LJUDI SVIH VEROISPOVESTI SE PLAŠE OGNJENE MARIJE

Prema narodnom verovanju, sveta mučenica Marina pali i kažnjava ognjem, zato je u narodu poznata kao Ognjena Marija. U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri koja je u vrele praznične dane spalila žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Deo moštiju svete mučenice Marine čuva se u svetogorskom manastiru Vatoped, kao i u manastiru Sv. Marine na planini Langa, na albanskoj strani Ohridskog jezera, posvećenom ovoj svetiteljki, koji posećuju pravoslavci, ali i muslimani.

Sveti Vladika Nikolaj u svom „Ohridskom prologu“ o svetoj mučenici Marini zapisao je 1928. godine:

„Rodom iz Antiohije Pisidijske, od roditelja neznabožačkih. Tek u 12. svojoj godini ču Marina za Gospoda Isusa Hrista, kako se vaploti od Prečiste Deve, kako čudesa mnoga sotvori, krsnu smrt primi i slavno vaskrse. Njeno mlado srce raspali se ljubavlju prema Gospodu, i ona se zavetovaše nikad se ne udavati, i još željaše svom dušom postradati za Hrista i krstiti se u krvi mučeništva. Njen otac omrznu je zbog vere njene i ne smatraše je ćerkom. Namesnik carski, Olimvrije, saznavši od Marine da je ona hrišćanka, poželi od nje najpre da mu bude žena. A kada Marina to odbi, on joj naredi da se pokloni idolima, na šta sv. Marina odgovori: Neću se pokloniti ni prineti žrtve bezdihanim i mrtvim idolima, koji niti sami sebe poznaju, niti pak znaju, da li ih mi čestvujemo ili beščestvujemo; ne dam njima one časti koja pripada samo Tvorcu mojemu.

Tada je Olimvrije stavi na ljute muke, pa je svu ranjenu i krvavu baci u tamnicu. U tamnici Marina se moljaše Bogu i posle molitve javi joj se najpre đavo u vidu strašne zmije koja obzinu glavu njenu. No, kad se ona prekrsti, zmija se raspuče i iščeze. Tada je oblista svetlost nebesna i njoj se učini da iščezoše zidovi tamnice, zajedno sa krovom, i krst se javi, blistav i visok, a na vrhu krsta bela golubica, od koje dođe glas: Raduj se, Marina, razumna golubice Hristova, kćeri Siona višnjega, jer prispe dan tvoga veselja… I Marina bi isceljena silom Božjom od svih rana i bolova. Bezumni sudija mučaše je drugi dan u ognju i u vodi, ali Marina sve pretrpi kao u tuđem telu.

Najzad je osudi na posečenje mačem. Pred samu smrt javi joj se Gospod Isus s anđelima. Posečena beše u vreme cara Dioklecijana, no dušom i silom osta u životu na nebesima i na zemlji.

Jedna ruka sv. Marine nalazi se u manastiru Vatopedu na Svetoj Gori. U Albaniji pak, na planini Langa više Ohridskog jezera, nalazi se manastir sv. Marine sa jednim delom njenih čudotvornih moštiju. Mnogobrojna čudesa događala su se i događaju u ovom manastiru, kojih su svedoci ne samo hrišćani nego i muslimani. Toliko poštovanja imaju Turci prema ovoj svetinji, da nikad nisu hteli darnuti ni u svetinju, niti u imovinu ovog manastira. Jedno vreme Turčin je bio tutor ovog manastira“.

Stradanja ove velikomučenice obeležena su i stihovima koje episkop Nikolaj takođe navodi:

Budi blizu mene, snago mučenika,

Da podnesem muke bez straha i krika…

U svojoj knjizi Ognjena Marija Livanjska, čiji je sadržaj nastao na osnovu dokumenata, a prevashodno svedočenja preživelog srpskog stanovništva livanjskog područija stravično postradalog u masovnom zločinu 29. i 30. jula 1941. godine, podgorički novinar i publicista, Budo Simonović, o ovom prazniku zabeleženo je i ovo:

„Među vernicima – pravoslavcima, Ognjena Marija (koja, inače, u narodnoj tradiciji slovi kao sestra Gromovnika Ilije i Svetog Pantelije) izaziva posebno strahopoštovanje. Toga dana (30. jula po novom, odnosno 17. po starom kalendaru) niko ne radi jer se smatra da je toga dana svaki posao netaličan i grešan, da svako ko toga dana prekrši volju božju, ne može očekivati milost njegovu:

„Mi bi rekli ovde da je Ognjena Marija udešljiva“, kaže Sava Petrović iz livanjskog sela Gubin, jedna od retkih srpskih duša iz ovih krajeva koja je leta gospodnjeg 1941. preživela Ognjenu Mariju.

„Ako te šta tog dana desi, ne možeš se izbaviti; ako vatra plane, ne možeš je ugasiti. A bude, baš tog dana, čestito se i ne naoblači, pa plane i zagrmi u plast sena ili krstinu žita – sve izgori do poslednje slamke… Otuda i pesma u narodu:

Ognjem prži Ognjena Marija,
Gromom bije Gromovnik Ilija,
Mirom miri Mirnosna Marija…

A, ne bude vazda po pravdi i zasluzi. Desi se, kao tog zlog leta 1941, da se udruži sila i nepravda, da bog zažmuri i đavolu u svatove dođe, i onda sve naopako obrne – kazna strašna stigne bezgrešnike…“

Nađa Keleri