RAZGOVOR SA MILČOM MANČEVSKIM, REDITELJEM FILMA “VRBA” KOJI JE BEOGRADSKOJ PUBLICI PRIKAZAN NA OVOGODIŠNJEM FESTU

Rade Šerbedžija je veliko srce, veliki  glumac, veliki umetnik… Čast je poznavati ga, raditi s njim i družiti se s njim!

Više ljudi umre od običnog gripa nego od korona virusa. Očigledno je korona veći ekonomski problem, nego zdravstveni!

Razgovarala:

Nađa Andrejević Keleri

Na ovogodišnjem 48 FESTU u takmičarskoj konkurenciji bio je i film čuvenog reditelja eks Jugoslavije Milča Mančevskog VRBA. Ovaj vrsni makedonski reditelj već tri ipo decenije živi i stvara u Njujorku. Da se radi o umetniku na koga i te kako treba računati, potvrdio je Mančevski svojim debitantskim filmom “Pre kiše” koji je bio nominovan  za OSKARA, a osvojio je “Zlatnog lava” na festivalu u Veneciji, kao i nagrade FIPRESCI i Independent Spirit i još 30 drugih priznanja. Njujork tajms uvrstio je ovo delo na listu “1000 najboljih filmova  ikada snimljenih”. Iza njega su još četiri dugometražna  igrana filma: “Bikini moon”, “Majke”, “Senke” i “Prašina”, jedna epizoda serije “The Wire” (HBO) i pedeset kratkih formi.

Nakon projekcije njegovog  filma VRBA u Kombank dvorani, Mančevski je rado prihvatio razgovor sa nama. Ističe da su VRBE njegov poslednji film koji je imao svetsku premijeru na festivalu u Rimu, gde je doživeo ovacije.

– Prijatno me iznenadio prijem filma. Nakon projekcije, od strane rimske publike smo doživeli petominutnu ovaciju. Zatim je film prikazan u Tajpeju, u Talinu, u Indiji… Sad kreće na prolećnu turneju. FEST je prva stanica te turneje, sledeća je Portugalija, Kalifornija na festivalu Sinekost, Sofija, Istambul, Hamburg, Moskva, Šangaj… Umeđvremenu je film igran u makedonskim bioskopima, gde je bio najgledaniji film godine. Ja sam veoma zadovoljan ovim filmom i procesom rada na njemu.

U filmu su tri priče o tri žene i njihova potreba da imaju dete… Dakle, reč je o tragediji sa hepiendom?

–  Jedna je u srednjem veku, druge dve su savremene i ono što ih spaje je njihova želja, njihova ljubav, njihova potreba da imaju dete. Što je u njihovim konkretnim slučajevima problem, jer imaju poteškoća sa tim. Ove priče su sve različite i one su kontrast jedna drugoj ali se u isto vreme i nadopunjuju. Imamo tri fenomenalne glumice: Saru Klimoski, Nataliju Teodosievu i Kamku Tocinovski. Glumačka ekipa je zaista fenomenalna. Strašno sam zadovoljan s filmom. Film je veoma emotivan. On jeste veoma teška tragedija sa fepiendom.

Kada ste najavili snimanje filma, rekli ste da neće biti tri već dve ipo priče. Po gledanju filma, jasno je i zbog čega. Kako ste iskonstruisali te priče kojima je zajedničko majčinstvo i borba za potomstvo?

– Puštam da me priča vodi – ja sam samo sredstvo da se priča sama ispriča. Trudim se da slušam priču kao muziku – pratim je li svaka nota na svom mestu. To važi i za priču, kao i za kasting, snimanje i tako dalje. Na početku nikada nemam poruku ili temu, već priču i osećanja – osećanje težine pre nego što padne kiša, osećanje straha u koskama. Kad to jednom krene, ukoliko je lepa saradnja, sklopi se lepo umetničko delo. A onda čekam da mi publika kaže koja je poruka.

Koje ključno osećanje Vas je odvelo u ovaj film?

– Osećanje koje bi neko dete imalo prema bajci, prema velikom, arhaičnom, nepoznatom svetu. To je bio okidač za mene. Zatim je usledio kontrast, pa i treća priča – nekako uvek završim na tri priče.

Prva priča je mitska iz 17. veka, mada može i danas da se desi. Zbog načina na koji je snimljena deluje kao bajka i kontrapunkt drugim pričama… 

– Zato i jeste tu – da bi nam omogućila vremenski i vizuelni kontrast, ali i kontrast po samoj teksturi. Ona jeste na izvestan način bajka, legenda, za razliku od dve savremene priče koje su naturalističke, kako po tretmanu, tako i vizuelno. To je arhetipska priča koju sam negde čuo i podsvesno zapamtio, nisam je izmislio – moguće je da se sklopila od nekoliko njih koje sam čuo.

Ono što je posebno autentično u Vašem rediteljskom izrazu je Vaš izbor glumaca. Kojim principom birate i kako izgleda proces kastinga? 

– Kasting i probe s glumcima su mi omiljeni deo snimanja. Volim da radim s glumcima i volim glumce uopšte. Poštujem poverenje koje oni meni pružaju i moj stav je očinski prema njima, čak i glumcima starijim od mene. Proces je bio dugačak, trajao je oko pet meseci, imao je sedam ili osam krugova i ako se posvetite tome, da nađete odgovarajućeg glumca, a zatim i da glumci jedni drugima odgovaraju, to je puno posla. Onda slede probe tokom kojih otkrivamo šta je pisac hteo da kaže. Ukoliko su potrebne neke izmene, one se prave tada. Samo snimanje je ponavljanje onoga što smo uradili tokom probe.

Jezik kojim govore u filmu je arhaičan. Zbog čega? 

– Jeste, pritom je to dijalekt iz jugozapadne Makedonije. Na filmu je radilo šest savetnika, profesora etnologije, lingvistike i istorije, tako da smo ozbiljno pokušali da rekonstruišemo kako se tada živelo.

Zbog toga što mnogo toga niste prećutali jednoj Vladi, jedno vreme ste bili persona non grata u Makedoniji. Je li Vam sada lakše da radite u Vašoj zemlji? 

-Proces sklapanja filma mi je sada lakši nego što je bio u nekim periodima. “Before the rain” je bio uklopljen kao britanski pa kao britansko – francuski film, pre nego što je Makedonija ušla u taj projekat pred sam kraj filma.

Šta mislite opšte o ovogodišnjoj selekciji filmova na FESTU ?

-Da budem iskren, nisam imao vremena da pogledam šta se prikazuje i koji filmovi igraju ove godine. FEST inače pratim od malih nogu. FEST je deo mog filmskog i opšteg obrazovanja. Veoma mi je drago da sam ovde. Nekoliko mojih filmova je proteklih godina ovde prikazano. Bio sam i u žiriju jedne godine. Mislim da je FEST veoma važan kulturni događaj na ovom prostoru. I uvek mi je drago da učestvujem a i da gledam filmove koji ovde igraju.

Zahvaljujući Vašem filmu “Pre kiše” Rade Šerbedžija je kako sam ističe osvojio Holivud. Taj film ga je upisao na filmsku mapu svetskog filma…

• Rade je prvo veliko srce, a drugo – veliki je glumac, veliki umetnik i čast je poznavati ga, raditi s njim, družiti se i biti u istom periodu s njim. Rade je toliko toga doneo u film “Pred kišu”. On mu je dodao svoj šarm, svoju romantiku i svoje glumačko umeće i napravio ga onim filmom koji “Pred kišu” jeste.

Uvek se vidimo i ispričamo kada god možemo. Da li je to u Njujorku ili Skoplju ili gde god.

Šta uopšte mislite o rediteljima sa prostora bivše Jugoslavije i o našoj domaćoj kinematografiji, s obzirom da živite i radite u Njujorku?

• Baš zato što živim i radim u Njujorku već 35 godina veoma mi je teško da komentarišem, zato što na žalost ne pratim dovoljno dobro filmove koji proizilaze sa ovog prostora koji je nekada bio Jugoslavija.

Da li se plašite korona virusa koji je ceo svet digao na noge!?

• Meni to nije Bog zna kako bitno. Više ljudi umre od običnog gripa nego od ovog gripa – korona virusa. E, sad – očigledno ovo može da preraste u veći problem i očigledno je veći ekonomski problem, nego zdravstveni. Tako da to treba pratiti, ali meni lično zasad korona virus nije neki veliki problem.

 S obzirom da ste makedonski reditelj, scenarista, fotograf… Kako danas  doživljavate Makedoniju i njen odnos sa Srbijom i EU?

• Ja se dovoljno ne razumem u to da bih mogao ozbiljno da komentarišem. Ono što saznam iz novina, ono što vidim nije dovoljno da bih mogao da sročim sud, koji bi bio ozbiljan.

Kada biste bili u situaciji da režirate budućnost sveta na Zemlji, kako bi ona izgledala?

• Više ljubavi, više saradnje, više razumevanja. Manje sebičnosti, manje pakosti. Eto to bih voleo da vidim u budućnosti.

Foto: Nika Keleris