Tihomirom  –  Tika Stanić, dobitnik je nagrade za najbolju mušku ulogu na FEST – u. Tim povodom sasvim otvoreno kaže: “ Mislim da se političari kao i glumci ponekad zaigraju i posle spuštene zavese  nastave da igraju”.

 

 

 

Razgovarala:

NAĐA Andrejević KELERI

 

 

Da u životu ništa nije slučajno, potvrdilo se i u Tikinom životu, koji je na nedavno završenom 47. FEST – u, zasluženo ovenčan nagradom za najbolju mušku ulogu u filmu “ Delirijum Tremens”.  Ulogom Dagija – glumca koji psihodramom pokušava da pronikne u izvor svoje bolesti alkoholizma, Tika je i sam pronikao u lik alkoholičara, jer se iz kandži te opake bolesti jedva otrgao. Te davne 2001. godine, odlučio je da u životu više nikad ne okusi ni kap alkohola, a ostavio je  i cigarete.

Tim povodom razgovaramo sa Tikom koji ističe da je ideja o filmu potekla od Pece Ejdusa, koji je predložio reditelju Goranu Markoviću da predstavu “Delirijum Tremens” treba ekranizovati. Pošto je Peca već bio u kritičnom zdravstvenom stanju, Goran je predložio da Tika  igra Dagija.

– Bilo mi je veoma nezgodno i čudno jer treba da zamenim čoveka koji je još uvek živ.

Zato ste otišli u bolnicu kod Pece…

– Peca mi je odobrio da ga zamenim u ulozi Dagija! Želeo sam da pokušam da dotaknem njegovu otmenost. Kada  smo počeli da snimamo, već trećeg dana Peca je umro. Sve vreme snimanja pratila nas je senka smrti, ali smo ipak nastojali da radimo kao da je sve u redu, kao da je živ. Pokušali smo da se zabavljamo, jer je u pitanju  mešavina komedije i drame. Goran je želeo da ostavi suštinu predstave, ali je to ipak bio novi poduhvat i nova stvar. Nije hteo da reprodukujemo, jer to onda ne bi bilo to.

 

Zbog čega je za tebe uloga Dagija bila „ona za koju se spremaš ceo život, celom karijerom, načinom življenja?“

 

– Sticajem okolnosti bio sam prisutan kada je nastala ideja za taj komad. Predrag Ejdus je uvek bio jedan od meni najdražih glumaca zbog neke naše istorije i privatnih razloga. Zajedno smo igrali Fausta u Narodnom, a u vreme kada smo radili tu predstavu, Peca se razboleo, imao je ozbiljan incident. Posetio sam ga u bolnici, kada i Goran. Tu je nastala ideja da se od njegovih anegdota načini ta predstava.  Od početka sam bio upućen u ceo proces nastanka ideje i za film. Peca je imao tu veliku otmenost u svom stavu i profesionalno i privatno. I ako sam nešto želeo ovom ulogom, to je da pokušam da dotaknem tu otmenost i dostojanstvo koje je imao uprkos svim izazovima koje glumačka profesija nosi sa sobom.

 

Ovaj film je satkan od anegdota, sećanja i zajedničkog prolaženja kroz život mnogih glumaca sa kojima si radio, zar ne!?

 

– Naravno, jer svako veče ste u nekom drugom kostimu, nekom drugom liku… Delili smo život… Gluma je uvek na neki način spas, beg od realnosti, sreća i privilegija. S druge strane, može da optereti čoveka, pogotovo ako pravilno ne proceni značaj samog igranja. Prava gluma nestane istog časa. Strašno je kada vi stalno pokušavate da lovite i tražite. To je kopanje i borba. Znate, gledajući film, probudio sam u sebi sećanja iz detinjstva. Možda ovaj film i priča o glumcu koji psihodramom traži uzroke svoje bolesti, publici pomogne da se i sami prisete.

Jedan si od retkih glumaca koji je u mladosti naučio da nikada ne juri novac!?

-Nikada se o plaćanju nisam dogovarao i pregovarao. Uvek sam verovao da je ono što mi se ponudi upravo to s čim produkcija raspolaže. Nije mi naporno kada snimam po nekoliko sati dnevno. Posebno kada imate prilike da igrate ulogu koja vam se dopada i savladali ste je pa je radite sa lakoćom i zadovoljstvom. Biti van kuće je normalna stvar. Set mi je kuća. Ljudi sa kojima radim su mi kao najbliži rođaci, kao porodica. Nemam potrebu da kada završim uzmem pare i da živim drugi život. Moj život je snimanje. To je život za koji sam se opredelio i sve užitke nalazim unutar toga. Porodica nikada nije trpela zbog toga. Moja žena je dramski pisac, zna kako sve funkcioniše. Uvek vodim jednu ili drugu ćerku kada negde gostujem.

Ne tako davno, rešio si da budeš plemenit, naivan i ponekad čak glup. Zbog čega?

– Lako mogu da se iznerviram, ali sam odlučio da se ne nerviram, posebno ne za stvari na koje ne mogu da utičem. Pričam sa ljudima, vozim se GSP, taksijem, u kontaktu sam sa različitim slojevima društva i svi se uvek složimo: “Čini dobro i dobru se nadaj”.  Ako činiš dobro možeš da se nadaš! Trudim se, ne uspevam uvek da budem dobar i da činim dobro, ali dok god mogu činiću.

Kakav stav imaš o kosovskom pitanju? Srpski političari se svim snagama bore za njegov ostanak u sastavu Srbije, ali… ne piše nam se baš dobro?

– Nemam stav, jer smatram da nemam pravo da odlučujem o sudbini Kosova. Moj stav bi bio najbliži stavu ljudi koji tamo žive. Ako bi morao da imam stav, onda bi se on poklapao sa stavovima ljudi koji su tamo ostali. Na temu Kosova imam pravo da razmišljam i da se apsolutno saglasim s onim što sam pročitao u intervjuu Save Janjića, igumana manastira Dečani. Treba podržati sve što oni misle da je za njih dobro. Ne pametnije od njih, već samo kako oni procenjuju da treba. Ljude tamo treba štititi i brinuti o njima, onoliko koliko to od vas traže.

Ne mogu da gledam ni na život, ni na politiku a samim tim i na kosovsko -metohijsko pitanje uopšteno.  Mi živimo u prošlosti i batrgamo se u sadašnjosti. U odnosu na sve zajednice Srba, u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, dijaspori odjednom neko poveruje da bolje od tih ljudi zna šta su njihove stvarne potrebe i problemi, samo zato što je dobio na izborima koji mogu biti problematični i diskutabilni. Sramota je to. Valjda ti ljudi znaju i njih treba saslušati, a ne njima držati monologe i monodrame. Kad smo kod toga, bila je priča kako je neki išao da gleda monodramu u pozorištu i kad je o tome pričao, napravio je lapsus i rekao: „Gledao sam ono monotono.“ Monotone su monodrame, dijalog jedino ima smisla.

Nije li kontradiktorno to što smo jednim korakom na putu ka EU, a očekujemo podršku od Rusije da očuvamo Kosovo!?

– Ja nisam u politici. Problem je što se tom visokom politikom danas bave svi. Ljudi ne znaju da se potpišu, ne znaju slova, ali znaju odnose velikih sila. Na osnovu tri novinska članka imaju cele svetske teorije. To je nešto što me onespokojava. Ponekad površno tumačimo bitne činjenice. Da nije tragično bilo bi smešno.

U čemu vidiš izlaz za Srbe?

 

– U obrazovanju vidim izlaz. Mislim da je količina neobrazovanosti i nepismenosti najveća baza za sve nesreće koje su nam se desile poslednjih godina.

Šta misliš o glumcima u političkim vodama?

– Puno mojih prijatelja je u političkim vodama. Samim tim što su mi prijatelji, ja o njima dobro mislim. Čovek ponekad odluči ili poveruje da je pozvan da ponese i neku drugu odgovornost, a ne samo odgovornost za svoju ulogu i svoj lik. Ponekad ga to ograničava u njegovom osnovnom pozivu, a ponekad ga obogati za mnoga saznanja i mnoga iskustva spoznajna i emotivna. U formiranju jednog umetnika mnoga iskustva su dragocena, kao i u životu.

Znate, ponekad glumcu naudi velika slava, popularnost, pogrešan izbor uloga… Sve ono zgog čega mu drugi zavide i što na prvi pogled deluje kao srećna okolnost, na kraju karijere se ispostavi kao velika greška. O tome čovek ne može da sudi sada dok to traje.  Za glumca je navažnije trajanje. Znači, da se u raznim fazama života i karijere razvija, da se ostvaruje kroz uloge koje mu pripadaju, a ne one koje dobije. Ako se obezbedi trajanje glumca na sceni, onda sve predrasude da mu politika šteti padaju u vodu. Što se vidi na kraju glumačkog puta.

I danas te poistovećuju sa Aleksandrom Obrenovićem, iako je serija prikazivana pre mnogo godina?

–  To je jako lepo napisana uloga. Pokojni Sava Mrmak, bio je veliki reditelj. Taj istorijski lik je bio izuzetno zanimljiv. O njemu sam saznao dosta toga nakon serije. Bilo mi je zadovoljstvo da ga igram. To je bilo nešto što sam prepoznao kao jednu lepu priliku.

Ali, to je iza mene. Čovek se rado priseća nekih lepih i svetlih trenutaka svog života i karijere. Ja se trudim da to ne radim. Ne osvrćem se na ono što je bilo. Koncentrišem se na ono što tek treba da se dogodi i što traje sada. Prema prošlosti imam sentimentalan, ali ne patetičan i obavezujući odnos. Starom slavom ne opterećujem nikoga u porodici i okruženju. Ljudi koji dođu u pozorište – jedne večeri – malo toga imaju zajedničkog, osim ako ne vide jednako dobru predstavu, sa onim ljudima koji su bili prethodne večeri. Zato je pozorište primamljivo.

Ništa ne vredi što ste 94 puta odigrali neku ulogu jako dobro, jer 95 put vas gledaju ljudi koji vas nisu gledali. Još gore da su već gledali i očekuju isto zadovoljstvo. Tu je tajna, što svako veče moraš da igraš kao da je prvi put.

I poslednji.

– Imao sam jedan period kada sam igrao kao da je i poslednji put. Taj entuzijazam poslednjeg igranja me je prošao već godinama. To je bilo dosta iscrpljujuće. Tako sam doživljavao scenu.

Šta misliš o protestima koji su svakog vikenda sve masovniji?

– Mislim da je to legitimno i večno pravo i to će se dešavati bez obzira ko bude na vlasti, jer svaka vlast dođe u poziciju da isprovocira nezadovoljstvo. Ono što bi moralo da se promeni, to je da se tako nešto ne kvalifikuje kao zločin, već da se tretira kao prirodna i legitimna pojava u jednom društvu.

Da li mi zaista ne zaslužujemo bolju vlast od ove sadašnje, koja ni nakon tolikih demonstracija ne shvata da je krajnje vreme za promene?

– Na tu  temu bih mogao da napravim analogiju sa glumcima i našom profesijom, a to je da velike tragedije nastaju kad glumac ne shvati da je predstava završena i da taj lik treba da napusti i sačeka sledeću priliku u kojoj će ga ponovo igrati.

Mislim da se i političari kao i glumci ponekad zaigraju i posle spuštene zavese i nastave da igraju. Desilo se bezbroj puta u nama glumcima da nas neki lik zavede i obuzme i da se ne možemo od njega rastati. To se događa i političarima. I oni se zaigraju, pa sami poveruju u ono što koriste kao politički marketing da bi ostvarili neke ciljeve. Poveruju da su oni ljudi koji mogu da menjaju granice, odlučuju o životima ljudi i otud kreću ratovi, nesreće i tragedije. I njima kao i glumcima se dešava da poveruju da su zaista ono što ih je samo u određenom trenutku zapalo da odigraju.

Šta savetuješ takvim glumcima?

– Opstaje i traje onaj ko uspe da se ne poistoveti sa trenutnom ulogom, nego ide u sledeću, pa u sledeću, s istim entuzijazmom. Tako je u pozorištu. Kad  bih znao kako je u životu, otvorio bih neko savetovalište.

U seriji “Ubice moga oca” igrao si direktora policije. Da li si ulazeći “pod kožu” policajca uspeo da saznaš šta je iza tih policijskih kulisa, koji su štitonoše svake vlasti?

– Fenomenom vlasti i moći oduvek se bave dramski pisci i umetnici, to je večita tema. Nijednog čoveka na vlasti, pa ni diktatora, ne čini samo njegovo unutrašnje biće, nego okolnosti i okolina. To je jedan sticaj okolnosti i sklop istomišljenika interesno povezanih, da li nekim gresima iz prošlosti ili nekim idealima, svejedno. Nađe slika priliku i krenu po svom. Kako se niko od njih ne zamisli nad činjenicom da smo pre samo dve – tri decenije imali na vlasti čoveka koji je imao 99 odsto glasova i koga su, kažu, sahranili noću ispod neke lipe u tuđem dvorištu!

Šta se desi sa ljudima koji prespavaju promenu vlasti u svojoj državi?

– Pre deceniju i po smo se spremali da radimo predstavu „Čekajući Godoa“, jedan od najznačajnijih tekstova prošlog veka. Dogovarao sam se sa Ljubom Tadićem, koji je u prvoj izvedbi igrao Vladimira, a u ovoj je trebalo da igra onog dečaka koji kaže: „Šalje me Godo i kaže da neće doći danas nego sutra.“

Jedno jutro me nazvao i  rekao mi da pogledam Vladimirov monolog koji počinje rečenicom: „Da li sam ja spavao dok su drugi patili. Možda ja i sada spavam, sutra, kad budem mislio da se budim, šta li ću reći o današnjem danu.“

Znači, ta rečenica je moj osnovni motiv i pokretač u životu. Dvanaest godina sam proveo pokušavajući da snimim film o Jasenovcu, ali iz vizure spasavanja dece od strane Dijane Budisavljević, jer ona nije spavala dok su drugi patili. I ja se svaki dan pitam da li sam spavao dok su drugi patili. I ako prestanemo da spavamo dok drugi pate, onda će se promeniti i sistem. A sistem je neophodno stalno menjati, ne postoji sistem koji treba promeniti pa okovati, jer sve je večita promena. Tako je i u svemiru, tako je u organizmu i u društvu.

Možemo li reći da nam je predsednik države veći glumac i od Vas glumaca sa glumačke Akademije?

– U medijima i u svakodnevnim razgovorima, suviše značaja pridajemo čoveku koji, sticajem okolnosti, trenutno vrši tu funkciju. Pošto sam upoznao razne ljude iz raznih struktura života – znao sam i ljude koji su bili i predsednici država i vlada, pa posle nisu bili.  Meni će on biti mnogo interesantniji onog trenutka kada više ne bude raspolagao tim resursima i tom moći. Najprecizniju sliku stanja  života koji živimo možemo videti kao neku fotografiju, kao neki potpuni verizam u karikaturama Predraga Koraksića i Dušana Petričića. Desilo se nešto, pa su njihove karikature postale fotografska, dokumentaristička slika

 

Politikom se neću baviti

 

Ako se promeni ova vlast i sistem, ja sigurno neću uzeti nikakvu funkciju, niti ću se okoristiti promenama. Glumac sam i meni na sceni ne može pomoći ničija zahvalnost, blagonaklonost, ni novac. Isto tako, dok igramo mi ne igramo drugačije za ljude koji imaju neku partijsku knjižicu ili milion evra u džepu. Ne znamo ko je te večeri naša publika i često ne upoznamo te ljude koji nas gledaju. Mi igramo za neki sopstveni ideal i ideal umetnosti koji pokušavamo da dosegnemo kroz ceo svoj život. A, s vremena na vreme, ja se uključim u dešavanja koja imaju politički kontekst,  jer  ne mogu da spavam dok drugi pate.