Emir Kusturica: FEST je bio mezimče Amerike i Evrope!

            Najpoznatiji reditelj na Balkanu, svakako je Emir (Nemanja) Kusturica, koji je na najprestižnijim svetskim festivalima osvojio  sve moguće palme, medvede, lavove … Njegov film „Otac na službenom putu“ nominovan je za Oskara. Nije ga dobio jer kako je rekao na Prvom Kustendorfu: – Posle sahrane Brusa Vilisa u Drvengradu, Nikiti Mihalkovu može da se desi da mu otmu i onog Oskara što je dobio a ne da mu daju još koji. Ako otcepe Kosovo, Srdan Golubović će za „Klopku“ dobiti Oskara, ako Kosovo podele, onda nema Oskara.

U manastiru Savina, krstio se na Đurđevdan 2005. dobivši ime Nemanja. U svakoj prilici, otvoreno se protivi proglašenju nezavisnosti Kosova. Na moje pitanje – zbog čega kažeš da će nam Oskara dati samo ako nam uzmu Kosovo, odgovorio je:

„Čitava tajna nove svetske vlasti je u tome da ti maznu ženu, a da se ti smeješ. Da ti uzmu kuću, a da ti kažeš – zanimljivo, otkriju ti Kosovo, i kažu da nije tvoje, a ti da kažeš – super!“

Projekcijom njegovog filma „Na mlečnom putu“, sutra će biti otvoren 45. FEST u SC. Samo je njemu pošlo za rukom da za vreme sankcija dovede u Beograd svetske zvezde (Džim Džarmuš, Džoni Dep, Beatris Dal, Harvi Kajtel), a sada je dao svoj najnoviji film „Na mlečnom putu“ za svečano otvaranje festivala.

Šta danas mislite o FEST – u, s obzirom da ste svojevremeno bili i u njegovom Savetu?

      Fest je preživio. On je kao i naša država, pokušava da nađe svoje mjesto među festivalima kao i država prema drugim državama. Fest je bio mezimče Amerike i Evrope, svi filmovi su stizali do rumunske i bugarske gvozdene zavjese, nema ko od glumaca i autora u ono doba nije stigao u Beograd . Kada je srušena Jugoslavija meni je bilo žao pa sam, koliko je to bilo moguće, pomogao Fest. Ono što je važnije Fest je u zlatnim godinama bio ogledalo svjetskog filma i ja mislim da bi on trebalo da nastavi sa onim što je ostalo u sjećanju iz tog doba: velika autorska dostignuća, veliki filmovi, to je ono što bi Fest trebalo da bude u budućnosti, pozornica na kojoj se smjenjuju najznačajniji autorski poduhvati u svijetu.

S obzirom da je Vaš film „Na mlečnom putu“ izazvao ovacije na svetskoj premijeri na festivalu u Veneciji, zatim u Londonu, Moskvi, Lisabonu… kao i na domaćoj premijeri na Kustendorfu, šta  očekujete od beogradske premijere?

        – Beogradska publika je oduvijek bila prava mjera za vrijednost jednog filma. Pošto je ta publika počela da me prati davno ja sam se uvijek trudio da ih dovedem do ushićenja. Nema razloga da to ne bude najbolja projekcija ovog filma.

Veliku prašinu je izazvalo snimanje ove kako ste rekli savremene bajke „Na mlečnom putu!?

          – Ideja ovog filma je skrivena u tajni ljubavi, žrtvovanja i idealizovane forme koju njegujem od početka. Čovjek koji nosi mlijeko otkrije da zmija voli mlijeko, a žena koja je zaljubljena u njega sve čini da ga pridobije. K’o što to biva u životu, on se zaljubi u onu drugu. Nije ono što hoćeš nego će biti ono što je suđeno. Rječju, ovaj film aktivira ne samo zaplet koji vodi preko pogrešne odluke mlade žene koja je zaljubljena u Kostu, koja odluči da će svadba između njenog brata i one druge biti, što odvede u tragičan kraj.

    Niti se njen brat i ona ne vjenčaju, nego bivaju ubijeni od potjere koja goni onu drugu, koju igra Monika Beluči. U toj potjeri se pridruži Kosta i tada se javlja velika nerealizovana ljubav izmedju njih dvoje. Sve bude na kraju u znaku Foknera i njegove ideje iz romana “Divlje  palme” kada jedan čovjek prouzrokuje, ne htijući – smrt voljene osobe i kada želi da se ubije pomisli: ako se ubijem ko će se sjećati one žene gore i ljubavi naše!

U kolikoj meri ste menjali scenario tokom snimanja? Koliko ste davali  intuiciji na volju i neke scene korigovali, da tako kažem u hodu?

          – Nikada ni jedan film koji proizvodi potres u duši i koji ushićuje ljude nije pravljen tačno po scenariju. Ima i takvih ali su rijetki.

Fascinantno je da  Monika Beluči igra u srpskom filmu. Mnogi bi voleli da su u glumačkim scenama sa njom – na Vašem mestu…

        – Pošto sam ja tanak glumac, ali sam dobar komunista, moja uloga je bila da pratim rad oko sebe, Moniku Beluči i Slobodu Mićalović. Moram da kažem kako sam oduševljen njihovim kreacijama, koje su i meni pomogle da budem i reditelj, ali i glumac komunista.

Posle Festa „Na mlečnom putu“ će biti i na redovnom bioskopskom repertoaru. Sa kojom vrstom publike će, prema Vašem mišljenju, najbolje korenspodirati?

       – Mislim da je moguća šira komunikacija zato što film barata potresnim, dramatičnim, ali i duhovitim situacijama iz ljudskog života.

Nađa Andrejević Keleris