Ima verovatno još sličnih primera i situacija kojih se nerado sećam, ali pretpostavljam da su oni sastavni deo i mnogih drugih profesija. Ne samo u Srbiji.

Ključni momenat preispitivanja nastao je kada sam počeo da razmišljam o kompromisima koji su bili deo mog kreativnog i stvaralačkog rada. Da li ih je bilo? U ključnim stvarima, mislim da ne. Pravo da tako mislim daju mi i „Crni bombarder“, „Lepa sela…“, „Rane“ i „Rode“. Ali ako je tu i bilo „lukavstva“ tipa „da bi bila veća gledanost“, „da bismo prošli na neki festival“, „stranci će ovo bolje razumeti“, „daj nešto za seljake“, „ovo može i jeftinije“ itd., shvatio sam da je serija „Senke nad Balkanom“ delo u kojem sam se trudio da ne napravim ni jedan jedini kompromis. Nije bilo kompromisa ni na jednom nivou i ni u jednoj fazi nastanka serije. Od scenarija, priče, tema, podele, estetike, režije i na kraju samog budžeta i troškova serije. Nisam želeo da se opterećujem formiranim ukusom publike RTS-a, gledanošću, političkom korektnošću, puritanskim moralnim načelima, konzervativnim istoričarima, prvom i drugom Srbijom, i sličnim…

„Senke“ su projekat u kojem sam se trudio da budem hrabar i beskompromisan. Zato sam se na kraju verovatno i malo uplašio. Jednom sam izjavio da je to moj najrizičniji projekat do sada. I jeste. Baš zato što nije pravio kompromise. A kada sa takvim stavom uđete u neki posao, onda ljudi to verovatno prepoznaju i mislim da cene. Zato sam imao tim neverovatnih saradnika koji su godinu dana izgarali u svom poslu i učinili sve što je u njihovoj moći da napravimo seriju onako kako smo je na samom početku zamislili. Svi oni, od pisaca, preko fenomenalnog direktora fotografije Ivana Kostića, mog pomoćnika i reditelja Spasića, ostalih reditelja koji su režirali, pa do scenografa, kostimografa, maske, montažera Lazara Predojeva i cele ekipe filmskih radnika – svi oni znali su da rade i po 15 sati ne bi li scena bila snimljena onako kako je zamišljena. Svi oni cenili su i podržavali početnu želju da se napravi jedan autentičan i ambiciozan projekat i na tome ću im biti večno zahvalan.

Naravno, posebno ističem moje kolege glumce koji su, zaista svi do jednog, verovali u estetiku ove serije i davali svoj izuzetan doprinos, često pristajući da rade i stvari na koje nisu navikli.

„Senke nad Balkanom“ su za mene jako važno i značajno delo. Znam da je poslednje delo uvek najvažnije, ali nije u pitanju samo to. U životnoj dobi kad bih mogao polako da spuštam loptu i lagano komercijalizujem svoje iskustvo, ušao sam u sferu, za mene i našu dosadašnju kinematografiju i televiziju, nepoznate estetike. Triler-epoha, sa elementima mistike. Kombinacija istorije i fikcije. U atmosferi sveopšteg zaseljačivanja kulturnog prostora i jeftinih i poprilično primitivnih sadržaja, ušao sam u polje visokobudžetne stilizovane serije sa urbanom estetikom. Bilo mi je važno da vidim da li to znam i umem. Hvala RTS-u na poverenju i podršci.

Da li mi je važno da i gledaoci, pre svega u Srbiji, to prepoznaju i zavole? Jeste. Da li će se to desiti? Ne znam. Voleo bih, naravno. Ali i ako se ne desi, bar sam pokušao.