Lepo je da glumački trajete, ali vas gledaju kao malu muzejsku situaciju.

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Glumac koji je još za života otišao u legendu izjavio je kako je za pet decenija glume odigrao toliko velikih uloga i dobio toliko velikih nagrada, da ni pod pretnjom ne bi mogao da ih se priseti. Svojom pričom o starenju i duševnoj degradaciji čoveka u starosti u predstavi „Poslednja traka“ nastupao je poslednjih godina svog života. Nakon predstave u Slavija teatru odjeknuo je aplauz u publici. Sećam se da ga je Ljuba zaustavio i rekao da mu je mnogo prijatno da sluša aplauz, ali da ne preteruju da se ne bi uobrazio.

Jedan od retkih glumaca našeg glumišta koji se nije ustručavao da Josipu Brozu postavlja i ona manje prijatna pitanja, svakako je bio pokojni Ljuba Tadić. U poslednjem intervjuu koji smo radili u „Stupici“, prisećao se da su u mladosti nakon predstave dugo sedeli u atrijumu Narodnog muzeja, pričali, pili viski…

Toliko se uživeo u lik Sokrata da je posle više ispijenih viskija pitao Tita koliko novaca ima u džepu. „Zašta će mi novac“, začuđeno ga upitao Tito, a Ljuba da bi se izvukao dodade: – Kada svratite u kafanu, da platite neko piće… Viski je učinio svoje. Shvatio je Ljuba da lupeta, ali beše kasno. Tito mu je odgovorio: „Ljuba, mene nigde ne puštaju, ja sam jedan rob“.

Živeći kao javni čovek poznavao je Ljuba pored Tita i Rankovića, Kardelja, Dražu Markovića, Nikezića… Kroz šalu je govorio da mu ni jedan nije promakao. Sedeli su uvek u istim ložama i nakon predstava su se lepo družili.

Bio je juli mesec 2003. godine kada sam kao novinar Kurira izveštavala o dešavanjima sa „Ohridskog leta“. Jedan od učesnika bio je i Ljuba Tadić u liku bravuroznog Sokrata. Sećam se da je reka ljudi, nakon ceremonije festivalskog otvaranja hrlila ka jezeru, samo odabrani su na poziv tadašnjeg makedonskog predsednika Borisa Trajkovskog, produžili na prijem upriličen u vili „Biljana“, koja je svojevremeno služila „dokonim potrebama“ Josipa Broza Tita. Među odabranim se našla i legenda jugoslovenskog glumišta Ljuba Tadić. Titov miljenik, Ljuba, ponovo se našao na putu ka maršalovoj rezidenciji, gde je već bio dočekivan. Ni glamur iz onog doba nije izostao. Gosti su limuzinama odvoženi do vile sa najlepšim pogledom na Ohridsko jezero. Na putu do „Biljane“, Ljuba nije krio nezadovoljstvo zbog kašnjenja sva tri predsednika. Ljutito je naglasio:

– Ovo nigde nisam video, da tri predsednika kasne pola sata. To za vreme Broza nije moglo da se desi. Eh, da je Tito živ, pa da naredi da ih išamaraju! – negodovao je Tadić.

Na moju konstataciju da li su i današnji političari robovi protokola, Ljuba je odgovorio da ne zna, jer od kada su došli na vlast, nikada ga nisu pozvali. Nije se Ljuba žalio, već veselio što ga ni u jednom protokolu nema. – Ovi novi imaju neke nove običaje. Strašni ljudi se kupe oko njih, a njima to očito prija.

Iako je Ljuba svirao u pištaljku, udarao u nokšir – da oni prethodni odu, isticao je da svaka vlast liči na narod, a narod se malo izgubio, nije više ono što je bio. Čovek treba da se bavi stvarima za koje je kompetentan. Jednostavno Ljuba nije mogao da zarađuje pare političkim angažmanom.

Za političare je govorio da su najdiletantskiji glumci. – Nemojte da mislite da je Buš neki veliki glumac, govorio je. U odnosu na holivudsku glumu, vrlo je slab, ali ima zaleđinu.

Nije Ljuba kritikovao Ameriku, niti je imao nešto protiv da idu svojim putem, ali smetalo mu je što nas ne puštaju da idemo svojim putem.

Isticao je Ljuba da postoji razlika između političara koji odlaze u pozorište i onih koji ne odlaze. – Ljudi koji dolaze u pozorište drugačije se ponašaju i misle. Pozorište ima moć da pokreće ljude i kada je stani – pani, publika mu se uvek vraća. Ubaci se u salu i ne razmišlja o uličnim problemima.

Svih godina svog života Ljuba se rado družio sa novinarima. Isticao je da se moramo naučiti da živimo u javnom životu. Čudio se ljudima koji se ljute na novinare. Cenio je pisanu reč. U njegovo vreme, govorio je – bilo je neke stidljivosti, iako su novine diktirane, ali i plemenite drskosti, koja je potrebna glumcu.

Iako glumci važe za najsujetniju profesiju, Ljuba nije krio da se borio sam sa sobom, jer taština je najveće zlo. Štrecao se s vremena na vreme, ali uspeo je kako mi reče da je svede na minimum.

Govorio je da glumac treba da ima svest o tome da mu je vreme prošlo. To je mudrost življenja. Jer, gledao je Ljuba leđa velikim glumcima koji su odlazili. Publika koja je njih gledala takođe ode na groblje. Lepo je da glumački trajete, ali uvek vas gledaju kao muzejsku malu situaciju, govorio je pokojni Ljuba.