PUCAJ AKO SI JUNAK: Herojska priča o Tiboru i „Spartancima“ s Košara

Tibor Cerna, čiji su spomenik juče u Debeljači kod Kovačice otkrili njegova majka Kata Cerna i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, jedan je od 108 pripadnika Vojske Jugoslavije koji su stradali u odbrani rejona karaule Košare, kada su ih 1999. napale udružene snage terorističke OVK, regularne albanske vojske i NATO snaga.

On je uz, šestoricu oficira, 13 podoficira i 88 vojnika Vojske Jugoslavije, koji su u toj krvavoj bici sa agresorom koji je imao podršku 24 helikoptera tipa „Apač“, 30 tenkova, 24 oklopna transportera i 24 višecevnih bacača, dao život da zaustavi hiljade albanskih vojnika, da preko Košara prodru u metohijsku ravnicu i Prištinski korpus Vojske Jugoslavije preseku na dva dela.

Brojna su svedočanstva o herojstvu ovih ljudi.

O herojstvu Tibora Cerne, heroja sa Košara, danas u Debeljači pričao je njegov preživeli saborac sa krvave karaule, Vojislav Vukašinović.

„Tibor je duže vreme bio u rovu sa drugarima, saborcima. Tukao ih je neprijateljski snajper koji nisu mogli da eliminišu. Nešto je moralo da se preduzme. Rekao im je šta će uraditi — ustao je da bi ga snajper pogodio, a naš vojnik je otkrio neprijatelja i eliminisao ga“, pričao je o neviđenom herojstvu mladića Tibora Cerne Vukašinović.

Prvi metak, kaže, nije pogodio Cernu, ali drugi jeste.

„Posle drugog je pao i rekao: Za ovu zemlju vredi ginuti“, seća se Vukašinović.

Priču o Tiboru je pre godinu dana na svom nalogu na Fejsbuku prvi objavio Darko Nikolić i objasnio:

„Nije to priča o srpstvu jer je njen junak Tibor Cerna, već o ljubavi prema zemlji“.

Tamo, u paklu Košara, napisao je Darko Nikolić, gde je po 12 vojnika branilo odseke na koje je jurišalo po 300 neprijatelja, komandir jednog odeljenja bio je Tibor Cerna. Rođen u Beogradu 8. novembra 1978, on je u junu (već krvave) 1998. godine dobrovoljno tražio da dođe u vojsku, pa kada je došao, onda je tražio da ide u Peć, a odatle je bio upućen — na Košare.

Naspram njega i njegovih drugova bilo je toliko artiljerije i toliko neprijatelja da je smrt bila gotovo izvesna, samo je bilo pitanje „sada ili malo kasnije“.

U priči o Tiboru ključno je vreme od 9. do 27. aprila, kada je jedan snajperista iz Legije stranaca pod nišanom i u blokadi držao naše vojnike. Svakodnevno im je nanosio manje ili jezive gubitke, a nikako nije uspevano da bude lociran jer bi koristio samo po jedan metak pre duge pauze i pucnja sa druge lokacije.

Tog 27. aprila, posle dejstva snajperiste, Tibor Cerna se oprostio od zatečenih drugova, pa ustao i viknuo:

„Ustašo! ′Ajde, pucaj ako si junak, ja te čekam!“

Obarač je povučen. Metak iz snajperske puške je pogodio Tibora pravo u grudni koš. Ali, Tibor nije pao.

Da bi pružio mogućnost da neprijatelj dejstvuje još jednom kako bi ga naši snajperisti otkrili i konačno eliminisali, Tibor Cerna je ostao da stoji.

Ranjen, smrtno ranjen, okrenuo se ka svojim drugovima u rovu, koji su ga sve vreme odvraćali od te namere, i rekao:

„Za ovu zemlju vredi poginuti“.

Tada je usledio i drugi hitac. Metak je pogodio Tibora Cernu u vrat, ubivši ga na mestu. Trenutak kasnije, srpski snajperisti eliminisali su neprijatelja.

Vojislav Vukašinović, svedok i učesnik herojske bitke sa Košare, danas je u Debeljači opomenuo i zamolio:

„Molim vas da nikada ne zaboravite heroje, njihove majke, porodice, heroje invalide koji su ostavili delove svojih tela na vrletima Prokletija, pa i srpske ratnike koji se danas, a ni tada se nisu osvrtali prema sili koja ih napada, već prema svetinji koju brane“.

Izvor: Tanjug / Avalainfo.net