Nekada je igrala fatalne žene, lepotice, srcolomke, a danas glumi mame. U mladosti je tražila savršenstvo od sebe, ali i od drugih. Danas definitivno to nije njen životni princip

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Iako iza sebe ima četiri decenije glumačkog staža, Tanja Bošković je i dalje lepa i privlačna kao na početku svoje glumačke staze. Onakva kakvu je većina pamti iz filma „Balkan ekspres“, recimo. Ne samo da je rasna glumica i da svakom liku u potpunosti „uđe pod kožu“, Tanja je i odlična pevačica i igračica, jer likovi se ne grade samo glumačkim umećem, već se nadograđuju adekvatnim pokretima i glasovnim mogućnostima. Koliko je lik „obojen“ pokretom i glasom, od toga zavisi i tok i život, tj. uspeh predstave ili filma.

U zavisnosti koliko je „majka priroda“ naklonjena glumici, ona na neki način obeležava njen tok i dužinu glumačkog trajanja. Jer, na početku karijere, reditelji ih prosto „ukalupe“, svrstaju po, kako oni to vole da kažu, „fiokama“ i, po potrebi, angažuju. Lepota im koliko god pomaže, toliko i odmaže, jer u glumačkim krugovima vlada mišljenje da je lepoj glumici dovoljno samo da izađe na scenu, dok onim „manje lepim“ sleduje i te kakav rad na liku.

Tako je lepoticama uglavnom osporavan glumački talenat, jer on na sceni nikada ne dolazi do izražaja. Stalno je u senci njihove lepote. Lepota prosto zaseni talenat. Ona mami muške uzdahe u publici, jer većina kaže da uživa u ženskoj lepoti, a ne u talentu.
Nekada je Tanja igrala uglavnom fatalne žene, lepotice, srcolomke… Poslednjih godina igra mame, poput Šarlote Hejs, Lolitine mame u Nabokovljevoj predstavi „Lolita“, ili pak, mamu glavnog junaka (Branislava Lečića) u filmu Darka Bajića – „Balkanska pravila“. Sve je to normalno i prirodno. Važno je zadržati tu čar detinje igre u sebi. Jer, sve dok je u njima želja za igrom, glumci traju. Igra im je nasušna potreba i deo svog glumačkog bića.
U mladosti je Tanja važila za osobu koja traži savršenstvo od sebe, ali i od drugih. Danas definitivno to nije njen životni princip! Jer, čovek mora u jednom trenutku svog života da se izleči od mladalačkih zabluda. Daleko je od savršenstva sve što je ljudsko.

– Od sebe mogu da tražim najbolje što mogu, nikakvo savršenstvo, jer sam od njega isuviše daleko. A, od drugih ljudi mogu da tražim onoliko koliko mislim da mogu da mi pruže. Mera mog talenta i mog bića nije toliko velika kako mi se činilo u dvadesetoj godini života. Pomirila sam se sa sobom i mislim da sam postala srećnija žena, mirnija mama, jednostavniji prijatelj, bolja ćerka.

O današnjoj ženi, Tanja misli da je velika pokretačka snaga ovog sveta, kao i njegova savest i dobrota.

– Nemojte zaboraviti da se emocionalnost uči od majke, da uvek imate nekog ko će vas zagrliti. Možda ta pozicija ne nudi uvek adekvatno stanje duha, ali hrani ljubavlju. Malo smo neravnopravne, jer su retki muškarci koji imaju vremena da se bave porodicom. Kod žene se obično nalazi sve to, a pri tom je opterećena i onim što joj je ambicija – da ispuni svoju kreativnu ličnost.

Tanja obožava pozorište, jer njega čini svet koji ima „boju“. Ne voli siv život, sive ljude i tu vrstu bezličnosti, a pozorište nudi veliki prostor za dosta radosti i istine. Tu pozorišnu radost trudila se da uvek prenese i sinu Đorđu i ćerki Lani.
Ljubav je sastavni deo života svakog od nas. Tanjina ljubav nije uvek vezana za muškarce. Ima ljudi koje voli više od svih: svoju decu, roditelje, sestru, prijatelje… Muškarci su joj bolna tačka, baš kao svakoj ženi, jer muškarac iz snova se teško sreće. To je ponekad rastuži, ali Tanja se ipak nada da negde sigurno postoji neko ko će joj biti adekvatan, koga će moći da voli.
Iako je pre par godina filmski rimejk „Ljubavi Džordža Vašingtona“, sa Džeremi Ajronsom i Melani Grifit, na Zapadu bio cenzurisan, usred Beograda, na sceni Ateljea 212 ta predstava je izvođena bez ikakvih prepreka!? Tanji se činilo da ta tema neće moći ovde da prođe, međutim publika ju je uverila u suprotno – da se iz tog komada mogao napraviti zanimljiv doživljaj za mnogo ljudi.