Razgovor sa Nađom Andrejević Keleris, povodom knjige „KOSOVSKA ISKUŠENJA PATRIJARHA PAVLA“

 

 

 

U izdanju „Avalona“ upravo su objavljena „Kosovska iskušenja patrijarha Pavla“, čiji je autor novinar Nađa Andrejević Keleris. Uz blagoslov Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, prvo izdanje knjige izašlo je 2002. godine.

Ne samo da je patrijarh Pavle tada dao blagoslov za knjigu, već je zapitan i odgovoran za svaku reč u rečenici, izvesno vreme radio na rukopisu.

Prisećajući se promocije u Sali Kolarčevog univerziteta, Nađa kaže da je patrijarh naglasio da je Kosovo dovoljno široko i dugačko i da na njemu ima dovoljno Božjeg Sunca za Srbe, Šiptare, Rome i ostale narode koji tamo žive. Ako smo ljudi! Ali, ako smo neljudi, biće nam malo da nam Gospod da ceo svet.

Ono što Nađu Andrejević Keleris izdvaja od ostalih srpskih novinara, jeste činjenica da je jedino njoj pošlo za perom da intervjuiše sve pravoslavne patrijarhe sveta. Te razgovore pretočila je u knjigu „Oci otaca“, koja je doživela dva izdanja.

Zato ne treba da čudi što među novinarima i pravoslavnim publicistima Nađa važi za jednog od najboljih poznavalaca Srpske pravoslavne crkve, njene prošlosti i sadašnjosti. Iza Nađe je mukotrpan novinarski rad okrenut pravoslavlju, čestim odlascima na KIM – u i obilasku preostalih srpskih manastira, jer dajući podršku preostalim monasima i malobrojnim Srbima je jedino što nam je, kako kaže – preostalo.

Kroz intervjue koje je radila sa srpskim javnim ličnostima, promolio se glas o „OTIMANjU KOSOVA“, rak – rani celog srpstva. Nađa je prodorna, uporna, a istovremeno mirna i spokojna, što je u suprotnosti sa njenom izuzetno ekstravagantnom pojavom.

 

Zahvaljujući Vašoj novinarskoj upornosti, za života patrijarha Pavla, dobili ste blagoslov da opišete njegova „Kosovska iskušenja.“

 

-Ta knjiga je doživela čak pet izdanja i jedini je dokaz višedecenijske borbe patrijarha Pavla da se samo na dostojanstven način može i treba izaći iz tragedije kosovskih sukoba. Odnosno, da u svakoj prilici, budemo ljudi a ne neljudi.

 

U nastojanju da intervjuišem sve poglavare pravoslavnih pomesnih crkava na svetu, tri puta sam razgovarala sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim Gospodinom Pavlom i svaki put je, pored ostaloga, rekao nešto važno i nezaboravno o prilikama i ljudima na Kosovu i Metohiji. Pomislila sam: kako bi to lepo bilo kada bi sve što je o zbivanjima u toj pokrajini rekao u besedama, propovedima, intervjuima i ostalim izjašavanjima, bilo sabrano na jedno mesto, među korice jedne knjige!

 

Zašto ste se latili – ne samo ogromnog, već pre svega odgovornog posla. Uraditi knjigu o patrijarhu iziskuje veliko poverenje, kako od patrijarha, tako i od SPC, zar ne!?

– Naravno. Mnogi su želeli da se „late“ tog posla, ali nisu imali blagoslov patrijarha srpskog, a još manje kabineta Njegove svetosti. Imala sam tu sreću da sam uspela da intervjuišem vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, koji mi je otvorio dveri svih pravoslavnih crkava širom sveta. Jer, „stići“ prvog među jednakima nije ni lako, ni jednostavno. Taj intervju je naišao na velike odjeke u našoj javnosti i SPC. A, sve zahvaljujući blagoslovu patrijarha Pavla.

Najpre ste tražili blagoslov!?

– S pristankom Njegove svetosti patrijarha Pavla i uz svesrdnu pomoć gospode protođakona Momira Lečića, tadašnjeg šefa patrijarhovog Kabineta i đakona Nebojše Topolića, sekretara patrijarhovog, naoružala sam se strpljenjem i smernim višemesečnim radom. Zatim je patrijarh, odgovoran i zapitan o svakoj rečenici i reči, izvesno vreme radio na ovom izboru. U ovaj izbor nisu ušli njegovi izveštaji pisani Svetom sinodu i objavljeni u monumentalnom zborniku „Zadužbine Kosova“. Ovde je samo jedan deo izjašnjavanja, beleženih od onog dana kad je vladika Pavle (Stojčević) ustoličen kao četrdeset i četvrti duhovnik na tronu Svetog Save.

 

Ako se ne varam, prvo izdanje „Kosovskih iskušenja“ završilo je u državnim ustanovama, zbog čega!_

– Prvo izdanje, „Kosovska iskušenja“ koja sam uradila, a koja je inostranim čitaocima besprekorno preveo profesor Veselin Kostić, završila su u državnim ustanovama. Nažalost, i srpsko i englesko izdanje pojavilo se nakratko samo u nekoliko knjižara, a zatim su oba bila prosleđena državnim ustanovama koje su se, iz potrebe, iz obaveze i moranja, bavile kosovsko – metohijskim temama. To prvo izdanje „Kosovskih iskušenja“ pojavilo se u trenutku kada je sve u vezi Kosova bilo još nejasnije i još neizvesnije, kako za Srbe i Albance, tako i za ceo svet.

Ovo današnje izdanje „Kosovskih iskušenja patrijarha Pavla“, pojavljuje se u trenutku kada „velike sile“ traže od Srbije da se odrekne svoje „Svete zemlje“. Ali: „Ništa nije izgubljeno, dok ne bude izgubljeno“, reči su patrijarha Pavla.

 

Zahvaljujući „Kosovskim iskušenjima“ svet će uvideti ko smo, šta smo i kolika je cena našeg pravoslavlja!?

– Baš kao što je naš patrijarh govorio, treba da budemo ono što u svojoj osnovi jesmo: narod Jevrosime majke, čojstva i junaštva, „jetrvice adamskog kolena“ – narod sevapa, pravičnosti, istinoljublja, a ne narod inata, ljutih kavgadžija i hajdučija. Borben, ali nikad ratoboran, da brani svoje a ne da osvaja i osvete čini.

Mnogi danas hoće da budu Evropa i dobro je što to hoće, o tome je patrijarh često govorio!?

– Kao svetosavski narod mi smo u Evropi već vekovima, i to u onoj uzvišene duhovnosti koja je od Istoka išla ka Zapadu. Mi smo u njoj ne samo sa sazvežđima svojih svetinja, već i sa jednim od  prvih evropskih zakonika, Dušanovim. U njemu je i zakonik narodne mudrosti, jezika, sveg našeg istorijskog i duhovnog postojanja.

Koliko je duhovnost i vera važna za srpski narod?

– Duhovnost i vera su sastavni deo srpskog bića. To potvrđuju i reči majke Jevrosime: „Nemoj, sine, govoriti krivo/ Ni po babu ni po stričevima/ Već po pravdi Boga istinoga./ Bolje ti je izgubiti glavu/Nego svoju ogrešiti dušu.“ A to je reč Hristova, iskazana na naš način, našim rečima: Kakva je korist čoveku da dobije ceo svet, a duši svojoj naudi? Zar može ceo svet da mu nadoknadi dušu?

* Odakle interesovanje da kao novinar pratite Crkvu?

– Sve bitne stvari u životu se ipak dese slučajno. Krajem devedesetih sam iz „Politike“ prešla u „NIN“ da pratim kulturu. U nedostatku novinara za sektor Crkve, mene su tadašnji urednik NIN – a Milivoje Glišić i kolega Milo Gligorijević poslali na Bogoslovski fakultet da uradim intervju sa tadašnjim dekanom – preosvećenim vladikom bačkim gospodinom Irinejom. I tako sam nehotice zaplovila u crkvene vode.

* Kako biste opisali sebe kao pisca?

– Pričati o sebi samom je nezahvalno i neumesno. O tome treba da sude i procenjuju čitaoci. Ali, jedno je sigurno – ne bih volela da me ljudi precenjuju, kao ni da me potcenjuju. Trudim se da budem svoja, ma kolika da je ta mera. Ne udovoljavam tuđim željama, već samo onoliko koliko smatram da treba.

* Kad je teško, spas tražite u čemu?

– Koliko su nas koštala zla koja se nikad nisu dogodila? Nije sve crno i beznadežno kao što nam se namah učini. Sveti oci kažu: „Sto puta padni, ali se uvek diži i nikad ne posustaj!“ Obezdušenom čoveku je lakše  da se prepusti nemoći, nego da se istrajno bori i Bogu moli. Jer, telo je smrtno, od zemlje, i vraća se u zemlju, a duša je besmrtna. Data od besmrtnog Boga i vraća se Bogu. Duša je gospodar, telo je samo stan u kome gospodar stanuje.

 

– Kako nam vera može pomoći danas, u ovim naročito teškim i turobnim vremenima?

 

Pre svega molitvom i postom,  jer duhovno je vrednije od materijalnog. Porodica je „mala Crkva“. Njenih svetinja i običaja ko se drži, taj ne može zalutati u ovom otuđenom, ispražnjenom posuvraćenom svetu. Porodica je izvor ljubavi, u njoj se učimo dužnosti, žrtvovanju, zajedničkom podnošenju nevolja, kao i podeli radosti. Vaskrsnuvši Isus je pobedio smrt. Što nam je potvrda da ko ima  vere, ljubavi i nade u sebi, može sve, jer Bog je uz njega. A kad je Bog uz vas, čuda su moguća. Vaskrs je praznik porodičnog okupljanja, sloge, Božjeg mira i ljubavi.

 

– Šta ste najviše naučili iz razgovora sa svetim ocima, koju po(r)uku i dalje nosite sa sobom?

 

 

Sveti oci kažu: „Sto puta padni, ali se uvek diži i nikad ne posustaj!“ Obezdušenom čoveku je lakše  da se prepusti nemoći, nego da se istrajno bori i Bogu moli.

Koju biste poruku patrijarha Pavla ostavili u amanet srpskom rodu!”

-Nije nama slučajno došlo ni Kosovo, a ni petstogodišnje ropstvo pod Turcima, kada se najčešće čulo: “ Velikaši, proklete im duše, na komade razdobiše carstvo.“ Koliko se za tih pet stotina godina rodilo Karađorđa i Njegoša, ali narod nije uzrastao i nije se moglo učiniti ništa. Baš kao i sada: da grane sunce, ako imate lupu, možete zrake koncentrisati u jednu tačku i upaliti vatru. Ako je oblačno, ne možete učiniti ništa iako imate lupu. Ako ima sunca a nemate lupu, opet ne možete učiniti ništa.

 

Knjigu možete naručiti porukom na telefon

+381 60 0103067

 

 

Beleška o autoru

 Nađa Andrejević Keleris, novinar i pravoslavni publicista, rođena je u Zemunu. U Beogradu je završila Trinaestu gimnaziju – novinarski smer, studirala Jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu i diplomirala na Pedagoškoj akademiji (Učiteljskom fakultetu) u Beogradu.

Kao novinar NIN – a, često je u Patrijaršijskom dvoru razgovarala sa patrijarhom Pavlom o kosovsko – metohijskom problemu. U jednom od tih razgovora, patrijarh Pavle joj daje blagoslov za njegova „KOSOVSKA ISKUŠENjA“, koja sam autorizuje. Godine 2002, na promociji u Zadužbini Ilije M. Kolarca, patrijarh se svesrdno zahvalio Nađi na dodatnom trudu da se knjiga prevede na engleski jezik.

Među novinarima i publicistima Nađa Andrejević Keleris važi za jednog od najboljih poznavalaca Srpske pravoslavne crkve, njene prošlosti i sadašnjosti. Ono što je izdvaja od drugih kolega – novinara, jeste činjenica da je jedini srpski novinar koji je intervjuisao sve pravoslavne patrijarhe sveta. Te razgovore, pretočila je u knjigu „OCI OTACA“ koja je ugledala drugo izdanje.

Odlazeći na KIM, preživljavala je patnje tamošnjih Srba, kao svoje. Kroz intervjue koje je radila sa srpskim javnim ličnostima, promolio se glas o „OTIMANjU KOSOVA“, rak – rani celog srpstva. Zahvaljujući njenim sagovornicima – najeminentnijim ljudima srpske javnosti: duhovnicima, piscima, glumcima, rediteljima – nastala je knjiga „Otimanje Kosova“.

Majka je Loreti, Kristini i Niki, kao i Vukova baka. Živi i radi u Beogradu i na Avali.

 

Avalainfo.net