Zarobljena između hrabrosti i ludosti, sretna što na svom jeziku živim i volim.

Selvija Ferizović, rediteljka filma PERON u razgovoru za Avala info kaže:

Projekat me koštao više nerava i zdravlja nego novca. Novac nije bio problem, jer ga nismo imali.

Razgovarala:
Nadja Keleris

Mlada i nadasve talentovana Selvija Ferizović je na nedavno održanom SILAFESTU na Srebrnom jezeru, za svoj filmski prvenac PERON osvojila dve nagrade: Plaketu PLAVI DUNAV i specijalno priznanje koje dodeljuju studenti Više turističke škole iz Beograda.

Ovaj, po redu osmi festival turističkog i ekološkog filma SILAFEST, sjatio je ljubitelje filma celog sveta u Veliko Gradište, gde se pod otvorenim nebom pored Dunava s velikim nestrpljenjem odmeravaju rediteljska umeća, reditelja amatera.

Kratki film PERON, snimljen je po motivima njenog romana SEBI STRANAC u kojem govori o masovnom odlasku mladih ljudi u zemlje inostranstva, ne turistički, već na rad zbog krize u zemlji. Film dakle, govori o odlasku mladih ljudi zbog velike nezaposlenosti, naročito u Novom Pazaru , gde je nezaposlenost po zvaničnoj statistici dostigla 70 odsto stanovništva.

Kako bi pojasnila slogan: „Sirotinja, nemaju za nebo pa prave krovove“, koji se provlači kroz film?

– Taj slogan se može objasniti sa više aspekata. Sa religijskog aspekta: dunjalučko ili ti nebesko za zemaljsko i obratno. Sa društvenog aspekta: u Novom Pazaru ljudi ceo život rade da bi napravili kuću na tri – četiri sprata, a za sitnice koje su boje života nemaju, ne žele da ulažu. Više vole da ulažu u kuće. Ti krovovi su zapravo bili inspiracija za taj slogan. Jer te velike kuće zaklanjaju sunce.

Velelepna kuća novopazarskog bega je kopija kuće koju je beg video u Solunu. Danas je ona oronula avetinja koja opominje…

– Ne znam koliko je film zanimljiv ljudima sa strane, ali meštani Novog Pazara znaju da je to kuća Čavića koja je izgrađena 1911. godine i ima zanimljivu priču – legendu. Umesto da je ta kuća danas muzej koji turisti posećuju, jer je njena arhitektura u posebnom stilu rađena i umesto da je turistička atrakcija, ona je oronula i zapuštena! Ispred nje je auto – parking. Isti je slučaj i sa ostalim kućama koje imaju istorijsku vrednost, a danas su kladionice i kafići, a trebale bi biti opšte dobro naroda i pre svega građana Sandžaka.

Odliv mozgova je bolna tačka naše svakodnevnice koji traje decenijama. Kako vidiš budućnost Srbije bez svih tih mladih i obrazovanih ljudi?

– U filmu to zvuči mnogo optimistično, jer ja kažem: “Ostat ću ovdje! Zarobljena između hrabrosti i ludosti, sretna što na svom jeziku živim i volim.” Samim tim šaljem poruku mladim ljudima, što mi ide na savest – da ostanu ovdje. Najlepše je među svojima, na svom parčetu planete, ali je trenutno to teško i malte ne nemoguće. Pospešivanje turizma, evo poput SILAFEST – a je ozbiljan korak , ako bismo unapredili turizam, uopšte tercijalan sektor, to bi znatno poboljšalo život ljudi. Moglo bi da doprinese poboljšanju standarda ne samo Sandžaka, već cele Srbije.

U Novom Pazaru si diplomirala ekonomiju, ali uglavnom se baviš snimanjem i pisanjem. Zbog čega?

– Imam tu nesreću da spadam među onih 70 odsto nezaposlenih, jer onih 30 odsto u Novom Pazaru je zaposleno po političkoj osnovi. SDP stranka Rasima Ljajića je na vlasti i nije to samo odkako su oni na vlasti, niti je ovo moj atak na sadašnju vlast. To je unazad dve – tri decenije. Taložilo se i taložilo. Mi mladi više ne možemo da ćutimo. Došlo je vreme da progovorimo. Imala sam podršku mladih ljudi koji su imali hrabrost da stanu pred kameru i kažu šta se to tamo dešava i u kakvoj smo krizi. Nadam se da će biti još više mladih ljudi, ne samo iz Novog Pazara, već iz cele Srbije koji će imati hrabrosti da kažu šta misle i da nam nije dobro. Ovde se cene rijaliti i stvari koje nemaju nikakvu vrednost.

Kroz film PERON ekranizovala si problem mladih u Novom Pazaru. Da li se plašiš da ćeš imati nekakvih problema!?

– Bilo je nekakvih poruka na društvenim mrežama, ali nisam razmišljala o tome dok sam pisala knjigu, niti dok sam snimala film, pa evo ni sada ne razmišljam o tome.

Da li si dobila neku finansijsku podršku za snimanje filma, s obzirom da je snimanje filma skupa rabota?

– Moj projekat je više koštao nerava i zdravlja nego novca. Novac nije bio problem, jer ga nismo imali. Skrpili smo to u jednu priču. Mladi ljudi kad nešto hoće, to i ostvare. Bitna je volja i čvrsta vera u sebe. Bez novca se ne može, ali izgleda u Srbiji se mora!

Šta bi poručila mladim umetnicima, s obzirom da se danas od umetnosti teško živi!?

– Ako mladi umetnici misle da žive od svog rada, neka odlože olovke i objective i neka uzmu lopatu u ruke ili autobusku kartu i neka odu odavde. Za mene od umetnosti nema materijalne koristi, ona je filter za odlaganje negativne energije. Poručila bi im da se potrude da ostanu u svojoj državi, na svojim ognjištima. Da se vole i žive na svom jeziku. Da skupe hrabrost, da istupe i kažu šta im smeta, jer na mladima svet ostaje. Mislim da mladost to može da reši, bitna je samo jaka volja.