Episkop austrijsko – švajcarski, vladika Andrej Ćilerdžić je duhovnik koji hrišćanske vrednosti širi putem zabavnih i poučnih priča koje je i sam doživeo.

Otac mu je bio sveštenik u Diseldorfu, a majka Nemica. Andrej je svestran i interesantan – svira gitaru, peva, govori devet jezika…

Jedna od njegovih poučnih životnih priča iz koje je izvukao i te kakvu lekciju je  priča o kobasici i pasulju, koju mi je jednom prilikom ispričao.

Bio je u Cirihu i trebalo je da putuje za Bern. Voz je, nažalost, već otišao i sledeći je išao tek za sat vremena. Iskoristio je vladika Andrej priliku da u jednom restoranu jede – kobasice sa pasuljem, koje je obožavao. Na blagajni je platio, odneo tanjir na svoje mesto, ali se vratio po kašiku. Kada se vratio, video je da na njegovom mestu sedi neki čovek, koji se služi njegovim ručkom!

I ja gledam, mislim se šta je ovo, da nije skrivena kamera? Gledam oko sebe i kažem, pazi sada, oni verovatno hoće da vide reakciju… Sednem pored njega i gledam ga kako jede moju kobasicu i moj pasulj i pitam ga ‘Je l’ ukusno?’. Kaže, vrlo je ukusno. ‘To me raduje’, kažem”, priča vladika kroz smeh.

Vladika je tad rešio da malo glumi, pa je počeo čoveku da govori kako kobasica deluje baš ukusno, a nije ni skupa… Reši vladika Andrej čoveka da pita da li može da dobije malo kobasice, čisto da proba. Čovek ga pogleda, iseče deo kobasice, nabode na čačkalicu i da mu. I dalje ubeđen da je u pitanju nekakva skrivena kamera, vladika uzme svoju kašiku pa pita čoveka može li i malo pasulja da uzme. Može, može, naravno. I tako vladika i čovek podele i pasulj i kobasicu.

“Na kraju je sve pojeo, ustao, otišao do blagajne i vratio se za sto sa dve kafe. Popili smo kafu zajedno, on nije ništa pričao, ustao, poklonio se i otišao svojim putem. U jednom trenutku vidim da nema mog kofera pored mene. Onda vidim da nema ni moje tašne! Vidim, prevara! Ustanem, odem do blagajne, tražim pomoć, čovek mi je ukrao kofer i tašnu! A, ne, kaže službenica, eno ga vaš kofer tamo”, priča vladika Andrej.

I u tom trenutku se okrene i vidi – sve vreme je sedeo za pogrešnim stolom. Njegove torbe i njegov tanjir, sa nedirnutom kobasicom i nedirnutim pasuljem, sve vreme stoje na susednom stolu. Potrčao je za čovekom, ali on je već otiša svojim putem.

Ta priča je mu je lekcija za ceo život da ne treba suditi o ljudima olako.

Nađa Andrejević Keleri