Akademik Dušan Kovačević u razgovoru za portal AVALAINFO.NET bez ustezanja kaže:

KOSOVO JE OKUPIRANO!

Kosovo je velika nesreća i stalno potencijalna opasnost, ne samo za Srbiju nego za Evropu. Pitanje je sekunde kad može da se upali i da se ceo region ponovo pretvori u rat.

 

Razgovarala: NAĐA Andrejević KELERI

 

Najveći živi dramski pisac u nas Srba, svakako je Dušan Kovačević. Kao srpski glasnogovornik, već decenijama kroz: Maratonce, Balkanskog špijuna, Ko to tamo peva, Sabirnog centra, Profesionalce… osvešćuje nas, zasmejava i navodi da se zamislimo nad svojim srpskim kodom.

Kao okoreli Šapčanin monarhista, navukao je velike besove na sebe, ne samo za vreme titoizma, već i za vreme Miloševića. Samo zato što je dočekao prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, Milošević mu je uručio poziv za rat. Iako, sam nikada nije obukao uniformu, već sedeo u podrumu i vikao „juriš“!

Svojevremeno je imao velikih neprijatnosti sa vojvođanskim autonomašima zbog svoje drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Jedno vreme proveo je u Portugalu kao ambasador, ali shvativši da nema vremena za pisanje, koje je njegov način života, vratio se u srpsku prestonicu. Upravnik je Zvezdara teatra.

Iako je četiri decenije u svetu pisanja, napisao je 16 – 17 drama. Pisac njegovog kalibra, mogao je da napiše i pedesetak, ali Dušan ne stavlja na papir bilo šta. Njegovo pisanje je sporo, ali kvaliteno. Piše isključivo ono što misli da je u tom vremenu bitno. Zato su njegove predstave dugovečne, a filmovi postaju kult srpskog naroda…Tajna je, otkriva mi u tome što se veoma dugo odlučuje šta će da piše. A, likove koje ispisuje, glumci prihvataju kao apsolutno žive ljude.

Kao čoveka koji je odrastao na kosovskom mitu, problem Kosova ga i te kako dotiče! – Pesme koje sam čitao u ranom detinjstvu su me obeležile za ceo život. Brine me pre svega taj okupacijski odnos prema Srbima na Kosovu. Sve te naše zadužbine, crkve, manastiri, svetinje, čuvaju naoružani strani vojnici i plaćenici.

Međutim, tragedija je da ljudi na Kosovu žive u logoru. Gledao sam na TV intervju sa mladim ljudima sa Kosova koji pričaju da žive u logoru. Jedna devojka je pričala da je bila u Beogradu i da je ceo dan šetala po Knez Mihajlovoj ulici. To osećanje da ima svoju teritoriju nakon logora je najstrašnije.

Kosovo je velika nesreća i stalno potencijalna opasnost, ne samo za Srbiju nego za Evropu. Ako neko bude želeo da stabilizuje Evropu, preko noći to može da uradi. To je stalno žarište. Pitanje je sekunde kad može da se upali i da se ceo region ponovo pretvori u rat.

Šta se zapravo od 1912. godine tu promenilo? Da li će Srbi opet biti graničari između Evrope i Turske?

– Od 1912. godine ta linija Preševo se zove srpsko – turska granica. To je ta ista linija i kotlina, i danas je to srpsko – turska, srpsko – albanska, srpsko – evropska, srpsko – američka, srpsko – svetska… ne znam kako se već više zove i ko sve obezbeđuje i čuva tu granicu. To je redak primer u novijoj istoriji otimanja jednog dela zemlje. I zato je ta priča da je zapad učestvovao i organizovao 5. oktobar delimično tačna, a u suštini nije. Njima je rat s Miloševićem bio potreban. Da su hteli da ga skinu, oni su to mogli da urade 1995 – 96… međutim, njima je bio potreban rat da bi ušli na Kosovo. Da je neko drugi bio na čelu države, možda bi pristao na neku drugu varijantu i možda ne bi došlo do direktnog – oružanog sukoba ali pošto su našli čoveka koji će sigurno prihvatiti rat, to su iskoristili. Em su nas častili sa rušenjem i ubijanjem, em su ušli na Kosovo. Ta priča o 90 – tim godinama kristališe se. Bivaju sve jasnije kockice tog velikog i nedefinisanog mozaika.

Budući status Kosmeta je trenutno goruća tema u Srbiji…

– Kosovski problem se ne može rešiti nezadovoljstvom ni jednih ni drugih. To dvostruko nezadovoljstvo će biti rešeno trenutnim kompromisom koji će potrajati par godina… Dok jednog dana ne ustanove da su svi ovi prostori deo Evrope što znači da neće biti granica. Da li je to moguće na Balkanu, jer danas se raspravlja o postavljanju granica koje će biti izbrisane!? Onda je cela ta priča apsurdna. Ili će biti granica, i to duboko utemeljenih po nacionalnim i verskim podelama. Zvaće se, kao 1912. godine, srpsko – turska granica, koja je zapravo služila da se islamski svet ne preliva prema Evropi. Srbi će opet biti graničari, ili će se granice otvoriti i biti EU. Tu nema trećeg rešenja, i nema trećeg izlaza, niti oni razmišljaju o nekoj trećoj varijanti. Znači, ili ćemo biti Evropa, ili će Srbi biti graničari.

Evropa diktira svoje uslove u svim oblastima. Hoćemo li išta imati svoje, ako uđemo u EU?

– Nacionalne institucije moraju da se sačuvaju. Ako se sve isprodaje, ne vidim šta je bitno, važno i lepo u celoj toj priči. Jer, tada ćemo svi čekati u redu za Mek Donalds, nositi ista odela, jesti istu hranu, slušati istu muziku i gledati iste filmove – manje – više loše.
Osobenost jednog naroda je dragocena, jer te različitosti su lepe. Naravno, osobenost pedantno i vrlo lukavo čuvaju ozbiljni narodi. Pokušajte Engleze da ubedite da je neka zajednica bitnija od Engleske. Znate kada ćete ih u to ubediti? Nikada! O tome neće uopšte da pričaju.

Ostaćemo bez kajmaka, bez šljivovice…

– Nećemo, jer naša hrana je najkvalitetnija u Evropi. To znaju ljudi. To nije nikakva tajna, zato što se sve još uvek radi ručno i nije plastično.

Kao pisac drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“, zbog čega kažete da je njeno „novo rađanje“ na filmskom platnu, životno i autentično!?

– U njoj se zapravo postavlja pitanje: gde počinje i prestaje umetnost i gde se pozorište i film približavaju životu. Neke rečenice iz teksta kao da su pisane juče, jer to što se desilo 1914. zapravo jeste bilo juče. Te administrativne granice su iste kao što su bile 1914. i postavlja se pitanje ko je dobio i izgubio dva svetska rata. Danas nije jasno ko je pobednik, ko je bio na čijoj strani?

Nažalost, kod nas se istorija vrlo često ponavlja. Ako se osvrnemo na 20. vek, imamo katastrofalnu činjenicu: prošli smo kroz balkanske i dva svetska rata i, kao šlag na tu strašnu priču, zadesilo nas je bombardovanje. Vrlo malo ljudi na planeti ima „sreću“ da to doživi. Kad sve to pokušate sebi da objasnite, ni sami ne verujete da je to moguće. Da jedan mali narod na jednom malom prostoru prođe kroz pakao 20. veka i da je još živ? Posledice toga samo su spolja vidljive, a ono što je unutra tek ćemo videti.

U razgovoru za AVALAINFO.NET – Nađa i Dušan

Ako se ne varam, na novosadskoj premijeri „Svetog Georgija“ ste ostali bez karata, a imali ste i pratnju?

– Kada je ovaj komad igran u Novom Sadu, na vlasti je bila jedna garnitura političara zbog koje se kasnije desila ona „jogurt revolucija“. Autonomaši su uoči premijere zabranili da se na uniformama nose epolete! Sećam se da smo na premijeru krenuli Borislav Mihajlović Mihiz, Bora Pekić i ja. Karte za nas nisu bile rezervisane, jer su čuli da će doći Dobrica Ćosić. Obezbeđenje nas je pratilo od ulaska u grad i ispratilo nas je iz Novog Sada, što je za poštovanje, jer čovek može da zaluta.

Žarko Laušević, zakonski jeste oslobođen krivice, ali krvna osveta u Crnoj Gori jača je od svakog državnog zakona. Koliko je Žarku zaista zagarantovana bezbednost!?

– Žarko Laušević je radio u Zvezdari i njegova lična drama i tragedija, kao i tih ljudi koji su ostali bez svojih bližnjih je prava antička tragedija. To je toliko strašna priča, da ja o njoj razmišljam sa toliko strepnje. To je pitanje na koje nemam odgovor. Ta tragedija zapravo ne može da se ispravi. Tu postoje zakoni i pravila. Da li Žarko može da se vrati ili ne može, to je njegova lična odluka.

Kada bi Vas Žarko pitao da se vrati u Zvezdara teatar, šta biste mu odgovorili?

– Rekao bi mu – moraš sam da odlučiš! Ne može niko da u njegovo ime odluči i kaže bilo bi dobro da uradiš to i to. On to vrlo dobro zna, jer je izuzetno inteligentan čovek.

Ta jedna noć bila je strašna noć pogrešnog susreta i sudbinske greške. Ta noć, na tom mestu – je neispravljiva. Zauvek će Žarko ostati na robiji, bez obzira gde bio. On će robijati, bilo da je u zatvoru, bilo da je na slobodi. Ljudi kojima su ubijeni najbliži, voleli bi da on bude zauvek zatvoren, a njegov osećaj da više ne može da se bavi svojim poslom, da šeta i radi na građevini, da živi kao ulični pas koga može svakog trenutka neko da progoni ili da ga optuži je nešto što neće moći da odboluje. Ta njegova drama zapravo nema kraja.

Pored državnih zakona, postoje i običajni zakoni koji su jači od svakog zakona, zar ne?

– Postoje narodi u kojima je kum jači i bitniji od svakog zakona. Ako imate kuma koji je negde u vrhu vlasti – Bog na nebu, kum na zemlji! Dok se ne posvađate sa kumom pa ne ubijete jedan drugog. Ali, to su stvarno takva pravila.

Donesite neki zakon u Crnoj Gori, na Siciliji, u etičkim centrima Španije… Pravila ponašanja jedne zajednice kodirana su hiljadama godina. Kada je donet zakon protiv mafije na Siciliji i kada je nesretni sudija krenuo da konačno reši taj problem, oni su digli dva kilometra auto – puta u vazduh zajedno sa njim i kompletnom vladom. Ne možete zakonom da promenite običajno pravo. Ne možete ni dan danas da rešite problem krvne osvete.

Ako se ne varam, nakon susreta sa Miloševićem, bili ste veoma uplašeni… Na osnovu čega ste znali da će nas taj čovek uvesti u rat?

– Posle tog susreta 1988. godine sa Miloševićem, bio sam strašno uplašen. Susret je iniciran od strane Saveza dramskih umetnika. Išao sam zbog bednih penzija i zbog bolesti Mije Aleksića koji je sećam se svakog meseca morao da obezbedi preko hiljadu maraka za lekove a njegova penzija je bila 50 maraka. Sve je izmaklo kontroli i jednostavno smo hteli da pokušamo da to rešimo ili da dignemo ruke.

Taj susret je bio iniciran u današnjoj zgradi predsedništva. Uplašio sam se činjenice da smo sa Miloševićem pričali pojedinačno – svako ponaosob. Nas desetak je izlagalo probleme iz raznih oblasti kulture. Posle jedno dva sata našeg izlaganja Milošević se svakom od nas obraćao po imenu.

Šokirale su me dve stvari – prvo, da ništa nije beležio i da je svakome ponaosob znao ime. Ako je u Hrvatskoj 17 – 18 odsto porez na knjige, i uopšte na tu oblast kulture, rekao je da će taj iznos biti povećan nekoliko puta, rekao je da će se tada gorući problemi sa manjinama u Makedoniji rešiti za nedelju dana.

Pričao je u ime države. Da je rekao – ja ću sve ovo što sam čuo izneti u parlamentu ili konstatovati sa stručnjacima: pravnicima, predsedništvom… Ne, on je sam odlučivao i što je najzanimljivije posle nedelju dana se sve to sredilo.

Ja sam imao osećaj da smo posle Broza koji je sve sam odlučivao, dobili drugog Broza. Uz one svoje sve, Tito je imao još nekoliko pudlica koje su izigravale neke podpredsednike i predsednike vlade i neke generale koji su mu čistili čizme. Ali, da li je neko mogao da pomisli da je u bivšoj Jugoslaviji nešto moglo da se odluči bez njega? Da li je neka bitna stvar mogla da se učini, a da on to nije znao? Da li je neko smeo na svoju ruku da učini veliki potez, a da nije dobio zeleno svetlo od Tita. Naravno, to bi mu bilo prvo i poslednje. Uplašio sam se shvativši da smo svi zajedno u rukama jednog čoveka.

Za vreme Miloševića, bili ste prinuđeni da napustite zemlju, jer Vam je život bio u pitanju, takoreći glava u torbi. Zbog čega?

– Nije to bilo pitanje straha, već pitanje mog ogorčenja, stida, ponosa i časti. Ne može neko da mi zbog dočeka prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, posle sedam dana uruči poziv za rat. Po svim zakonima srpske vojske treći poziv je za rat. Dobio sam vojni raspored da idem na front, samo zato što sam sačekao čoveka koji je čukun – unuk ljudi u koje se mi kunemo kao stub srpstva Karađorđevića. To je bio moj najveći greh!
U istom trenutku dok mi to uručuju, sin tog ko komanduje celom tom pričom se bogati na gajbama piva i na ratu. A, taj koji komanduje nije obukao ni jednom uniformu. I kada je bilo bombardovanje sakrivao se u Titovim bunkerima u Dobanovcima i vikao juriš! Ko što je Tito za vreme Informbiroa sedeo na Brionima nadomak upaljene engleske podmornice koja je u slučaju da napadnu Jugoslaviju 1948. bila spremna da odplovi ka Italiji. Ta hrabrost se ponavljala isto sa ovim našim hrabrim Miloševićem koji je vikao juriš iz podruma u Dobanovcima.

Verujete li da je Milošević mrtav. Bata Živojinović mi je rekao da Miloševića niko nije video mrtvog. Otporaši su u Požarevcu probijali kovčeg kocem, a tela nije bilo…

– Te priče me podsećaju na Tita. Da li je Tito mrtav i da li je sahranjen? Milošević je naravno preminuo! Postoje medicinski izveštaji. Ja sam razgovarao sa Miloševićevim lekarom pošto sam i sam imao neke probleme sa pritiskom, otišao sam na detaljan pregled. Taj čovek je bio Miloševićev lekar po zaduženju, inače vrstan kardio – hirurg. Na snimku srca koji se radi zbog tog pregleda ustanovljeno mi je da jedna komora ima zadebljane jedan centimetar, a normalno je da ima dva – tri milimetra. A, onda mi je rekao da to nije tako strašno s obzirom na godine, ali znaš kaže Milošević je imao zadebljanje četiri centimetra. To srce nije radilo. „U izveštaju koji sam slao u Hag, napisao sam da on ne može da izdrži, jer to srce je potpuno neelastično, krv ne može da se pumpa kako treba. Da mora redovno da uzima terapije koje su vrlo teške“. A, onda Milošević je po svom principu inaćenja jedno vreme odbijao da uzima lekove. Taj čovek mi je tad – godinu dana uoči Miloševićeve smrti rekao da ljudi koji imaju ta oboljenja, pošto je to nemoguće operisati, nikad ne mogu da prežive duže od tri – četiri godine u idealnim uslovima. Njega su odveli sa svim nalazima teške bolesti.

Pogotovu što je voleo viski, a lekove izbegavao…

– A, zatim lekar je rekao i to – kada se uzimaju lekovi, alkohol je apsolutno zabranjen. Jer, izazivaju kontra efekat. Tako da me ta priča podseća na tu mističnu priču za lep film i literaturu.

U kolikoj meri je po Vama Haški tribunal pravedna institucija, ako fokusiramo slučaj Vojislava Šešelja?

– Ja sam gledao skoro sve prenose o Šešelju i to me se izuzetno tiče. Interesuje me suđenje celom tom ratu, ne samo Srbima. Vrlo lako se može uočiti da oni ne znaju šta će da rade sa Vojislavom Šešeljom. Ne mogu da ga osude, jer nakon tolikih godina provedenih tamo, oni nemaju ni jedan dokaz o toj tzv. komandnoj odgovornosti. Pokušavaju na osnovu 5 000 sati video materijala da ustanove gde bi mogli da pronađu nekakav deo. Zapravo ga, izuzev za verbalni delikt, ne mogu osuditi po drugoj osnovi. Šešelj je bio jedini zatvorenik koji je tolike godine u istražnom zatvoru.

Haški tribunal daje sebi za pravo da ne obeštećuje nikoga ko je robijao nevin… Deakle, Šešelj je čamovao u Hagu 12,5 godina, a za to neće biti obeštećen…

– Sva Šešeljeva suđenja sam gledao pomno, jer neverovatna količina podataka je u tom čoveku. Nepojmljivo je da jedan čovek može u svojoj memoriji da drži toliko činjenica, mesta, imena ljudi sve tri strane. Kada se pomene jedno mesto, on zna ko je bio predsednik opštine, ko je bio u civilnoj odbrani…

Njegovo poznavanje prilika tokom 20 godina, on se vraća na periode sedamdesetih i osamdesetih godina je ravno jednom kompjuteru sa podacima koji su frapantni za memoriju kompjutera. Gledao sam nekoliko puta sudiju koji se smejao i uživao u njegovom obrazloženju, a onda s vremena na vreme Šešelj u tom svom silnom driblovanju, da auto go. Zanese se i onda priča priče koje direktno idu u korist sopstvene štete.

Mislim da priča sa njim je zapravo priča o nama. To je strašna priča, koja me intresuje kao čoveka koji živi u ovoj zemlji a koji je imao vrlo šture informacije o tome šta se događalo, koji je vrlo često imao pogrešne informacije, jer svaka strana je davala ono što je volela da čuje i vidi. U njegovom izlaganju se otvara cela ta knjiga na najstrašniji način. Njega neko može da voli, da ga ne voli, ali 90 odsto toga što je rekao, biće zabeleženo i ostaće kao podaci o zbivanjima na prostoru nekoliko bivših Jugoslavija.

Vrlo interesantan je Vaš prvi susret sa Vojislavom Šešeljom u Klubu književnika?

– Ja sam ga sreo dva puta u životu. Jednom kada se vratio iz Bosne posle robijanja i tada nas je upoznao Mihiz koga je Šešelj poštovao, ali i Mihiz njega, jer je bio prvi i pravi politički osuđenik onog okrutnog vremena. Bio je visok kao što je i danas i izuzetno mršav. Čovek koji je nosio svoje knjige koje u to doba nije hteo niko da štampa. U Klubu književnika smo sedeli i svako od nas je kupio Vojine knjige da vidi šta je to što je, što bi rekli braća Rusi samoizdato. U to vreme se literatura unosila iz Rusije i iz zemalja SSSR – a ilegalnim putevima. Ja sam preneo u to vreme nekoliko knjiga odavde u Češku. Nosio sam ih ljudima koji su posle bili u vrhu vlasti.
Mislim da će sve godine njegovog izlaganja u Hagu biti dragocene za istoričare. Za sve one koji će želeti da pedantno zapišu šta se sve zbivalo i kakav je to rat bio.