VEČERAS U BDP PREMIJERA „TOTOVI“ Ištvana Erkenja

Komad „Totovi“ Ištvana Erkenja, u režiji Ljiljane Todorović, biće premijerno izveden večeras u BDP sa početkom u 20 časova

Ova groteska sa elementima satire jednog od najpriznatijih mađarskih pisaca 20. veka, Ištvana Erkenja, građena je kroz tipične komediografske kalambure zabune sprovedene u priči zasnovanoj na apsurdu o pokušaju da se sačuva harmonija idealizovanog patrijarhalnog ustrojstva u maloj, zatvorenoj sredini, tokom Drugog svetskog rata, uprkos rastućoj represiji koja stiže sa novim političkim ustrojstvom.

Umetnički direktor BDP-a Andrej Šepetkovski smatra da će publika posle predstave biti nasmejana i zapitana, primetivši da u scenografiji koja je idiličan dom, izvor radosti, a kasnije prokletsva, uz originalnu muziku i odlične kostime, glumci igraju precizno tačno, poigravaju se žanrovima, gde dominira groteska i sofisticiran humor, baveći se trpljenjem tiranstva i pitanjem gde su granice tome.

Šepetkovski je rekao da se u predstavi postavljaju uvek aktuelna pitanja: zašto je čovek, koji je personifikacija zla, postao takav i kako ga vratiti na put čovekoljublja, pod kojim okolnostima nastaje takav monstrum i da li ljudi mogu biti pošteđeni rata. Naglasivši da sa „Totovima“ završavaju ovu sezonu i stavljaju tačku na ratne tematike.

„Totovi“ su bili diplomska predstava Ljiljane Todorović 1986. u Ateljeu 212. Tim povodom je ushićeno rekla:

„Iz zlatnih ruku Jovana Ćirilova sam dobila ovaj tekst. I nakon 31 godine Totovi su i dalje obična, uplašena porodica, okružuju nas isti ljudi, mali, ispravni, pokorni, uzorni građani, u svemu po propisu, spremni da ugode vlasti. Ni vlast nije promenila svoje atribute i najagresivnija je kada je najuplašenija“.

Ona je istakla da je groteska „prirodan žanr“ u kome svakodnevno živimo i da do nje dolazi kada se smejemo onome zbog čega nas podilazi jeza. Todorović se osvrnula na slepu pokornost građana vlasti radi egzistencije zbog koje su spremni da im ispunjavaju sve prohteve, pa čak i naslućenu želju ispunjavaju kao svetu dužnost! Dodala da je to mnogo lakše živeti nago napraviti predstavu o tome.

„Mi to živimo kao dobar dan, ali tokom rada na predstavi stalno se pojavljivao taj tihi otpor, pa sam morala sve da podsećam da mi nismo pokret otpora, već da se mi radujemo da budemo poslušnici. Kud oni okom, tu mi skokom“, objasnila je rediteljka.

Todorović je ponovila upozorenje pisca Ištvana Erkenja da je fašizam uvek i svuda moguć i naglasila da u spoju jezivog i smešnog nastaje izopačenost i da strah zemlju vodi u moralni apsurd.

U predstavi igraju Pavle Pekić, Bojan Žirović, Dušanka Stojanović Glid, Jelisaveta Orašanin, Jovo Maksić, a muziku Vladimira Pejkovića izvodi trubač Dušan Petrović.

„Konačno sam se oslobodila tragedija i drama i ušla u apsurd što je za mene novi i uzbudljiv teren“, koji je nastao u 20 veku. Mala zemlja, malog jezika i prostora! Dramaturgija izaziva apsurd koji je nerešiv, jer leži u karakteru i biću čoveka. Ovde nema ničega što nije po mom umetničkom ukusu, rekla je Stojanović Glid koja u predstavi tumači ulogu Mariške.

Pekić je podsetio da je tekst pisan sredinom 20. veka u represivnom sistemu u Mađarskoj i da se o slobodi priča na suptilan i uzbudljiv način, ali da je svakome od glumaca bilo teško da to scenski sprovede.

„Ja igram orla koji slobodu guši i na momente mi je bio potreban veliki napor da stvorim živu osobu, a ne karikaturu“. mehanizam o kom on priča o slobodi je toliko uzbudljiv, da prosto nismo znali kako to da izvedemo, dodao je on.

Jovo Maksić je primetio da je najveći apsurd komada u tome što „shvatate da zapravo ništa nije apsurdno i da se veliki broj istih takvih ljudi može sresti od Crvenog krsta do Slavije“.

„Ništa se nije promenilo valjda je u genetici ljudi da se tako ponašaju. Postoji uzrečica – ćuti, ne zovi đavola! Kada vidite da vam od čoveka kojem ne biste dali ni četiri ovce na papiru da čuva – zavisi sudbina – treba reći da to ne može! Komad je savremen i odgovora i ovom prividno mirnom vremenu“, rekao je Maksić.

Agiku je pre 31 godinu igrala Vesna Trivalić koja je tada bila studentkinja Druge godine glume u klasi Vlade Jeftovića. Ta uloga je Vesnu zapravo stvorila kao glumica, jer pre nje je bila anonimna.

S obzirom da u ovoj postavci Jelisaveta Orašanin igra Agiku, njegovu ćerku,  na pitanje da li ima dozu straha i zazor na koji način ulazi pod kožu liku, izjavila je da pritisak nema, da stoji iza svog talenta.

 Scenograf je Magdalena Vlajić, kostimograf Maja Mirković, za scenski govor je zadužena dr Ljiljana Mrkić Popović, a za scenski pokret Bojana Robinson.

Nađa Keleris