– Ovih dana smo svedoci istinske i sveobuhvatne borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji, ali i nastavka besomučne kampanje laži, izmišljenih afera, uvreda, pretnji i svakovrsnog štetočinskog delovanja protiv državnih i nacionalnih interesa Srbije od strane taštih, sujetnih i umišljenih, bahatih, osionih i, na sreću, malobrojnih kvazi političara i „stručnjaka“ opšte namene – koji sami sebe zovu nekakvom „elitom“ i koji, samo su svojim glavama, opsednutim mržnjom prema Aleksandru Vučiću, gaje predstavu da su nekakvi lideri nečega što oni zovu „druga Srbija“.

Jedan od njih, svakako najbogatiji, najhalapljiviji, a lišen čak i zrna morala i časti, u prepoznatljivom maniru zamena teza, i računajući na to da građani Srbije pate od kolektivnog gubitka pamćenja, na njegovom portalu, u njegovim medijima, izvrće činjenice i ponovo pokušava da laž proglasi istinom, onaj koga narod Srbije zna kao “cmizdravog” daje sebi za pravo da osporava odlučnu rešenost države da se obračuna sa organizovanim kriminalom, kao i same rezultate koji su u toj borbi postignuti.

Na sreću, građani Srbije vrlo dobro znaju ko su, i kakvi su, ti – samozvani lideri – taj Đilas, Jeremić, Obradović, Tepić… koji svakodnevno, kroz svoje medije, finansirane novcem opljačkanim upravo od građana Srbije, uporno lažu i vređaju, izmišljaju i klevetaju, prete i kroz medijsko blato provlače – ne samo predsednika Aleksandra Vučića i njegovu porodicu, nego – zapravo – i pre svega – Srbiju, državu koju, očigledno, ne vole, niti su spremni da se za nju bore, da za nju, i njen napredak i prosperitet, rade.

Oni, koji su – tobože – izloženi „represiji Vučićevog režima“, namerno zaboravljaju, a misle da su i građani Srbije zaboravili, da su oni, više od decenije – bili režim, bivši režim, na sreću, radost i spokojstvo građana Srbije – i da njihovu vladavinu Srbija pamti po potpuno uništenoj privredi, po stotinama hiljada ljudi bez posla i perspektive, po pljačkaškoj privatizaciji – u kojoj je jedino pravilo bilo – da se novac građana prelije u privatne, njihove džepove, po bolnicama, školama i vrtićima koje nisu podigli, čak ni obnovili, po stotinama kilometara auto-puteva koje nisu izgradili, po vojsci Srbije koju su gotovo uništili i ostavili je – ne bez oružja i oruđa – nego bez čizama i uniformi, po neradu, javašluku i devastaciji svih javnih službi, po inflaciji i kursu dinara koji je formiran u skladu sa dnevnim potrebama tajkuna i njihovim špekulacijama na berzama i tržištima roba i usluga, po nepostojanju drugih, osim njihovih, medija, niti ikakvog objektivnog i profesionalnog informisanja – za koje danas glasno, agresivno i svakodnevno, ni od koga ometani, sa svojih medija – tvrde da ne postoji, po korupciji koja je dospela u žižu međunarodne pažnje, po brukanju i unižavanju Srbije – i pred prijateljima u svetu, a naročito pred onima koji baš i ne gaje simpatije prema našoj državi i narodu, po nepostojanju ikakvog plana, vizije ili programa koji bi trebalo da bude od koristi Srbiji, osim programa koji se tiče njihovog ličnog bogatstva i toga da – bez napornog truda i rada – budu i ostanu na vlasti, po sklonosti da slušaju diktat moćnih i da pred njima kleče, da se ponižavaju, i lično, ali i da ponižavaju Srbiju i njene građane, da budu neodgovorni i kukavice, da budu i ostanu vlast – koja je sama sebi cilj i jedina svrha, rukovođena ličnim interesima i željom za bogaćenjem i privilegijama.

Oni su bili, red je da ih i na to podsetim, i režim za čije je vladavine bilo moguće da im, nekima od njih podržavana, organizovana kriminalna grupa ubije predsednika Vlade, što im je i sadašnja potajna želja, u svetlu aktuelnih događaja – s tim što je sadašnja meta onaj ko ih uporno i hrabro, svojim delima i radom, podseća na to ko su, kakvi su, kakvi su bili i kakvi su, na žalost, i ostali, onaj kome ništa i nikad za Srbiju nije teško, niti nemoguće, onaj ko je – iz haosa i pepela koji su oni, bivši, za sobom ostavili, uspeo da Srbiju uspravi i vaskrsne u svakom smislu i na svim poljima – Aleksandar Vučić.

Ali, pamte građani Srbije, pamti Srbija, i zna Srbija – i stoga im, čak i kad se, i ako se uopšte, usude da na izbore izađu, ili im se učini da će im njihovi moćni mentori pomoći da bez izbora ponovo dođu na vlast – uvek jasno, većinski, stavi do znanja – da su bivši. I, da će ostati bivši. Da su prošlost. Zato su oni tako jadni i bedni bili i ostaće zauvek “bivši režim” – rekao je Đorđević.