Promašio bi profesiju da ga nakon pet decenija bavljenja glumom nisu prepoznavali na ulici.

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Doajen srpskog glumišta Dragan Nikolić, „lepi Gaga“ kako su ga iz milošte zvale kolege, bio je jedan od retkih „srcelomaca“ domaćeg glumačkog neba, kome godine nisu odmagale, već i te kako su mu pomagale. S ponekom sedom u kosi, bio je šarmantniji nego u mladosti. Njegova zvezda popularnosti upalila se pre pet decenije ulogom Džimija Barke u sada već kultnom filmu „Kad budem mrtav i beo“. Kao i svaki dupli lav, astrolozi su govorili da voli da prede u hladovini, dok mu lavica donosi hranu.

Od, nekada najpopularnije domaće TV – serije „Otpisani“ pa do „Zone Zamfirove“, „Ivkove slave“, „Sve te ravnice“ i „Selo gori, a baba se češlja“, nizale su se uloge u kojima je Dragan glumački briljirao. Gotovo da nema domaćeg filma, a da se u njemu nije pojavljivao „lepi Gaga“.

Znalački je ulazio „pod kožu“ najrazličitijim likovima, pa čak i pod kožu jednog novinara.

Naime, u filmu „Otok – srce“ igrao je po prvi put u svojoj višegodišnjoj karijeri novinara. Prisećajući se te uloge, Dragan mi je isticao da je film slovenačko – crnogorska koprodukcija u koji su Slovenci uložili znatna materijalna sredstva, a Crnogorci, od kako je sveta i veka, ništa drugo – do prirodne lepote! Priča pokriva ratno vreme, ali je pacifistički nastrojena. Radnja se odvija od šestoaprilskog bombardovanja do 1945. godine. Počinje na duhovno – savremen način i ironično je prožeta ne tako davnom prošlošću.

Uloga novinara kod Dragana je doprinela da napravi odstupnicu prema “sedmoj sili”. Nije krio da je oduvek imao razumevanja za novinare i među njima ima puno prijatelja.

– Jedan od njih si i ti, Nađa. Međutim, novinari često zloupotrebljavaju snagu medija, ne razmišljajući da to može ponekad da prouzrokuje i zlo nepredvidivih razmera. Čast izuzecima koji se bore protiv svojih nečasnih kolega.

Iako mnogi kažu da se danas ne živi od glume, već od reklama, Draganu materijalni deo posla nije bio sfera razmišljanja. Po njemu, od umetnosti se živi onako kako se mora, a ne kako se može, jer umetnik se bavi umetnošću s ljubavlju.

Jedan od retkih glumačkih parova u nas, koji je donedavno izazivao neprikosnovenu pažnju javnosti, svakako su bili Dragan i Milena. Decenije i decenije su ostale iza Milene i Dragana, kako u glumačkim, tako i bračnim vodama. Prednosti u umetničkom braku ima, ali i te kojih mana!?

Dragan mi je rekao da njihov brak nije u preteranoj prednosti, niti mani u odnosu na ostale brakove. Brak je brak – institucija. Nije video zašto bi se umetnički brak razlikovao od civilnog braka, ukoliko umetnost shvatimo kao neku vrstu uniforme. Razumevanje je kostur bračne zajednice.

Zato valjda, kako mi reče, ne zauzima određen stav kada su ljubavne scene na filmu ili pak u pozorištu glumački zadatak. “Odradi” ih baš kao scene mržnje ili razdraganosti. To je deo posla i podrazumeva se, do određenih granica. Ako su scene preterano ekstremne – nije ih prihvatao.

Ipak, bio je Dragan na filmu, sa mnogim lepim ženama. Na moje radoznalo pianje, da li je još neka, pored supruge Milene, na njega ostavila snažan utisak, lepi Gaga je odgovorio:

– Ne bih personalizovao, jer bojim se da bih neke zaboravio, a poneke bi to pogrešno shvatile. Ako kažem sve žene – znale bi da lažem.

Tajna negovog glumačkog trajanja svakako je bila u znalačkom ulasku pod kožu svakom liku koji tumači. Jer, u jednom opuštenom razgovoru mi je otkrio da pre snimanja svakog kadra na filmu poljubi kameru. Da li je to neka vrsta udvaranja kameri ili pak opuštanja, ni sam nije znao da objasni. Ali, činjenica je da se svaki put pozdravi sa kamerom. Kamera ga kažu voli. Zato je u svakoj ulozi briljantan.

Iako glumačka profesija traži celog čoveka, neki glumci deo svog umeća daruju političarima i njihovim idejama. Svih ovih suludih godina, i glumcima je opao imunitet na naš politički circus u Srbiji. Dragan nije mogao da bude imun na politička dešavanja, ali mogao je da se ne meša. Mada je to ambivalentno. Nemešanje može da se protumači kao pristajanje na datu situaciju. U umetnosti treba sačuvati slobodu mišljenja i življenja. Što reče naš pokojni patrijarh German „Možemo oprostiti, ali ne možemo zaboraviti!“

Po Draganu, predsednik države bi najpre trebao da promeni samog sebe. To je najteže, a u politici skoro neizvodljivo, jer politika je vrsta bolesti i zavisnosti, baš kao droga.

Nadmenost mlađe plejade glumaca zna da prevrši meru glumačke pristojnosti. Najpre im smeta anonimnost, a kada snime ulogu na filmu, vinu se do nebesa. Toliko se vinu, da im zasmeta i prepoznavanje na ulici. Dragan je uvek naglašavao da se bavi poslom koji to podrazumeva.

– Zamislite da sam glumac pedeset godina i da me niko na ulici ne prepoznaje!? To bi značilo da sam promašio profesiju.

Jedan je od retkih glumaca koji je do zadnjeg momenta mislio na staru Jugu. Nije mu bilo jasno zbog čega je važio za jugonostalgičara. Kroz smeh mi je govorio da nije zaboravio svoje prijatelje i lepe epizode iz tzv. velike Jugoslavije. Po njemu, svako treba da se odnosi prema tim stvarima onako kako oseća. Recipročno – ne traži da njegovi prijatelji treba da misle kao on. Zbog toga i nije određivao količinu krivice jer svako ima pravo na svoje mišljenje. I ta velika Jugoslavija mu je, kaže, bila mala. Pre bi za sebe rekao da je bio kosmopolit, i u pozitivnom smislu te reči, mondijalist.