malo odmaknuti od ovoga što se radi danas i baviti se nečim što može biti i podsticaj i inspiracija. Znam da su teška vremena, uvek se tako govorilo, i jesu zaista, ljudi teško žive, ali mislim da za ovakve filmove ima mesta i te kako u našem društvu. Sudeći po reakcijama ljudi vidim da je to tačno.

Na koji način ste ušli „pod kožu“ Dobrici?

Jako je teško igrati lik koji je od početka do kraja isti, nema transformaciju, on je jednostavno suštinski dobar i ne menja se. To možda deluje lako ali je ustvari najteže. Mi smo napravili divnu atmosferu za vreme snimanja, smatram da je to jako važno, i mislim da se to vidi i oseća u filmu. Što se tiče mog lika, ja sam jako zadovoljan, on je upravo onakav kakav je trebalo da bude.

Dobrica otvoreno kritikuje državu zbog čega završava u zatvoru. Koliko se u tom liku ogleda prošlost, a koliko trenutno stanje?

To je osvrt na njegov lik, pre svega on je jako iskren i govori ono što misli, nema te stvari koja može da ga pokoleba u tome da bude dobar i da u svemu nalazi dobru stranu. Samim tim i boravak u zatvoru i sve nedaće koje on podnosi, to je sve u cilju prikazivanju lika. Što se tiče prošlog vremena i sadašnjeg, ja mislim da je tu najbolji primer novinarka koja predstavlja u velikoj meri današnju medijsku situaciju. Naročito kad priča o tome kako je bila proganjana, a Dobrica joj kaže „pa vi ste tako divno i nadahnuto govorili o tom sistemu i komunizmu, da je tu bilo i dobrih stvari“, a ona se zgrane, to je otprilike to. Često sam sretao ljude za koje znam da nisu imali nekih velikih problema u bivšem režimu ali su svi redom govorili kako su bili proganjani, disidenti. To je bio mali osvrt na tu situaciju, kako se preko noći pesma promeni.

Nađa A. Keleris