Piše: NAĐA Andrejević KELERIS
Kao mlada devojka, Eva Ras je došla u Beograd sa ambicijom da postane veliki slikar. Ali, život piše svoj roman, a ne onaj koji mi zamišljamo. Prijemni ispit na Likovnoj akademiji – „pada“! Opčinjena Beogradom, nije želela da se vrati u svoju rodnu Suboticu, već je smišlja na koji način da ostane u srpskoj prestonici. U tom razmišljanju, sa sve dokumentima u rukama, bukvalno je naletela na Pozorišnu akademiju. Setila se da lepo recituje, a prijemni je bio u toku. Prijavila se i – položila „iz cuga“. Primljena je, kaže, samo zato što nikad nije želela da postane glumica. Gluma je uopšte nije zanimala, već ostanak u Beogradu.
– Pošto sam ga „ispušila“ na LA i nisam mogla postati slikar, pomirila sam se sa glumom. Tokom studija nisu me zanimale ocene, mislila sam da je gluma igrarija. Danas mislim da je glumački odsek bio jako ozbiljan.
U to se uverila i u 35. godini života, kad je ponovo upisala FDU, ali ovoga puta odsek dramaturgije. Već je pisala i objavljivala knjige i stalno slušala komentare: „Ona je glumica, ona je glupa, njene knjige ne vrede ni pet para!“ Studirajući dramaturgiju, shvatila je da je glumački odsek „visoka škola“ u odnosu na dramaturgiju!
Danas, u liku Eve Ras se ogleda, ne samo glumica, već i spisateljica i slikarka. Međutim, Eva ističe da je pre svega glumica!
– U 18. godini sam bila puna vere i nade u život! Proslavila sam se u 26. Osam godina sam primala svakojake udarce i ostala na nogama. Najteže je kad tako mladu devojku ćuškaju i pljuju. Sve te nokaute sam primila kao glumica. Zbog toga sam bila, biću i sad sam glumica. Posle toga je sve bilo lako, jer mladost sve što prihvati i podnese to posle vredi za ceo život. Niko me više ne može povrediti! Sad svi mogu da mi „pljunu pod prozor“, ili po srpski „da me u’vate za kurac koji nemam“!
Eva je i danas, avangardna – stalno traži nešto drugo u odnosu na postojeće. Njene slike su drugačije, njene knjige su drugačije, prosto ne prihvata zatečeno stanje, jer to nije cilj umetnosti. U umetnosti jedino vredi biti revolucionar, jer umetnost svaki dan mora da se napaja nečim novim. Nema veze koliko godina autor ima, važno je šta hoće!
– Iako sam počela da slikam sa 46. godina, moj stil je bitno različit od svih ostalih. Tako da sam i u tome avangardna, ali to nije namerno. Ako hoćete da budete „neko“, svet morate započeti sa vama, sve ostalo je obrazovanje. Ne treba imati idole i biti konzervativan. Ja sam obrazovana, ali nemam nikakve uzore niti obožavane glumce. Volim glumce koji furaju isti fazon kao ja. Prepoznajem ih, dragi su mi, ali mogu bez njih, kao što i oni mogu bez mene.
Obnažiti se na filmu u ono vreme, sredinom šezdesetih, kada su se glumice skidale u kostime sa halterima, sa tek malo spuštenim bretelama… bila je prava revolucija. Eva se smelo skinula gola!
– Drznula sam se i skinula sve te haltere! Pre mene je to uradila samo Brižit Bardo. Pojavila sam se odevena u sopstvenu lepotu. Danas se mnoge glumice svlače, ali ne umeju da se odenu u sopstvenu lepotu! Nezapažene su jer golo telo nije umetničko delo ako glumica ne ume da nađe zvezdice koje će ga osvetliti, onda je to samo jedno telo više. Nisu dovoljni samo reflektori. Mene je valjda žarila i palila ta revolucionarna misao da ću da promenim jugoslovensku kinematografiju i – promenila sam je. Posle toga ništa nije bilo isto. Mladi ljudi moraju da budu revolucuonari, da menjaju merila, granice i parametre.
Čim se pojavila, zaigrala je kod Mila Đukanovića u filmu „Ne diraj u sreću“. Usledili su „Zemljaci“ Zdravka Randića. Zloglasna Olga Božićković je tada napisala da je Eva osveženje koje se pojavilo na ekranu, jer je zračila čistotom istine i neposrednosti. U jugoslovenski film unela je prirodnost i umivenost. U filmu Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj…“ svojim belim trepavicama bacila je svet na leđa. Toliko su je voleli da nije mogla ulicom da prolazi. Seća se Eva da su tada svi hteli da se domognu parčeta njene odeće, kose ili da joj odseku mali prst.
– Sve to nije me sprečilo da se uvek vozim autobusima i tramvajima, da idem peške, furam po pijacama, idem na premijere i noću se sama vraćam kući. Taksi sam uzimala samo kada jurim ili kasnim.
Nikada se Eva nije odrodila od publike koja je voli. U mladosti smo je mogli videti na Kalenićevoj pijaci sa korpama, tikvicama, mlevenim mesom, mladim lukom srebrenjakom… Uvek je bila deo naroda.
Publika je uvek bila na Evinoj strani. I kad je kod Živka Nikolića u filmu „Beštije“ igrala muškarca hemafrodita. Nije bilo uloge koju publika nije svim srcem prihvatala i obožavala.
Glumačke zvezde kažu da se karijera gradi i na odbijenim ulogama. Za vreme komunizma Eva Ras je bila „na ledu“ i jednom u tri godine snimala film. Iza nje je pedesetak filmova, a ljudima se čini da ih je snimila na stotine, jer su svi remek dela. Oni omogućavaju njeno glumačko trajanje. Iako ne mora više da glumi, Eva i dalje snima filmska remek dela.
Eva je i veliki životni gubitnik, jer je ostala bez dva najvoljenija bića. Ćerke i muža. To je danas lako izgovoriti, ali je teško preživeti.
– Ljubav prema Rasu i mojoj pokojnoj kćerki je postojana. Da nisam imala ljubavi pre Rasa ne bih umela da ga prepoznam. Posle Rasa nisam isprobavala niti sam tražila ljubav, jer ako mi je Bog jednom dao nisam imala obraza da još jednom tražim. To je bila velika greška, jer kad je Ras umro ja sam imala 41. godinu i mogla sam da idem „u lov na novog čoveka“ sa kojim bih zasnovala novu porodicu.
Eva ističe da ljubav nije najveći pokretač, već ambicija da čovek želi da postane „veliki“ u pravom smislu te reči: veliki pisac, veliki novinar… Te ljubavi su velike, a s kim će čovek da ide u krevet – to je uglavnom isto.
– Muškarci su toliko slabiji pol. Oni ne mogu sa mnom onoliko koliko ja mogu, a želeli bi i sa strane – stvarno ne znam kako? Kod mene su se pokazali kao nule, a onda su pokušavali da prave preljube i tako sam se rastajala od mnogih, seća se Eva Ras.