U ekskluzivnom razgovoru za AVALAINFO.NET glumac NIKOLA RISTANOVSKI sasvim otvoreno kaže:

Nepodnošljivo je misliti, biti iskren i osećati. Možda je ključna reč biti iskren. Jednom je Strindberg rekao –  kada bi ljudi bili zaista iskreni – svet bi propao za 24 sata.

Razgovarala: Nađa Keleris

Makedonski glumac Nikola Ristanovski na Velikoj sceni Narodnog pozorišta zadivio je publiku ulogom IVANOVA od A. P. Čehova. Svojim nesebičnim davanjem, još jednom je potvrdio svoju glumačku veličnu.

Njegov raskošan glumački talenat prepoznao je Egon Savin i to pre osam godina, poverivši mu ulogu Ahmeta Nurudina u Dervišu i smrti. Sa Nurudinom je pobrao deset nagrada i postao veoma popularan. Bravurozno je ulazio pod kožu: Raskoljnikovu, Stavroginu, Leoneu…

Nakon dva ipo sata u liku Ivanova , Nikola je vidno iscrpljen. Velika literatura, Čehov, šta reći, osim bravo!

– Ivanov jeste težak i naporan. Ovo je moj verovatno peti Čehov u životu i nikada nije bilo niti teže – niti lakše. Uvek je to veliki put. Međutim, najteži period zapravo je bio i jeste premijera. Mislim da smo se porodili na neki način i da je dete živo i zdravo. Teško je govoriti o utiscima, jer su jako sveži. Međutim, imam pristojan osećaj da igram u veoma lepoj predstavi – što je za mene zadovoljstvo.

Sudeći po premijeri Ivanova, publika je lepo prihvatila predstavu…

– Ja zapravo i nisam stigao da vidim reakcije. Međutim mogu naslutiti po pažnji, po tome kako diše predstava, mislim da je to jedan vrlo pošten pozorišni čin i jako se tome radujem.

Zahvaljujući Egonu Savinu koji te pre osam godina angažovao u Dervišu i smrti, ti si zaigrao u Beogradu. Sa beogradskim predstavama gostuješ i na svojoj sceni u Skoplju, zar ne?

– Velika stvar je poverenje Beograda, Narodnog pozorišta i svih ostalih pozorišta sa kojima sarađujem, kao i glumaca – kolega. Zaista mnogo cenim to poverenje i trudim se da ga opravdam.

Predstava je mučno srceparajuća. Na samom kraju, pre samoubistva, Ivanov se pita – da li je ovo svadba ili parlament? Koliko su zaista današnje svadbe parlament i obratno!?

– Moram priznati da sve manje pratim parlament. A, sa druge strane razumem Čehova zašto je to napisao. Razumem njegovu ironiju. Danas je sve postalo parlament. Svadbe su postale parlament, parlament je postao svadba. Još jednom se pokazalo da je zaista Čehov bio čovek koji je gledao 200 – 300. godina unapred. Neko mi je sinoć rekao – pa kako ste dodali tu rečenicu? Kažem – proverite ruski original, videćete da se tako završava komad. Prosto neshvatljivo, ali tako se završava komad, baš tom rečenicom. Svako ima svoju asocijaciju. Meni je ona jako duhovita!

U najtragičnijem trenutku pre samoubistva da izgovorite takvu rečenicu je u najmanju ruku lucidno.

Zar čovek mora da izvrši samoubistvo da bi ljudi iz njegovog okruženja shvatili njegovo biće i njegovo unutrašnje ja!?

– Puno je nesrećnih ljudi. Naravno da nije izlaz samoubistvo. Međutim, jako je teško suditi nekome, kao na primer ovom liku – kad govorimo o Ivanovu. Danas je nepodnošljivo: misliti, biti iskren i osećati. Možda je ključna reč biti iskren. Jednom je Strindberg rekao da kada bi ljudi bili iskreni – zaista iskreni – svet bi propao za 24 sata.

Ja u to duboko verujem. Iskrenost može biti jako nepodnošljiva stvar, ne samo prema drugima nego i prema sebi. Dakle, moramo biti vrlo pažljivi kada pričamo o iskrenosti, jer ona sadrži puno toga – puno stvari koje nam se neće dopasti. Vrlo pažljivo tretiram fenomen iskrenosti, a ovde u liku Ivanova to je ključna reč.

Koliko pozorište i sama umetnost mogu da promene svet ili da mu daju smernicu i navedu ga na razmišljanje?

– Kada bih prestao da verujem – ne bih bio ovde. U principu, onog trenutka kad prestanem da verujem da pozorište zaista može da promeni svet, verovatno se više neću baviti glumom. Naravno da je to jedna Don Kihotovska situacija, ali nemam izbora! Nemam izbora! Moramo ga menjati iznutra i to krenuvši od sebe samih. Ne osuđivati one preko puta, nego stalno polaziti od sebe. Mislim da je to jako bolan put, ali jedini validan način da se nešto promeni u svetu generalno.

Kao hrišćani, mi nemamo pravo da bilo koga osuđujemo. To pravo je samo u Božjim rukama, zar ne!?

– Naravno, to je veoma tačno. Ivanova svi osuđuju, čak i oni koji se kunu u svoju iskrenost i poštenje. To je možda najgora situacija. Svaki čovek koji ne sumnja u sebe, verovatno nije dovoljno pošten.

Mi smo živeli u jednoj lepoj i velikoj Jugoslaviji, koja se preko noći raspala. Šta misliš uopšte o našim političarima? Da li su oni svih ovih godina bili veći glumci od samih glumaca?

– Nažalost, moram da priznam da vrlo malo mislim o njima. Naravno, ne mogu se stvari generalizovati. Meni je bilo najlakše da previše ne razmišljam o tome da bih imao vremena da se bavim velikom literaturom, umetnošću, običnim ljudima – koji nemaju potrebu da vladaju nad bilo kim. Meni je u principu nejasno i neshvatljivo čemu zapravo služi vlast? To je fenomen. Neko ima želju da vlada, neko je nema. Mene u principu zanimaju obični ljudi i njihovi životi.

Pogađa li te siromaštvo ljudi na ulicama? Ovde siromasi redovno preturaju po kontejnerima. Kako se osećaš kad ih vidiš i da li je to svakodnevna slika i Skoplja?

– Siromaštva ima svugde u svetu. Većina “smo” – “su” – evo “su” na ivici egzistencije. Ne razumem kako neko može biti srećan, a pri tom biti okružen nesrećnim ljudima? Nešto tu nije u redu, nešto nije normalno. Najbolje se osećam kada oko sebe vidim minimalno zadovoljne ljude: provode svoje dane, egzistiraju normalno sa svojijm porodicama, sa svojim normalnim problemima, čak i egzistencijalnim, ali sa nekom nadom u nešto. Svet se pretvorio u jedno veliko podzemlje. I to neće dugo da traje, to je neizdrživo, disbalans je veliki – moraće se vrlo brzo nešto promeniti. Naravno, biće to na veoma drastičan način.

Dotiče li te problem izbeglica kojih je u Makedoniji mnogo?

– To je tzv. fenomen pešačkog prolaza – onog obeleženog mesta gde pešaci prolaze. Kao vozači mi zaboravljamo sebe kao pešake i kada nam neko izađe ispred auta – mi smo potpuno netolerantni prema njemu. Nemamo strpljenja, jer smo mi u kolima. Ali, kada se sledećeg dana pojavimo na istom tom pešačkom prelazu onda je dobro da se setimo sebe samih u kolima.To negde opisuje odnos prema svim izbeglicama, prema svim onim ljudima koji moraju da promene mesto svog življenja i koji su spremni na velike rizike. Prosto, ne mogu deliti ljude, to je stvar vaspitanja – na ove ili na one, ali prepoznajem žrtve i saosećam sa njima. Naravano, svet je ne samo netolerantan nego je veoma agresivan prema velikoj većini ljudi.

Hoće li se to ikada promeniti?

– Nadam se.

Kako se osećaš pre predstave, a kako nakon predstave i gromoglasnog aplauza?

– Uvek tražim da zadovoljim neke svoje kriterijume: kako nešto treba da izgleda, kako nešto treba da se uradi i naravno da je veoma važno mišljenje svih ostalih, kao i da je naša priča ispričana za još nekog – još njih deset, još njih sto – svejedno koliko! U tome nalazim nekakav smisao pozorišta. Pozorište je besmisleno ako služi samo sebi, ako nikoga ne raduje ili ako nikoga ne čini tužnim u smislu da ga natera na neko drugo razmišljanje ili ako ono ne pokrene diskusiju. Smisao je u tome da delimo priče zajedno. To je razlog postojanja pozorišta i zbog toga se javlja veliki strah pre predstave, koji je prosto neizlečiv. Ne znam kako se to kaže terminološki, ali je velika želja da se podeli ono što se uradi. Verovatno to u svim profesijama postoji i jako je vidljivo. U svakom slučaju aplauz je dobrodošao. Naravno da mu se radujem. Bilo bi nenormalno da kažem da ne osluškujem reakcije publike.

Svenarodnu pažnju u Srbiji poslednjih godina zauzimaju TV – rijaliti.
U kolikoj meri oni gase i poslednji zračak umetničke svetlosti, jer pozorišne publike je sve manje i manje.

– Ima puno ljudi koji to preziru i puno ljudi koji to gledaju. Rijaliti su fenomen i na kraju krajeva, nisu najveće zlo! Oni su posledica nekih stvari u društvu i ne vidim zašto bih nekoga zbog toga osuđivao. Ako neko na tome zarađuje – ni to ne mogu osuditi. Neću da sudim nikome. Uvek ima prostora za umetnost, ona uvek nađe put do poblike, samo što je jako teška. Umetnost nešto treba da stvori za razliku od rijalitija koji pokazuju da smo apsolutno svi isti u beznađu i besmislu. Naravno ne osuđujem rijaliti.

Može li danas glumac da živi od svog posla? Ti si koliko vidim veoma angažovan. Jednom prilikom si čak rekao da konj koji vuče, njega tovare sve više. Ideš iz uloge u ulogu…

– Mora se puno raditi u ovom poslu da bi čovek obezbedio jednu pristojnu egzistenciju. Naravno, to nije čak dostupno svima. Ima puno divnih umetnika koji su na rubu egzistencije i prinuđeni su da rade nešto drugo i to je legitimno.

Naravno, veliki umetnici su u istoriji gazili teško kroz život. Umetnost je pasija, umetnost je odluka, prosto opredeljenje i ona traži neke žrtve. S druge strane, svako ko se bavi umetnošću, u ovom slučaju pozorištem I glumom, to je privilegija. Biti glumac i živeti od toga – to je zaista privilegija.