Predstava „Očevi i oci“, prema istoimenom romanu Slobodana Selenića, u dramatizaciji Kate Đarmati i režiji Veljka Mićunovića, biće premijerno izvedena sutra na Velikoj sceni

Reč je o adaptaciji jednog od najznačajnijih dela savremene srpske književnosti, u kome se prepliću porodična i društvena drama jedne epohe.
Roman „Očevi i oci”, protkan izuzetnim emocionalnim nabojem, sintetizuje nacionalno iskustvo i uspostavlja racionalan pogled prema korpusu tema koje se najčešće javljaju u promišljanju statusa srpske realne i mitske situacije. Iako ne prihvata romantizovanje prošlosti, Selenić takvu prošlost ne prezire, niti je osporava…

Kroz sudbinu porodice beogradskih intelektualaca Medaković, u periodu od 1890. do kraja Drugog svetskog rata, 1945. godine, jedan od naših najznačajnijih dramskih pisaca daje prikaz tadašnje srpske istorije, iz perspektive građanske elite tog vremena.

„U fokusu predstave biće upravo ono što nas na tematskom planu jasno opominje: da konzervativni ideološko – političko – kulturološki narativ zatvorenog društva i narativ onog drugog, liberalno otvorenog društva, oblikuju našu civilizaciju oduvek. Da ne živimo nažalost ništa posebno novo, ali svedočimo tome nanovo. I da mitska prošlost nije vrednija od sadašnjice, a još manje od budućnosti. Da identitet nije nešto zauvek dato i u kamenu oblikovano, a za šta ga proglašavaju ultratradicionalisti, baš kao što nije ni ono lako promenljivo i konfekcijsko u šta veruju ultraliberali. To bi moglo biti ono što bazično pokreće našu pozorišnu mašinu Očevi i oci. U neku ruku, jedan specifični pozorišni pastiš koji nas okupira na traganje za izrazom na sceni i, koji, verujem, nudi komunikaciju i dejstvo u teatru“, poručuje Veljko Mićunović.

„Kao što smo i postavili kao umetničku nameru, drago mi je što će publika videti novo pozorišno čitanje ovog izuzetnog srpskog romana iz ugla pripadnika mlađe srednje generacije, koja sa sasvim drugačijim iskustvom sagledava epohu o kojoj je reč“, kaže umetnička direktorka Drame Molina Udovički Fotez.

U podeli su Miloš Đorđević (Milutin Medaković), Nikola Rakočević (Stevan Medaković), Aleksandar Vučković (Mihajlo Medaković), Vanja Ejdus (Elizabeta Medaković), Vanja Milačić (Rahela Blejk), Sena Đorović (Nanka), Iva Milanović (Jelena)…

U umetničkom timu predstave su i Zorana Petrov (scenograf), Marija Marković (kostimograf), Nevena Glušica (kompozitor), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor) i Jasna Saramandić (asistent sceografa).
Biće ovo u Narodnom pozorištu prva postavka te Selenićeve tragične porodične sage objavljene 1985. godine.

REČ REDITELjA

Naši očevi i oci – naše nasleđe duhovno, intelektualno, ideološko – ono sa čim neminovno živimo do danas. Ili smo prisiljeni da živimo. U nemogućnosti otklona, zarad neprestanog iskopavanja i prekopavanja istorije, očevi i oci, obitavaju oko nas neprestano – podsećaju, progone nadziru i opominju.
Iz krhotina sećanja Stevana Medakovića gledaju nas, naše raspolućenosti, ugrožene intime, porodični raskoli i otuđivanja. Ukazuje se i jedno suštinsko nerazumevanje različitosti, pa bilo ono na nivou bazičnog po nacionalnosti ili po pitanju puko ideološkog.
Dok se, ujedno, ispostavljaju očiglednima naši unutrašnji egzili, bolne zarobljenosti i osećanje krivice koje teglimo do dana današnjeg.

Dobrodošli u Narodno pozorište!

Nađa A. Keleris