Samozvanog vladiku Mihajla – Miraša, postavili su tzv. „titoičići“. Drže ga u jednom džepu, a mitropolita Amfilohija u drugom, pa ih vade po potrebi. Bezbožnicima je sve dozvoljeno.
Razgovarala / Nadja Keleri
Nadomak Svetog Stefana, u starom maslinjaku nalazi se manastir „Praskvica“ posvećen sv. Nikoli. Vekovima se ovaj manastir smatrao duhovnim centrom Paštrovića, a u njemu već godinama starešestvuje otac Dimitrije. Vidno je zabrinut zbog celokupne situacije oko Kosova. Jer, sasvim je izvesno da su nam ga na podmukao način oteli i za to traže i našu saglasnost. Ono je srce srpskog roda, kako kaže vladika Artemije, a bez srca nema života. Zato ga najpre pitam kako vidi budućnost Kosova i preostalog srpskog naroda koji ostade na pradedovskim ognjištima?
– „Čija stoka toga i planina“, mudro reče naš narod. Kosovo je i matica i kolevka i srce srpskog naroda. Moramo se vratiti unazad, u vreme titoizma i njegovog idiotizma. To je bila velika zavera protiv srpstva i protiv pravoslavlja. Ta zavera nije prekinuta. Ona traje. Pitanje Kosova vidim u čeljustima aždaja sa strane, jer te aždaje sa strane vrlo dobro znaju kakva se rudna bogatstva nalaze na tim prostorima, i ne samo to: treba i atomsko smeće negde da „spakuju“. U tome učestvuje najpokvarenija „dama“ u Evropi – Engleska. Poznajem tu pokvarenu damu i znam šta je činila ostalim narodima. Znam šta i danas radi čineći zlo drugim narodima. I to uvek isto, jer ne zna drugačije.
U Crnoj Gori, crnogorska Crkva se odvaja od SPC; kažu da je nezavisnost države donela i nezavisnost Crkve. Samozvani vladika Mihajlo pokušao je da uđe i u Cetinjski manastir, ne bi li služio liturgiju. Na koji način SPC može da se odupre budućim nasrtajima!?
– Autokefalna mitropolija Crnogorsko-primorska je od vremena Svetog Save pa do danas. Autokefalija raspopa Miraša Dedeića nije priznata od strane Vaseljenske patrijaršije i ne znam na osnovu čega je samostalna. O njegovim pravoslavnim vidicima reći ću samo ovo: Bio sam na ispomoći u manastiru Ostrog kad me je upitao „šta se nalazi ovde?“, a nalazili smo se pred ćivotom sv. Vasilija Ostroškog. Priupitah ga: „Jesi li ti bio profesor u monaškoj školi u Donjem manastiru i jesi li završio Bogoslovski fakultet? – Da, jesam, ali nisam načisto sa religijom“, odgovorio mi je. Na to mu rekoh: „E, pa, pogrešio si put, moraš se ponovo vratiti na raskrsnicu sa koje si se usmerio prema ovom putu“.
Ovi „titoičići“ Miraša su postavili, držeći ga u jednom džepu, a mitropolita Amfilohija u drugom da ih vade po potrebi. Bezbožnicima je sve dozvoljeno. Svesni su svega toga, ali, nažalost ne kaju se što će im se pripisati za dodatni greh pred Bogom, narodom i istorijom.
Miraš i njegovi sledbenici kažu da će i samog mitropolita oterati sa Cetinja!?
– O oterivanju arhiepiskopa i mitropolita mitropolije Crnogorsko-primorske nema ni govora. On jeste onde gde mu je mesto, a ovi samozvanci neka traže svoja mesta i pričislenja od onih koji ih plaćaju. Amfilohije je na mestu, svom mestu, koje mu i pripada i to i Miraš (samozvani Mihailo) dobro zna i mora znati.
Vladici Filaretu su zabranili ulazak u Crnu Goru, zbog čega je štrajkovao glađu. Kako vidite budućnost SPC i njenih arhijereja u Crnoj Gori?
– Vladici Filaretu jeste zabranjen ulazak u Crnu Goru. To je i bolno i tužno. Nisam pročitao da je nekom biskupu ili hodži tako nešto učinjeno. To ne vodi dobru, samo nas srušava u dublje provalije, a to su smišljeni projekti drugih.
Arhijerejima SPC se zamera da se mešaju u politiku. Treba li Crkvu odvojiti od politike ili…
– Arhijereji SPC jednostavno moraju da se suprotstave političarima, jer je opšta ocena da se gotovo sve radi protiv srpskog naroda. Pa zar niste svesni toga da je srpski narod izgubio ogromne teritorije: Dalmaciju, Liku, Kordun, Slavoniju, veliki deo Bosne i Hercegovine, a sada đavolja mašinerija radi na tome da se izgube Kosovo i Metohija. Kamo sreće da su se oglašavali i za vreme Tita i nama nametnutog komunizma (sve u jednom košu).
Ima li izlaza za nas Srbe, sada na pragu trećeg milenijuma!?
– Sve zavisi od nas, naše sloge ili nesloge. Moramo se vratiti Bogu, pravoslavlju i sebi. To je naš jedini put i drugog puta mi nemamo. Tim putem su išli naši preci i nisu ga se odricali. Sačuvali su veru u Gospoda Boga, pravoslavlje, svoju krsnu slavu, svoje ime i ostavili amanet da i njihovi potomci to isto čine. To i čine.
Ko li to nije porobljavao srpski narod? A mi ispali vandali! To je dugačka, bolna i tužna priča i na žalost još joj se ne vidi kraj.
Sveti oci kažu: „Sto puta padni, ali se uvek diži i nikad ne posustaj!“ Jesmo li posustali od višegodišnjeg nacionalizma, satanizacije i svetske globalizacije?
– Srpski narod je imao i uspone i padove. Dokle god se okretao i molio Bogu, imao je i njegovu podršku. Došli su „uljezi“ sa strane i od tada je krenulo naopako. O tome bi svi mi mogli pričati u nedogled, a rezultati bi bili isti. Zna se o novom svetskom poretku i globalizaciji. Moćni su i opaki.
I za kraj, kako se lično osećate znajući da su nam podmuklo oteli Kosovo, i za to još traže i našu saglasnost!?
– Mislim lično i iskreno da NATO nije došao da brani Šiptare od Srba ili Srbe od Šiptara. Došli su oni po „danak“ – rudna bogatstva koja se nalaze na Kosovu. Čitavo Kosovo „pliva po nafti“. Godine 1905. egoistički nastrojeni Englezi (specijalisti za kolonijalizam) su istraživali da li ima nafte na Kosovu. Istraživali i našli je. „Za ostale nema je, a za nas, to su zlatne rezerve“. I nije samo nafta u pitanju. Rudnici – puno čega je u pitanju!
Hram sv. Nikole, kao i konak gradio je Balša Treći Stratimirović 1413. godine, unuk cara Lazara, Jelenin sin. Francuzi su ga porušili 1812. i uništili svu dokumentaciju pisanu na papiru, pergamentu i zečjoj koži. Uništen je i knjižni fond, posebno tri kruga (124) bogoslužbenih knjiga, poklon ruske carice Ekaterine Druge 1783. godine.
Porušena crkva sv. Nikole obnovljena je 1847. godine dobrovoljnim narodnim prilozima, uz pomoć Rusije, kao i pomoć koju je uspeo da sakupi u Rusiji arhimandrit ovog manastira Sava Ljubiša.
Ikonostas je naslikao Nikola Aspioti sa Krfa 1863. godine. Manastir je stradao u katastrofalnom zemljotresu 1979. a obnavljan je od 1984. do 1989.
Biblioteku sačinjava oko devet hiljada naslova. Muzejska postavka je prava dragocenost: ikone iz različitih vekova, krst cara Dušana, krst ruskog cara Pavla I – njegov poklon, Jevanđelje (dvanaest kilograma) štampano u Moskvi 1751. godine, bogoslužbene knjige iz Kijevo-pečerske lavre od 1713. godine pa nadalje, rukopisno Jevanđelje ukoričeno 1600. godine na Cetinju…
Posebna dragocenost je putir i crkvene utvari, takođe poklon cara Pavla Prvog.