Bogojavljenje je hrišćanski praznik kojim se obeležava uspomena na Hristovo krštenje na reci Jordan i javljanje Boga u vidu goluba i glasa:

„Ovo je sin moj i njega poslušajte“.

Reč je o jednom od 15 najvećih hrišćanskih praznika, a tog dana u svim crkvama i hramovima sveti se voda koju narod uzima i nosi kućama, jer se veruje da ima duhovna i lekovita svojstva. Crkve koje poštuju julijanski kalendar Bogojavljenje obeležavaju 19. januara.

Širom Srbije organizuju se tradicionalna plivanja za Časni krst. Pliva se 33 metra, što simbolizuje broj godina života Isusa Hrista.

Bogojavljenje je dan kada je po predanju božji glas objavio da je Isus njegov sin i veruje se da će uoči ovog dana u ponoć biti uslišene sve želje.

Brojni vernici na Bogojavljenje idu u crkvu po vodicu kojom će se ukućani posle umiti. Običaj je da se na taj dan ništa ne radi po kući, ne pere se veš, a i na vezenje, pletenje ili tkanje, slobodno zaboravite. Nije dobro imati zle misli, niti želeti ili činiti drugome zlo. Na ovaj dan nije obavezno postiti.

Bogojavljenska vodica se uzima i nosi kući. Čuva se kao čudotvorna sveta dragocenost. Nikada se ne kvari. Njom se kropi kuća radi osvećenja i zaštite od demona i ostalih nečistih sila. Pije se tokom cele godine radi isceljenja i zaštite od svih bolesti, očišćenja od zlih strasti i radi oproštaja grehova, očišćenja duše i tela.

Bogojavljensku vodicu nekada su pile trudnice da bi se „otvorile kao nebo na Bogojavljenje“ pa da se lako porode. Ta se voda sipa i u bunar da se pročisti ako u njega padne kakva životinja. U stara vremena osvećena vodica davala se bolesnicima koji nisu mogli da odu u crkvu na pričest.

Vernici se, na Bogojavljenje, pozdravljaju rečima „Hristos se javi“ a otpozdravljaju sa „Vaistinu se javi“.

U vezi sa Bogojavljenjem kod srpskog naroda razvila su se brojna verovanja i običaji. Tako se veruje se da se uoči praznika, u ponoć, otvaraju nebesa i da tada svaka želja može da se ispuni.

Običaj je bio da neudate devojke stave ogledalce pod jastuk na Krstovdan, 18. januara uveče jer se verovalo da će uoči Bogojavljenja sanjati muškarca za koga će se udati.

Nekada su mlade devojke na Bogojavljensko jutro odlazile na netaknuti izvor, bacale po koje zrno pšenice i kukuruza u njega, izgovarajući: „Kako ide voda, tako da ide i berićet u naše njive.“

Zatim bi zahvatale vodu i odnosile je do kućnog praga gde su ih čekali ostali ukućani. U nekim delovima Srbije postojao je običaj da se ovako zahvaćena Bogojavljenska voda daje ostalim ukućanima da piju preko sekire, kako bi se izbegle svađe među njima tokom naredne godine.

Od vremenskih prilika za Bogojavljenje zavisi kakvo nas vreme očekuje. Tako se verovalo da će, ako za Bogojavljenje bude jak mraz ili pada sneg, godina biti rodna, a ako bude vedro, godina će biti sušna.

Običaj je da se na Bogojavljenje izađe na neku vetrometinu, iznese malo pepela i pušta po malo iz ruku. Tako se određuje koji se vetar zakrstio (pobedio) na Krstovdan.

Većina običaja i obreda je bila podstaknuta željom za zdravljem, pa je bilo uobičajeno, a to može samo onaj ko je zdrav, da se ujutru, pre sunca obavi ritualno kupanje u reci.

Kod Srba je obnovljen običaj da se u reku baci Časni krst, a mladići (od pre nekoliko godina i devojke) se takmiče da do njega stignu i prvi ga uhvate.

Krst, koji bi trebalo da bude napravljen od zaleđene prošlogodišnje Bogojavljenske vodice, onom ko prvi dopliva do njega, donosi sreću tokom cele godine.