Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Svetog Isakija Dalmatskog, koji je bio hrišćanski svetitelj, osnivač Dalmatskog manastira u Carigradu.

Za vreme vladavine cara Valensa bilo je veliko gonjenje Pravoslavlja od strane arijevaca, koje je i sam car pomagao. Kada je čuo za ovo gonjenje, Isakije, pustinjak sa Istoka, ostavio je pustinju i došao u Carigrad da hrabri pravoslavce i da izobličava jeretike. U to vreme pošao je car Valens sa vojskom na sever protiv Gota, koji su se od Dunava spuštali ka Trakiji. Isakije je izašao pred cara i rekao mu:

„Care, otvori crkve pravovernim, i Bog će blagosloviti put tvoj!“.

Sutradan je opet istrčao Isakije pred cara i opet mu ponovio opomenu. Treći dan istrčao je Isakije pred cara, uhvatio carevog konja za uzdu i molio cara, da da slobodu crkvi, i pretio je caru kaznom Božjom, ako se usprotivi molbi njegovoj. Razjaren car naredio je da starca bace u neku jamu. Hrišćani veruju da su starca iz jame izvadila tri anđela.

Četvrti dan izašao je Isakije pred cara i prorekao mu groznu smrt, ako ne da slobodu pravoslavnim:

„Govorim ti, care, odvešćeš vojsku na varvare, no nećeš odoleti varvarima, pobeći ćeš ispred njih, ali ćeš biti uhvaćen i živ sažežen“.

I zaista su Varvari pobedili grčku vojsku, a car je pobegao sa svojim savetnikom, arijancem, i sakrio se u jednu košaru. Varvari su saznavši gde je car, opkolili košaru, i zapalili je. Tako je izgoreo car Valens sa svojim savetnikom. Potom se zacario car Teodosije Veliki, koji je čuo za Isakiju. Prizvao ga je car sebi i poklonio mu se.

Pošto je mir zavladao u Crkvi, i pošto su arijanci bili prognani, Isakije se hteo vratiti u svoju pustinju, ali je umoljen da ostane u Carigradu. Neki velmoža Saturnin sagradio mu je manastir gde se starac do smrti podvizavao. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je činio mnoga čuda.

Pred smrt Isakije je odredio za igumana manastira Dalmata, svoga učenika, po kome se ta porodica kasnije i nazvala dalmatska. Isakije je preminuo oko 383. godine.

Na današnji dan rasuđivanje kaže:

Reč Božja je hrana za dušu. Ko čita reč Božju, taj daje duši svojoj hranu, silu i svetlost. Ko god može, taj treba da čita reč Božju u Svetome pismu, a ko to ne može, taj treba da sluša onoga što čita.

Vrlo je korisno čitati slovo Božje u samoći, i pročitati svu Bibliju s razumevanjem. Za jedno takvo upražnjenje, izvan drugih dobrih dela, Gospod daje čoveku milost Svoju i ispunjava ga darom razumevanja. Kada čovek snabde dušu svojim slovom Božjim, tada se ispunjava razumevanjem šta je dobro a šta zlo.

Avalainfo.net