Na ovogodišnjem 12 Kustendorfu, gost Emira Kusturice bio je holivudski glumac Met Dilon sa filmom „Dragstor kauboj “ Gasa van Santa

 

Dilon: Možda bi moja karijera bila uspešnija da sam bio bolji biznismen, a manji glumac.

 

 

 

Razgovarala:

NAĐA  Andrejević  KELERI 

 

Okovan snežnim pokrivačem Mećavnik je nedavno bio domaćin, ni manje – ni više, nego holivudskoj zvezdi Met Dilonu, koga je Emir Kusturica na Srpsku Novu godinu dočekao – po starom srpskom običaju sa hlebom, solju i rakijom.

Usledilo je slavlje pod vedrim nebom na Trgu Nikole Tesle, kraj crkve Svetog Save.  Uz kuvano vino, rakiju i  trubače –  igralo se i pevalo na -17 stepeni. Proslava se  nastavila u Sali “Prokleta avlija” uz Jovana  Pavlovića i Duvački orkestar Marka Markovića.

Iznenadio se MET kada je čuo da Srbi imaju svoju Novu godinu i znatiželjno pitao kakav je to običaj!?  Slavni američki glumac je ushićeno rekao da voli taj snažan osećaj za istoriju i kulturni identitet koji srpski narod ima.

• Srbi su jako ponosan narod, što ja razumem, jer iako potičem iz SAD, moj identitet je irski .

Da je slavni glumac normalna i prirodna osoba, pokazao je i studentima na Kustendorfu, kojima je održao radionicu. Razgovarao je sa njima o svom glumačkom  iskustvu sa rediteljima: Frensis Ford Kopolom, Gas van Santom, Lars fon Trirom. Posavetovao ih je kako da se bore sa nesigurnošću, ali i otkrio zašto je postao glumac.

U svom prvom filmu – kontroverzne tinejdžerske drame ” Delinkventi” igrao je Dilon sa svega 14 godina!? Usledila je uloga školskog nasilnika u filmu “Moj telehranitelj” (1980). Postaje slatki siledžija i otpadnik u ostvarenjima “Šarmerke” (1980)  i  “Teks” (1982), pa su usledili Kopolini filmovi “Rumble fish” (1983) i “Autsajderi” (1983)…

Sutradan sam ga zatekla u restoranu gde svi gosti Kustendorfa jedu, piju i ćaskaju. U društvu  devojke  Roberte  Mastromikele, Dilon je večerao špagete. Prilazeći stolu, zamolila sam ga za kraći razgovor. Nasmešio se i rado pričao za Magazin Tabloid.

Na moje pitanje, kako se oseća na Mokroj Gori, oduševljeno je rekao da mu je na Kustendorfu lepo, ističući da mu niko do sada nije priredio takav doček, kakav mu je prethodno veče priredio Kusturica.

On mi je jedan od omiljenih reditelja i voleo bi da radim  sa njim.  Kroz njegov film “Otac na službenom putu” upoznao sam ovu zemlju i Balkan uopšte. Film je vrlo moćan, iako je ustvari to dirljiva priča. Pratio sam njegovu karijeru. Želeo sam da ga sretnem. Videli smo se u Havani na filmskom festivalu i tada me je pozvao na Kustendorf. Emir spada u grupu velikih filmskih umetnika koji se mogu nabrojati na prste jedne ili dve ruke. Njegovi filmovi „Dom za vešanje“ i „Podzemlje“ su stvarno moćni. Sa njim bih odmah krenuo na putovanje koje se zove film.

Iako ste slavan holivudski glumac, uvek ističete da ste Irac pre svega, zar ne?

• Ponosan sam što sam Irac. Svoj irski identitet, nosim sa sobom. U Americi često srećem ljude iz Srbije i oni su takođe ponosni na svoje poreklo. Imam puno prijatelja iz Srbije koji žive u SAD i Skandinaviji.

Četiri decenije ste u glumačkim vodama. Radili ste sa najvećim rediteljskim imenima poput: Lars fon Trira, Gas van Sante, Frensis Ford Kopole. Šta nam možete reći o njima? 

–Zajedničko im je to da ih prvenstveno interesuje stanje ljudskog bića.Vrlo su fokusirani na likove koje obrađuju. Kopola obožava da improvizuje, da izađe i proba stvari. Gas van Sant voli da eksperimentiše. Oni su najbolji filmski stvaraoci sa kojima sam imao priliku da radim. Dešavalo mi se da nešto odradim kao običan posao i sam se pitajući zašto se tako nešto uopšte snima! A, bilo je ponuda koje su me baš iznenadile, poput poziva od Larsa.

Sa norveškim rediteljem (Bent Hamer) sam ekranizovao roman Čarlsa Bukovskog – Faktotum. Iako sam čitao Bukovskog, nikada nisam pomišljao da ću igrati nekog alter – ega. To mi je bilo ogromno iskustvo. Tada sam shvatio da zapravo volim iznenađenja.

Da li sebe vidite kao glumca – umetnika ili kao biznismena, s obzirom da je snimanje filma ipak unosan biznis?

– Nikada nisam film posmatrao kao biznis, niti sam sebe znao da prodam, a još manje da budem deo holivudske politike. Možda bi moja karijera bila uspešnija da sam bio bolji biznismen, a manji glumac. Režirao sam film “Grad duhova” (2002) i shvatio da je film duša i srce autora.

Holivudski filmovi su uglavnom komercijalni. U njima nema duše…

–Većina holuvudskih filmova je tehnički odlično urađena, ali im nedostaje srce i duša. Oni su običan proizvod, poput konzerve paradajza. To se odnosi isključivo na holivudske filmovime. U Americi postoje odlični filmski stvaraoci, koji snimaju filmove sa mnogo duše, što je van sistema. Emir snima  filmove sa dušom. Ne mora film samo da bude komercijalan, može da bude i umetnost u isto vreme. Filmska industrija potcenjuje sposobnost publike da prigrli film sa dušom. Duh nezavisnog filma mora preživeti, jer film je poezija. Televizija je vrlo uzbudljiva i puna potencijala, ali ne dostiže magiju filma.

Može li umetnost, u ovom slučaju film da menja nečiji život?

–Orson Vels je bio inspirisan Džonom Fordom, Piter Bogdanovič  Džonom Fordom i Orsonom Velsom, Lars fon Trir je inspirisan Tarkovskim. Emir takođe inspiriše. Siguran sam da  dobar film ima moć da menja nečiji život.

Veliki festivali su pijace gde ljudi prodaju svoje filmove. Kustendorf je posvećen obrazovanju mladih i proslavi filma…

• Video sam interesantne studentske filmove, kao i filmove velikih majstora koje mladi treba da vide, pa i ja, jer i ja još uvek učim. Zagazio sam u snimanje dokumentaraca, to je najteže što sam ikada radio. Oduševljen sam Kustendorfom. On slavi pravi film i autore sa glasom, a istovremeno je incubator mladim ljudima da se afirmišu.

Kažete da je neuspeh važan deo procesa. U kom smislu?

– Nije smak sveta ako ne uspeš iz prve. Kao mlad glumac mislio sam da je spontana reakcija bila propast, a onda je to ispalo da je najbolje.

Snimili ste dokumentarac o kubanskom muzičaru Velikom Fejoveu koji je u pozamašnim godinama objavio ploču?

– Neskromno mogu da kažem da dosta znam o toj muzici, ona je moja strast. Režirao sam film u kojem i igram, a samim tim sam ubacio muziku koju volim. Volim kambodžansku pop muziku iz šezdesetih godina, ali nismo mogli da nađemo njene autore,  jer su svi ubijeni. Preciznost i veština Duvačkog orkestara Marka Markovića, koje sam slušao sinoć u  Drvengradu je jedinstvena. Volim muziku sa Balkana, vrlo je interesantna.

Kada Vam je Kusturica rekao da će Vaš film Dragstor kauboj Gasa van Santa biti ovde prikazan, obradovali ste se.

– Da, baš sam se obradovao. Bio je to prvi film koji prikazuje euforiju narkomanije. Nensi Regan je tada pokrenula kampanju ‘Samo reci ne’, čak mi je jedan prijatelj rekao: ‘Hvala ti, zbog tebe je moja sestra na rehabilitaciji’. Međutim, ovaj film ne glorifikuje drogiranje, važno je pokazati zašto ljudi to rade.

Kako gledate na Vaše filmove sa početka glumačke karijere?

• Veoma sam kritičan prema ulogama u filmovima koje sam igrao na početku karijere. Jer, postao sam glumac ne zato što sam imao želju da budem na sceni, već što sam shvatio moć u otkrivanju istine na velikom platnu. A najzubudljivija mi je pre svega ta transformacija kroz likove.

Ako se ne varam,  Vi ste u svom prvom filmu” Delinkventi” igrali sa svega 14 godina!?

– Rano sam počeo i imam mnogo iskustva, dosta sam učio i sada kada gledam ono što sam radio, znam da kritikujem sebe u tim ostvarenjima. Ono što sam shvatio jeste da ne možete da tumačite neki lik ako ga osuđujete.

Znači li to da Vi opravdavate psihopatu i serijskog ubicu koga tumačite u svom najnovijem filmu „Kuća koju je Džek sagradio“ Larsa fon Trira?

• Takve teme me ne zanimaju, ali divim se reditelju Larsu fon Triru, koji je paradoksalan. Lars snima filmove o Americi, a nikada nije bio u SAD. Plaši se letenja, a rekao mi je da je leteo helikopterom. Snima filmove bez proba. Prvi put u svojoj karijeri  sam snimao film bez proba! Ali ume da uhvati pravi trenutak. On daje uputstva u brojevima – 30 odsto manje ili 120 posto više i razumemo se, iako mi matematika ne ide. Kada sam ga pitao da li je siguran da treba da snimi ovaj film, odgovorio mi je: ‘Uvek možeš mene da okriviš’. – Naravno da hoću, odgovorio sam mu.

Uživate  da režirate, a dokumentarce  smatrate „posebnom zveri“…

– Kada sam naleteo na Emira na Kubi, upozorio me je da je vrlo opasna stvar raditi dokumentarac, jer postoji toliko mnogo načina na koje može da se ispriča priča. Dokumentarac  je  da tako kažem drugačija „vrsta životinje“.

Zbog čega kažete da je najvažnije pratititi logiku karaktera i imati u vidu da priču kreiraju akcije ljudi?

– Ne radi se o tome da je jedan plus jedan jednako dva. Logika likova se ogleda u tome da kada otvorite svesku, zapitate se zašto neka osoba tako nešto radi i ako dublje pogledate u tu osobu, shvatićete zašto se tako ponaša.

Iako televizijska forma ima dosta kreativnih potencijala, Vi ipak više volite film?

– Uradio sam jedan projekat za televiziju. Za svaku narednu epizodu, dolazio je drugi reditelj sa scenario, kada sam shvatio da to neće funkcionisati. Radio sam jednu sezonu i pozvao producenta sa molbom da ubiju moj lik. Prava lepota i poezija je ipak film. Sediš i gledaš ga na velikom platnu.

Na Kustendorf  dolaze  studenti i mladi nadahnuti filmski stvaraoci, glumci. Kako gledate na ovaj festival?

• To mi se najviše sviđa. Neki festivali ugoste mlade stvaraoce, neki ne. Ne volim da govorim ljudima kako da rade, ali imam dosta iskustva i kad god mogu to da podelim sa mlađima –  dobro je. Sebe ne vidim kao filmsku zvezdu, normalna sam osoba, „kao svi ostali“.