– Nekako penzija nije glumačka stvar! Dobro je da dobiješ neku penziju u smislu da te neko nagradi za godine provedene u nekom teatru. S druge strane glumac pensioner može biti i te kako aktivan. I dan – danas imamo dosta glumaca koji su aktivni poput Vlaste Vladisavljevića…

Da li glumci žive bedno?

– Neka me sad mrze svi glumci ali mislim da ništa bednije nisu plaćeni glumci, nego što su plaćeni inženjeri ili lekari. Ne mislim da glumci žive bedno. Glumac ipak ima načina da zaradi. Ne mogu svi da zarade, ali uvijek su se odvajali “neki”. Ima velike ralike između tih “nekih” i “nekih” drugih. Ja sam znao za godinu dana da kupim dva stana! Ne kažem da se to ne može. A, to da su plate male – novac je uvek bio problem. 

Popularnost, kao i vlast – idealne su prilike da čovek poludi i izgubi kompas u životu. U čemu je tajna opstati i glumački trajati?

-Popularnost i vlast navedu čoveka da se pogubi, s tim što vlast ima i moć. Popularnost glumačka i muzička nemaju tu moć. Pitanje popularnosti nikad nije bilo jeftinije nego što je danas! Ti si danas čovek koji je ne znam koliko filmova i predstava odigrao i nakon  premijera doživljavao ovacije – ali ti kad dođeš u neku ložu gde te pozivaju kulturne institucije ili novinske agencije – ti sediš zajedno sa nekim ministrom ali i sa nekim starletama. To je prosto tako! Ništa ti nisi bitniji od tog ministra, niti je ministar bitniji od starleta. Zato što narod jednako prati  i nju i njega i njega. Dosta je  pojefninjena popularnost. Nema redova pa da te puštaju preko reda. Policija te neće pustiti ako voziš u pijanom stanju, nećeš dobiti bog zna šta sa tom popularnošću osim da te ljudi prepoznaju na ulici. Mene prepoznaju svi. To je lijepo i ne vidim ništa dalje od toga. Lijepo je da ti se ljudi nasmiju. Osmjehnu se zato što im ti svojim ulogama izazivaš osmjeh na licu –  što je predivno. S popularnošću ili bez nje, ja moram da radim 16 sati dnevno da bi napravio nešto.

Da napravite  igrani film “Gorčilo” za 28 snimajućih dana to je ozbiljna priča. To se radi 12 – 14 – 16 sati dnevno. Tu nema zezanja. Milan je ušao u montažu i iz nje ne izlazi od ujutru do pred zoru opet! U stanju je da vrti pet hiljada puta jednu istu stvar. I onda izađe premijera. Izađeš posle filma pokloniš se nakon velikog aplauz i svi kažu – al je tebi lepo. Jeste, ali moraš da uradiš jako mnogo, na kraju šta je koga briga šta sve jedan glumac mora da uradi kad vidiš u ovoj zemlji šta mora da uradi jedan rudar, inžinjer, doctor? Divim ljudima koji svaki dan operišu i  spašavaju tri života a imaju platu istu ko i ti glumac!? Šta ja sad tu da radim? Pozdravljam sve lekare koji to rade a imaju plate iste ko i mi glumci.  

Kako na filmu sarađuju reditelj Milan i glumac Mima Karadžić!? Koliko Vas puta Milan vraća da ponovite neke scene!?

-Milan me vraća i te kako. Prepiremo se i svađamo tokom snimanja, jer Milan je vrlo eksplozivan. Kad snimamo – dođe do nervoze. Lakše mu je na mene da se izviče nego na nekog drugog glumca. Ja ponekad to prećutim, ponekad ne! Ponekad planemo i jedan i drugi – pa je to onda haos. Ali, sve se to dešava i sve je to u smislu dobrog pravljenja posla. Što bi rekli sve to ide u rok službe!

Koja je to najteža i najzahtevnija uloga u Vašoj životnoj i glumačkoj karijeri !? 

-Meni u životu ništa teško ne pada. Prosto – da budeš dobar čovjek – za to ne možeš da se trudiš – takav si ili nijesi takav! Negdje da budeš čestit i to nekako zavisi šta si ponio od kuće, koliko si pokupio sa ulice. Moja uloga producenta je vrlo komplikovana, jer danas je užasno malo ljudi koji bi dali novac za snimanje filma. Nije to kriza samo nemanja novca, kriza je u svemu: u ponašanju, vaspitanju, čestitosti, nekim životnim stavovima, u kulturi… Tu krizu ekonomsku prate sve ove male krize. E, onda u takvom vremenu ubjediti neke ljude da ćeš ti da praviš neku stvar koja će biti lijepa, kulturna, gledana – a da ti ljudi za to treba da odvoje neki novac iz svojih firmi – to je jako, jako komplikovano.

 Da ubjediš čak i državne institucije da daju novac za nešto što je podrška nekim mladim ljudima koji su završili neke umetničke fakultete… Jako teško! Ta uloga je komplikovana. Uloga glumca nije tako strašna – ti si glumac, pa si glumac! Možemo da pričamo o tome – bolje ili lošije plaćen, ali uloga čovjeka to je pitanje nečeg što nosiš sobom.

Ja imam brata i sestru i imam njihovo četvoro djece- od sestre dvoje i od brata dvoje. I, imam strašnu obavezu prema njima, jer su ta djeca odrasla pored mene od pelena. Milan, Seka i ja živimo jako blisko – mi smo svakodnevno zajedno. Svi zajedno smo jedna porodica. Majka koja je u Budvi je takođe dio nas, koja nas cijelog života podržavala, prati i gurala i biva vjetar u leđima i biva nešto najčestitije i najljudskije u nama. Eto, to je priča koja postoji. Svi zajedno smo jedna porodica – takva kakva jeste – sa velikom borbom, sa svim problemima koje porodice nose, sa  malim i velikim boginjama, sa temeperaturama, pubertetima, prvim ljubavima i svim ostalima.

Da li ste nekome kao ujak i striko uzor!?

– Jesam svima njima pomalo. Oni mene i neke moje osobine uzimaju po potrebi. Nekad im to koristi, valja – nekad bi voljeli da budu kao Mima, nekad i ne bi. Ja to poštujem!

S obzirom da ste prošlog leta u Budvi otvorili vinariju “Divino” i da Vam je to osmo po redu kafedžijsko iskustvo, koliko je tačno da je glumcima kafana druga kuća!?

– Nije tačno. Ima jako puno glumaca koji ne piju i ne puše. Ima jako puno glumaca kojima je moja priča o vinu dosadna, prevaziđena. Kod mene glumci dolaze u bar preko ljeta kad je “Grad Teatar” zato što za glumce imamo posebne cjene koje su mnogo, mnogo niže. Mi smo vrlo dočekljivi i važimo za dobre domaćine. Taj “Vaj bar” je spektakularan, prelijep, predivan. Baš je dobra priča.

Volim da se bavim vinima, jer vinari su najsrećniji i najbezbrižniji ljudi sa najviše radosti, najviše lijepog življenja – bar koliko sam ih ja upoznao. Znam nekolicinu iz Crne Gore, Srbije, iz  Goričkih brda, Izalije – iz Toskane. Oni godišnje idu na 30 – 40 festivala vina i na svakom ostaju po 4 – 5 dana. Ti festivali su uvijek u nekom prelijepom ambijentu i prelijepom gradu. Ne može biti na vrhu Alpa, nema teorije. Da li je Barselona, Lisabon, Budva… Ti ideš na te festivale isprobavaš neka druga vina… dotle još nisam stigao da budem vinar. Uz rakiju možeš da pričaš o politici, uz rakiju možeš da psuješ te iste političare i vlast… ali uz vino ne! Vino traži smireniju i rumantičniju varijantu, a gde je romantika tu ne može da bude politika. Politika je surova realnost – najsurovija tvoja realnost je politika, jer to sve što ne želiš kod sebe i sve što ne želiš nađeš kod političara. Po meni nema ružnijih ljudi od onih što sede u Skupštini. Čime se oni bave, šta rade – ta lažna slika da rade za opšte dobro naroda pa to je smešno! – Bože, da li je moguće da nas ti ljudi toliko potcenjuju. Svi tamo rade sve samo za sebe i ni za kog više.

Koliko je tačno da ste turskog glumca Halita Ergenča – Sulejmana, pozvali u Budvu!?

-Tačno je, pozvao sam ga u Budvu zato što smo on i ja bili na nekom javnom slikanju. Rekao sam mu da mi radimo seriju “Budva na pjenu od mora” i da bi bilo lijepo da to vidi. Odgovorio je da mu je to vrlo zanimljivo. Na tome je ostalo. Nije nemoguće da ga pozovemo da glumi. Ali, neće glumiti Sultana, ha, ha, ha… Šalim se – ne znam kako bi to izgledalo.

Koliko je dobro da glumci danas zastupaju glas javnosti!? Da budu na neki način GLAS ZDRAVOG RAZUMA!?

– Strašna je stvar što danas glumci  (mnogo manje slikari i muzičari) uzimaju sebi za pravo da komentarišu političke ideje, da komentarišu Kosovo! Mislim da treba da se bave svojim poslom. Imaš glumce koji rade neki jeftin posao u smislu umetnosti, ali je dobro plaćen, a s druge strane hoće da učestvuju u kreiranju države u rušenju nekih društvenih poredaka – što je nebuloza! Kad god pročitam da neki glumac uzima sebi za pravo da komentariše na velikim nivoima i da pravi priču poput ministara – kažem: “Čekaj, šta će tebi ovo – ti si neko ko izađe večeras, igra predstavu, dobije aplauz i od toga živi! Što ti nosiš intimno, to je tvoja priča. Ali, kaže mi – ova riječ mora da se čuje – moja ne mora! Ni na jednu temu, ni jedne politike.         

Gledano istorijski, glumci i nisu bili za uzor zbog sunjivog morala. Sahranjivani su mimo seoskih i gradskih grobalja!?

-Glumci malte ne nisu sahranjivani na istom groblju đe i ljudi ostali. Bili su prokuženi zbog morala, što je naravno bila velika greška! S druge strane danas glumci hoće da budu akademski građani, da uđu malte ne u Akademiju nauka! Svaka druga glumica nešto magistrira, doktorira – ne znam šta? Ne zna jednu pjesmu da izgovori a magistar je nečega. Te titule su tako nebitne. Glumci sve češće zaboravljaju gdje su, ko su i šta su. Jer, biti glumac je najdivniji poziv na svijetu – naravno – ako si uspješan da se baviš tim poslom, da možeš da igraš i ovoga i onoga. Da ti kroz lik možeš da izgovoriš fenomenalne rečenice koje su pisali najveći umovi književnosti i dramaturgije. Da izgovoriš rečenice koje su govorili neki veliki: generali, vojskovođe, kraljevi, carevi. Da možeš da igraš i neke male ljude koji svoje samštine ili neke male životne uloge mogu da izgovore toplim dirljivim rečenicama. To je sveukupno glumac. Šta sad – nisi ti taj koji će da menja svet.

Neki glumci zaslužuju da budu sahranjeni u alejama počasnih građana. I to mnogo više nego neki političari. Jedan glumac je uspio da razveseli, da prepriča priče, da isčita knjige narodu. Hiljadama gledalaca koji su dolazili godinama da gledaju predstave i filmove. Budi to što jesi – uljepšaj nekome život! Svako veče ga uljepšaj na sat – ipo koliko traje predstava. To je predivno i to ti je Bog dao! To ne može ni jedan predsednik opštine niti države – a ti to možeš!

 S obzirom da ste u šestoj deceniji života, šta biste voleli da doživite u karijeri, porodici i državi!?

-To je isto ono što poželiš svima za Novu Godinu: zdravlja, ljepote, još puno vina, osmjeha, puno aplauza. A, ono ostalo – što je moje privatno – nek se desi kako će se desiti. O tome ne bih za javnost. 

  HILJADARKA

U međuvremenu ste snimili i film “Hiljadarka” i to u Bosni!?

– To je priča o Atifu Kurtoviću, koga su kasnije prozvali sirotanović jer je bio rudar na hiljadarki. Napravili smo jednu zanimljivu priču kako je on uopšte doveden u situaciju da bude na novčanici, kako je sve to proteklo, kako njegov život izgleda  u trenutku  kada dolazi Tito da ga posjeti. Čovjek koji nikad više ništa u životu nije radio osim što je jeo i pio besplatno, jer je bio čovek sa hiljadarke za vreme socijalizma.