Slaba je reč da me se ,,patnje Srba na Kosovu i Metohiji dotiču”. Moram reći da me one bole i da su neprebolne. Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive u getu što je svima poznato.

Papinu posetu u ovom trenutku ne bih sa radošću dočekao, jer kao patrijarh, imam odgovornost prema narodu koji je stradao u Drugom svetskom ratu, kao i u ratu devedesetih godina prošlog veka.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Kao 45 po redu duhovni poglavar Srba, na Svetosavskom tronu je već šestu godinu Njegova Svetost patrijarh srpski g. Irinej. Ubrzo posle njegovog ustoličenja 22. januara 2010. godine, postalo je jasno da će predano ali obazrivo, bez buke, raditi na popravljanju prilika u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da će popravljati stanje tamo gde su se arhijereji previše osilili ili osamostalili, gde se odstupilo od Zaveta, gde je verski život izgubio čistotu.

Vaša Svetosti, šta je Vama lično doneo taj rad? Da li ste se plašili, da li se možda još plašite „malih raskola“ koje bi u krilu Crkve mogla da proizvede sujeta razvlašćenih episkopa?

– Prvo što se mora znati, to je da sam ja u Svetom Arhijerejskom Saboru samo prvi među jednakima gde svi radimo da bi celoj Crkvi bilo bolje. Istina je da su neki arhijereji od strane Svetog Arhijerejskog Sabora umirovljeni, neki su sami podneli molbe koje je taj isti Sabor prihvatio, a samo je sadašnji Marko Radosavljević, bivši Episkop raško-prizrenski lišen čina i isključen iz Crkvene zajednice. Moj prethodnik blaženopočivši Patrijarh Pavle je bio čovek svetog života i veoma je savesno i odgovorno živeo i radio. Još za vreme njega je bivši Episkop Artemije krenuo svojim putem i tom stranputicom je nastavio da ide posle moga izbora. Sveti Arhijerejski Sabor ga je prvenstveno umirovio, ali je on pokazao neposlušnost prema toj odluci i onda ga je isto Telo lišilo episkopskog čina. Nažalost, budući da se on oglušio o sva nastojanja Srpske Pravoslavne Crkve da se vrati sa puta raskola u jedinstvo sa Majkom Crkvom, to ga je Sveti Arhijerejski Sabor ove 2015. godine trajno isključio iz Crkvene Zajednice, sa nadom i molitvom Gospodu da mu podari pokajanje kao jedini put spasenja i povratka Crkvi Božjoj, koja sa radošću uvek prima svakog pokajnika. U isto vreme, Sabor je pozvao monahe, monahinje i laike koji su pošli sa njim i podržavaju ga u raskolu da se vrate kanonskom poretku Pravoslavne Crkve i Evharistijskom jedinstvu sa njom, i opomenuo ih da radnje Marka Radosavljevića, i raščinjenih klirika oko njega, nisu Svete Tajne (krštenje nije krštenje, rukopoloženje nije rukopoloženje, pričešće nije pričešće) i da je jedini izlaz iz takvog bezblagodatnog stanja put pokajanja i pokajnog povratka u krilo Svete Majke Crkve.

Lično žalim što je bivši Episkop Artemije sebi dozvolio ovo što čini, ali moramo znati da niko nije preči od Crkve. Što se tiče drugih umirovljenih arhijereja Bogu hvala niko od njih nije pošao Artemijevim putem. Prema tome, smatram da samo nesavesni ljudi ne osećaju odgovornost za svoje postupke, pa čak i onda kada su ti postupci ispravni i na korist našoj Crkvi. Odluke Svetog Arhijerejskog Sabora su bile izuzetno teške i svakako su nosile sa sobom opasnost, ali naše je da uvek i na svakom koraku svedočimo Hrista, a ne da se plašimo opasnosti ma od koga ona dolazila. Verujem da smo, i pored privremenih teškoća, stekli poverenje naroda koji je u ovome video odlučnost naše Crkve. Inače, treba znati da ukoliko želite bilo šta da učinite na dobrobit, tada morate donositi i teške odluke. Danas možemo reći da posle svih odluka osećamo odgovornost, ali se bojati ne smemo.

U susretima arhijereja sve češće se pominje jedinstvo pravoslavnih crkava. Da li je taj izraz ušao u upotrebu iz „diplomatskih“ potreba crkvenih velikodostojnika ili zaista postoje problemi koji bi se otklonili jedinstvom? Šta ono znači, na primer, za Srpsku pravoslavnu crkvu?

– Taj izraz nije ušao u upotrebu iz ,,diplomatskih potreba” već iz molitve, jer mi se na svakom bogosluženju molimo za jedinstvo Pravoslavnih hrišćana i Hrišćana uopšte. Inače, živimo u svetu koji je sve manji, jer su komunikacije, koje nam je omogućila savremena tehnologija, učinile da istovremeno saznajemo za događaje koji se dese u bilo kom delu sveta. Upravo je ova svest o savremenom svetu pred nas postavila izazov i lične komunikacije. Jedinstvo pravoslavnih ne znači „jednoumlje“ koje svet podrazumeva, niti neko iz Crkve teži ka tome. Naše jedinstvo treba da se ogleda upravo kroz jedinstvo i pored mnogih razlika u mišljenjima. U današnje vreme to je zaista alternativa „jednoumlju“ koje postoji u svakom segmentu šireg društva. Određene teme, koje predstavljaju privremena neslaganja u međupravoslavnim odnosima, rešavaju se, i to omogućava naše kvalitetnije i vernije svedočenje večitoj istini u ovom svetu. Ovde moram naglasiti da se Srpska Pravoslavna Crkva, na prvom mestu, trudi da očuva jedinstvo našeg naroda podeljenog između mondijalističko-egzistencijalnog i nacionalno-duhovnog bića. Kroz vekove, a i danas svakako, Crkva sve čini da bismo ostali jedno. Jačanje duhovnog i nacionalnog elementa u duhu Pravoslavlja nije ništa drugo nego polazna tačka za razumevanje sa svim ljudima i zajednicama. Nacionalni karakter za Pravoslavne jeste polazna tačka za otvaranje prema celom svetu, jer je, inače, zajedništvo u prirodi Crkve. Prema tome, potrebno je da sa svima sarađujemo.

U vreme osvećenja Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici, poglavar kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve, Mihailo, uvredio je i onog dostojanstvenika koga nazivamo primus inter pares, vaseljenskog patrijarha gospodina Vartolomeja. Tvrdnjom da njih iz CPC ne interesuju stavovi „jednog Turčina“, taj samozvani verski vođa pokazao je da će se na Cetinju u budućnosti upotrebljavati leksika neprimerena vernicima. Kuda to zaoštravanje može odvesti i dokle može dovesti ljude koji se nazivaju Hristovim vojnicima?

– Mi u Crkvi dobro znamo ko je Miraš Dedeić, i ne bih mogao da ga nazovem poglavarem bilo koje crkve, jer on to nije. Radi se o bivšem svešteniku koji je lišen čina od strane Carigradske Patrijaršije čiji je klirik bio u Italiji. Naš Sveti Arhijerejski Sabor je u novembru 1998. godine doneo odluku kojom ga je isključio iz crkvene zajednice i anatemisao sve dotle dok se ne urazumi i ne pokaje. O ovoj odluci su obaveštene sve Pravoslavne Crkve u Vaseljeni i one su je prihvatile. Inače, nazivati bilo koga pogrdnim imenima i vređati ga ne može biti dostojno jednog hrišćanina, a pogotovo ne nekoga ko sam sebe naziva poglavarom crkve! Prema tome bilo kakva izjava tog i takvog čoveka mene ne iznenađuje.

Nazirete li kraj sukoba i suprotstavljanja u Crnoj Gori?

– Sukobi u Crnoj Gori su politički, i jedino što mogu da kažem jeste da želim da što pre prestanu, i verujem da će prestati svađe koje nanose štetu i Crkvi, ali i samoj državi. Želeo bih da tamo ima više poštovanja jednih prema drugima. Inače, u prirodi Crkve je da se odupire svačijim samovoljnim odlukama i nasilju.

Dokle se stiglo u raspravama o „makedonskom raskolu“? Povremeno, srpska štampa objavljuje da je Sinod Makedonske pravoslavne crkve zainteresovan za rešenje spora sa Srpskom pravoslavnom crkvom; da je arhiepiskop skopski i ohridski, gospodin Stefan, dao istovetnu izjavu, naglašavajući pri tom kako problem nije crkveni nego politički. Je li to otvoren poziv državnicima dveju zemalja da otklone nesporazume koji se u okrilju crkve, i crkava, ne mogu rešiti?

– Sveti Arhijerejski Sabor je na svom ovogodišnjem zasedanju doneo odluku o nastavku dijaloga sa raskolničkom makedonskom jerarhijom. Uslovno je tada imenovao Komisiju, s tim da pre početka njenog rada bude postignuto pozitivno rešenje najnovijeg sudskog procesa pokrenutog protiv Njegovog Blaženstva Arhiepiskopa ohridskog i Mitropolita skopskog Gospodina Jovana, kao i 18 drugih pripadnika autonomne Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije, među kojima su dvojica episkopa. O tome smo obavestili Mitropolita Stefana, koji je u raskolu, i on nas je izvestio da je naša odluka prihvaćena i da su i oni sa svoje strane odredili Komisiju. Sada samo čekamo da se ispuni gore navedeni uslov i prestanu sudski procesi i gonjenja.

Patrijarh Irinej i Nadja Keleri

Molim Vas, Vaša svetosti, da navedete primere saradnje koja bi mogla postati model za ugledanje u vezama i dodirima crkava pravoslavnog sveta. Pretpostavljam da ćete pomenuti saradnju Srpske pravoslavne crkve sa Ruskom pravoslavnom crkvom.

– Saradnja među Pravoslavnim Crkvama postoji na mnogim stepenima crkvenog života. Mi imamo izuzetno saradnju sa Carigradskom, Ruskom, Grčkom, Jerusalimskom, Antiohijskom, jednostavno rečeno sa skoro svim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama – naročito kroz naše bogoslovske fakultete i studente koji odlaze u ove zemlje ili iz tih zemalja dolaze kod nas. Razmena mladih ljudi u ovom slučaju jeste velika šansa i budućnost da oni izgrađuju bolje odnose u sutrašnjici. Takođe, kroz mnoge konferencije mi održavamo kontakte sa profesorima pravoslavnih bogoslovskih škola gotovo svuda u svetu. Kroz izdavačku delatnost, naša Crkva prevodi i izdaje knjige iz celog pravoslavnog sveta – održavajući duh zajedništva. Hoću reći da pored saradnje na, kako mnogi vole da kažu, „visokom nivou“, mi neprestano održavamo žive odnose među našim Crkvama kroz različite aktivnosti u koje su uključeni verni iz svih pravoslavnih Crkava.

Ako se ne varam, Vi niste oduševljeni „darovima“ globalizacije, ali ste zastupnik dijaloga i pristalica zbližavanja pravoslavnih, katolika i protestanata. Kako vidite kraj tog procesa, ako je to proces?

– O globalizaciji danas isto mislim kao što sam i juče mislio. Ne bih se složio da smo protivnici globalizacije, ali sigurno jesmo protivnici globalizma kao ideologije koja nam želi nametnuti uniformnost. I u tom smislu razumemo i dijalog rimokatolika, protestanata i pravoslavnih. Taj dijalog ne treba da nas spoji u jednoumlju i istovetnosti, kako nažalost mnogi zamišljaju. Boreći se protiv globalizma, mnogi su istovremeno postali i njegove nesvesne žrtve, žrtve istog načina mišljenja. Sve ono što oni prigovaraju globalizmu, istovremeno žele da vide kao ishodište međuhrišćanskog dijaloga. Mi pak verujemo da će nas dijalog zbližavati, stavljati nas pred nove izazove i tako nas učiti neprestanom razumevanju drugog, ali i sopstvenom samorazumevanju. Naša nada jeste jedinstvo hrišćanskog sveta i to je nešto u šta smo obavezni da verujemo ukoliko kao Crkva osećamo odgovornost. Upravo ako znamo da je svet stvoren kao zajednica ljubavi između Tvorca i čoveka, ali i sve tvorevine, onda isto tako znamo da bez služenja opštem dobru i bez dijaloga sa drugim ljudima, sa drugim crkvama, drugim verskim zajednicama i svetskim strukturama, nije moguća plodotvorna misija Crkve. Nema napretka u svetu ako nema ljubavi, dijaloga, i razumevanja među ljudima i narodima. Moramo shvatiti da kontakt sa predstavnicima Rimokatoličke crkve, i sa drugim hrišćanskim zajednica, kao i muslimana ne šteti Pravoslavlju. Prema tome smatram da su kontakti i razgovori – kako po pitanjima koja su nam zajednička, tako i po pitanjima u kojima se razlikujemo – važni i neophodni.

Kao poglavar SPC izjavili ste da još nije vreme da Papa poseti Srbiju, ali i da se nećete mešati ako Papu kao državnika pozovu vlasti da poseti Srbiju…

– Smatram da ova ocena nije moja lična. Kao Patrijarh, imam odgovornost prema narodu koji zbog stradanja u Drugom svetskom ratu, kao i u ratova devedesetih godina prošlog veka, tu posetu u ovom trenutku ne bi sa radošću dočekao. U tom smislu, bilo kakvi prenagljeni koraci mogli bi imati više štete nego koristi. Verujem da smisao nije samo u tome da Papa dođe u Srbiju, nego mislim da bi bilo dobro da ta njegova poseta dovede i do nekih boljih odnosa među nama. Za sve ovo neophodno je izgraditi atmosferu poverenja pre ovakvog jednog događaja, kako bi sve to zaista imalo smisla.

U vreme patrijarha Pavla bila je formirana komisija čija je obaveza da ispita svrsishodnost pričešćivanja u vreme opasnih bolesti, kao što je sida. Ta ideja je imala veliki publicitet u samom početku, ali se od nje odustalo i meni se čini da javnost ne zna šta je komisija odlučila?

– Moram konstatovati da nije bila formirana nikakva komisija, već da je Sveti Arhijerejski Sabor, na predlog blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, koji je konsultovao pojedine lekare, doneo odluku po tom pitanju, i da se ta odluka odnosi na one koji se pričešćuju, a oboleli su od Side. O ovome su obavešteni samo eparhijski arhijereji i sveštenstvo, jer se radi isključivo o načinu pričešćivanja obolelih, a sve u cilju očuvanja opšteg zdravlja vernih.

Muslimani su preplavili Evropu. U migrantskim kolonama provlače se teroristi koji su napravili pokolj u Parizu. Zar njihov Kuran ne kaže isto što i Sveto pismo: „Ne ubij!?“

– Ovo pitanje nije tako lako, kako nam se ponekad može učiniti. Od onih koji su učinili pokolj u Parizu, većina je došla iz država Evropske Unije. Mislim da nije dobro tvrditi isključivo kako su teroristi došli u Evropu sa izbeglicama, jer neko može poistovetiti sve izbeglice ili sve Muslimane sa njima. Tu moramo biti veoma obazrivi.

Svakodnevno se u svetu, a evo i kod nas presađuju ljudski organi. Kako SPC gleda na te hirurške zahvate? Da li je to greh ili dobročinstvo!?

– Crkva je već rekla svoj sud o ovome, to jest, da je presađivanje viđeno kao aktivna ljubav prema drugom. Smatram da imaju još neke stvari koje se moraju pojasniti u vezi sa ovim, a prvenstveno je pitanje kada nastupa smrt, to jest; da li je to prestanak rada mozga ili kada srce prestane da kuca?

Koliko Vas dotiču patnje Srba na KIM – u i hoće li srpske svetinje odoleti šiptarskim nasrtajima, sada kada nisu primljeni u UNESKO!?

– Slaba je reč da me se ,,patnje Srba na Kosovu i Metohiji dotiču”. Moram reći da me one bole i da su neprebolne. Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive u getu što je svima poznato. Ljudska prava, sloboda kao vrhunsko dostignuće savremene civilizacije, kako je to proklamovano raznim poveljama najznačajnijih i najvećih međunarodnih organizacija, za Srbe na Kosovu i Metohiji – ne važe. Srpski narod i drugi nealbanci na Kosovu i Metohiji su obespravljeni. Žive u nemaštini i strahu. I dan-danas, iako su ratni sukobi poodavno završeni, tamo se ne odgovara za ubijanje Srba. I to sve pred očima međunarodne zajednice, proklamatora ljudskih prava i mere civilizacijskih dostignuća. I da vam kažem da mene ne boli samo stradanje Srpskog naroda, nego me boli stradanje svih nevinih ljudi. Neophodno je da Albanci shvate, a i mi Srbi pored svega što nam se dogodilo, da je život jedni sa drugima na Kosovu i Metohiji moguć. U svakoj drugoj situaciji Kosovo i Metohiju ćemo doživljavati ili kao teret ili kao prostor za neka nova ratna poprišta. Sa druge strane, političke vođe u Srbiji moraju biti svesni odgovornosti koju preuzimaju na sebe, i odluka koje mogu imati dalekosežne posledice. Dakle, naše je da opominjemo, ali i da delatno činimo Božju pravdu uvek prisutnom. Prema tome, pregovori su neophodni i nije s goreg ponoviti da je sto godina pregovora bolje od jednog dana ratovanja. Osim politike, za razrešenje nesporazuma i neslaganja biće potrebno mnogo duhovnog rada i mnogo godina.

Kako biste voleli da vidite budućnost SPC i Srbije, kao države?

– Naša vizija budućnosti nema možda mnogo veze sa onim što političari imaju kao svoju viziju. Voleli bismo da vidimo Srbiju u kojoj će hrišćanski ideali biti ne samo ispovedani, nego i vidno izraženi u našim životima. Sledstveno tome, nove vrednosti će izgraditi novi sistem koji će omogućiti jedan pravedniji i dostojanstveniji život za sve ljude. U tom smislu vidimo i ulogu Srpske Pravoslavne Crkve koja nas sve podseća da „pripravimo put Gospodnji“. Potrebno je da pokažemo ljubav prema ljudima oko nas. Svi smo mi Božja stvorenja, neko ovakav neko onakav, ali smo svi Njegovi. Pa, kad nas On voli, zašto se mi ne bismo voleli međusobno. Zlo se ne može pobediti zlom; pobeđuje se samo dobrom. I bolje je da stradamo na putu Božjem, nego da činimo nepravdu drugima. Sveti Sava nam je zacrtao put kojim treba da hodimo, put Hristov. Dakle, kada znamo put onda zašto da lutamo. Gospod nam je, preko Svojih učenika, ostavio Jevanđelje, Svoju Blagu reč, koja je svima tako razumljiva i koja nas upućuje kako treba da vodimo svoj život od dolaska na ovaj svet do odlaska iz njega. I Sveta Crkva nas kroz vekove uči šta nam valja činiti. Zato neka nas ništa ne odvaja od Crkve, od Svete Liturgije na kojoj slušamo reč Božiju i saborno učestvujemo u molitvi i sjedinjujemo se sa večno živim Bogom kroz Svetu Tajnu Pričešća. A sjedinjeni sa Hristom, postajemo novi ljudi, ljudi koji su sa svima u ljubavi; koji ne ogovaraju svoje bližnje; koji ne zavide; koji čuvaju čistotu i svetinju braka i porodice; koji neće veru zamenjivati sujeverjem; koji ne mrze i ne čine nepravdu, jednom rečju koji čuvaju u sebi lik Hristov.