Nikola Ristanovski:

   Zanimaju me obični ljudi i njihovi životi!

Iako je izvan zidina KC Požarevac vladala glasačka euforija za izbor predsednika Srbije, ni u KC nije bilo ništa bolje. U drami „IVANOV“ A.P.Čehov, postavljeno je pitanje: „Da li je ovo svadba ili parlament!?

Razgovarala: Nađa Keleris

Drugo festivalsko veče „Dani Milivoja Živanovića“ u Požarevcu izvedena je drama „Ivanov“ koga je bravurozno odigrao NIKOLA RISTANOVSKI. Predstava je mučno srceparajuća. Na samom kraju, pre samoubistva, Ivanov se pita – da li je ovo svadba ili parlament? Zato ga najpre pitam – Koliko su zaista današnje svadbe parlament i obratno!?

– Moram priznati da sve manje pratim parlament. A, sa druge strane razumem Čehova zašto je to napisao. Razumem njegovu ironiju. Danas je sve postalo parlament. Svadbe su postale parlament, parlament je postao svadba. Još jednom se pokazalo da je zaista Čehov bio čovek koji je gledao 200 – 300. godina unapred. Neko mi je sinoć rekao – pa kako ste dodali tu rečenicu? Kažem – proverite ruski original, videćete da se tako završava komad. Prosto neshvatljivo, ali tako se završava komad, baš tom rečenicom. Svako ima svoju asocijaciju. Meni je ona jako duhovita! U najtragičnijem trenutku pre samoubistva da izgovorite takvu rečenicu je u najmanju ruku lucidno.

Zar čovek mora da izvrši samoubistvo da bi ljudi iz njegovog okruženja shvatili njegovo biće i njegovo unutrašnje ja!?

– Puno je nesrećnih ljudi. Naravno da nije izlaz samoubistvo. Međutim, jako je teško suditi nekome, kao na primer ovom liku – kad govorimo o Ivanovu. Danas je nepodnošljivo: misliti, biti iskren i osećati. Možda je ključna reč biti iskren. Jednom je Strindberg rekao da kada bi ljudi bili iskreni – zaista iskreni – svet bi propao za 24 sata.

Ja u to duboko verujem. Iskrenost može biti jako nepodnošljiva stvar, ne samo prema drugima nego i prema sebi. Dakle, moramo biti vrlo pažljivi kada pričamo o iskrenosti, jer ona sadrži puno toga – puno stvari koje nam se neće dopasti. Vrlo pažljivo tretiram fenomen iskrenosti, a ovde u liku Ivanova to je ključna reč.

Koliko pozorište i sama umetnost mogu da promene svet ili da mu daju smernicu i navedu ga na razmišljanje?

– Kada bih prestao da verujem – ne bih bio ovde. U principu, onog trenutka kad prestanem da verujem da pozorište zaista može da promeni svet, verovatno se više neću baviti glumom. Naravno da je to jedna Don Kihotovska situacija, ali nemam izbora! Nemam izbora! Moramo ga menjati iznutra i to krenuvši od sebe samih. Ne osuđivati one preko puta, nego stalno polaziti od sebe. Mislim da je to jako bolan put, ali jedini validan način da se nešto promeni u svetu generalno.

Kao hrišćani, mi nemamo pravo da bilo koga osuđujemo. To pravo je samo u Božjim rukama, zar ne!?

– Naravno, to je veoma tačno. Ivanova svi osuđuju, čak i oni koji se kunu u svoju iskrenost i poštenje. To je možda najgora situacija. Svaki čovek koji ne sumnja u sebe, verovatno nije dovoljno pošten.

Mi smo živeli u jednoj lepoj i velikoj Jugoslaviji, koja se preko noći raspala. Šta misliš uopšte o našim političarima? Da li su oni svih ovih godina bili veći glumci od samih glumaca?

– Nažalost, moram da priznam da vrlo malo mislim o njima. Naravno, ne mogu se stvari generalizovati. Meni je bilo najlakše da previše ne razmišljam o tome da bih imao vremena da se bavim velikom literaturom, umetnošću, običnim ljudima – koji nemaju potrebu da vladaju nad bilo kim. Meni je u principu nejasno i neshvatljivo čemu zapravo služi vlast? To je fenomen. Neko ima želju da vlada, neko je nema. Mene u principu zanimaju obični ljudi i njihovi životi.

Pogađa li te siromaštvo ljudi na ulicama? Ovde siromasi redovno preturaju po kontejnerima. Kako se osećaš kad ih vidiš i da li je to svakodnevna slika i Skoplja?

– Siromaštva ima svugde u svetu. Većina “smo” – “su” – evo “su” na ivici egzistencije. Ne razumem kako neko može biti srećan, a pri tom biti okružen nesrećnim ljudima? Nešto tu nije u redu, nešto nije normalno. Najbolje se osećam kada oko sebe vidim minimalno zadovoljne ljude: provode svoje dane, egzistiraju normalno sa svojijm porodicama, sa svojim normalnim problemima, čak i egzistencijalnim, ali sa nekom nadom u nešto. Svet se pretvorio u jedno veliko podzemlje. I to neće dugo da traje, to je neizdrživo, disbalans je veliki – moraće se vrlo brzo nešto promeniti. Naravno, biće to na veoma drastičan način.